БРОНЗАНЕ КЊИГЕ ДРИНКЕ РАДОВАНОВИЋ: Завештала роду краља Петра, владику Николаја, кнеза Милоша, војводу Степу, Живојина Мишића... (ФОТО)

НАВРШАВА се година откако нема скулпторке Дринке Радовановић.

Фото И. Маринковић

Одавно се скаменила и попуцала глина на постољу очекујћи додире њених вештих руку; у некаквој ванвременској тишини и још увек препознатљивим мирисима атељеа самују велике скулптуре, попрсја, рељефи, фигурине... и, са неизвесношћу и оправданом зебњом, чекају...

Иако се у велику авантуру скулпторства отиснула тек почетком четврте деценије свог живота најпре као ђак, а потом достојни али самосвојни следбеник великог Матије Вуковића, за собом је оставила импозантан број монументалних споменика, скулптура, рељефа, попрсја, фигурина... Многа њена дела се налазе у музејима, на универзитетима и у галеринама широм света.

Готово да нема града с краја на крај Србије у коме у јавном простору, на трговима, по парковима, државним, културним, привредним институцијама, верским храмовима, галеријама, Дринка није оставила свој бронзани траг. Овековечила је краљеве, војсковође, устанике, ратнике, академике, научнике, патријархе, епископе, свеце, просветитеље, нобеловце, уметнике, песнике, мајке, обичне смртнике... удахнувши им својом особеном сензибилношћу и уметничким даром вечни живот. Завештала је свом роду бронзаног краља Петра, владику Николаја, Танаска Рајића, кнеза Милоша, војводу Степу, Живојина Мишића, жену из Прекала, Филипа Вишњића, Јована Дучића, Теслу и Пупина, Ђорђа Станојевића и Јована Цвијића... вожда Карађорђа у белом венчачком мермеру...

Овом низању далеко би био крај. Свака њена монументална скулптура често је висока и до три и по метра, попрсје или рељеф у који су се, макар на тренутак, у пролазу, загледале небројене очи, истргнута је страница Дринкине историјске читанке. Са посебним задовољством и готово детињом радошћу читав један опус свог стваралаштва Дринка је посветила животињама и птицама које су је на неки тајанствен начин враћале у давна времена одрастања, на пасторалне слике чистоте и неукаљаности природе у њеним родним Страгарима, у њеној вољеној Шумадији.

Фото И. Маринковић

Дринкина прва и највећа љубав, прибежиште и склониште био је атеље у коме се осећала бескрајно срећно и слободно. Није то био само храм стваралаштва него и пријатна лука, својеврсно свратиште у коме су уточиште налазили писци, песници-боеми, академици, генерали, дисиденти, принчеви, политичари, али и некакав обичан, а богме и врло необичан свет. Речју, беше то место на коме се срећу они што се, иначе, никада у животу срели не би, станица на којој се изненада укрсте животни путеви оних којима је Дринка дозволила да освоје њено велико срце.

Огроман је број записа знаменитих људи, критичара, историчара уметности, писаца, публициста о Дринки. У једном од њих, академик Добрица Ћосић прозборио је о њеном трагичном осећању живота:

Фото И. Маринковић

"Хуманост је битна одлика скулптуре Дринке Радовановић. Она ваја људе и животиње, војсковође и децу, знамените личности наше културе и обичне грађане, Светог Саву са вуковима и мајку из Прекала... Садржајно богатство њене скулптуре и пластике најубедљивији је доказ њене даровитости. У Дринкиној обузетости историзмом нема победничке патетике и националног тријумфа. Њене војсковође су забринути и уморни људи, њени уметници су погурени и замишљени, српску победу на Кајмакчалану симболизују смрт - крстови, шлемови, пушке; партизански херој Буха је тужан и остарео дечак; чувени српски призор "Радо иде Србин у војнике" није младићка радост него људско морање, извршавање дужности, пркос; Свети Сава није монах - писац, него бајколики чудотворац опкољен вуковима... А њени вукови, коњи, рисови, мачке, гладни су, измучени, јадни; они су антропоморфни и сједињени са човековим осећањима у којима је патња најизраженија.

Из већине скулптура Дринке Радовановић избија мука живота, умор, туга. Трагизам живота је и њен доживљај света."

Исказ с почетка овог текста заправо је само фактографска чињеница. Јер - има Дринке!

Има је свуда где год су посејани њени безбројни бронзани трагови. А Дринкине "бронзане књиге" - како је њене скулптуре назвао академик, песник и велики познавалац њеног дела, Матија Бећковић - тек ће бити "читане".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације