ДВА УГЛА МОНТЕНЕГРА Александар Ћуковић за "Новости": Један види Његоша, други све осим Његоша

ЗА НАС, децу овог века, затрпану ситним колачима, расправама о пуњењу кифли и кићењу јелке, књижевност је, захваљујући наслагама историје, ипак пристојно и моћно место у ком се, на срећу, периодично догађају преко потребни "преступи".

Фото Приватна архива

Њена данашња моћ није експлицитна и масовна, али није ни окамењена. Књижевност је као дух из лампе. Лако је наћи упутство за лампу, али шта чинити са духом?

Што се Црне Горе тиче, као и на нашем читавом говорном подручју, књижевна сцена је шаролика. Међутим, у тој црногорској шароликости, све се збива између два дуга погледа: оног који је устремљен ка Његошу и оног који види све сем Његоша. Оно што им је заједничко јесте да се оба, сваки на свој начин, тешко могу "издржати".

Ово у разговору, за "Новости", каже Александар Ћуковић, један од најбољих црногорских прозних стваралаца, уз то и политиколог и публициста, одговарајући на питање - шта је данас књижевност и где је у свему томе Црна Гора. На питање због чега предност даје краткој причи, одговара:

- То је, рекао бих, благодат нестрпљивости. Кратка прича је пиксел нашег књижевног доба.

Не због своје магичне сићушности, нити доприноса мозаику лица књижевности, већ због своје моћи да сруши читаву слику, да обесмисли оно што сви виде, што им је пред носем. Снази кратке приче покоравају се сви, без изузетка. Чим се назру контуре њеног нуклеуса - умире читав један роман! Писац је ту апсолутно беспомоћан. Она му се руга, а то јесте лепо!

Које су то приче које вас "држе у животу"?

- Животворна је свака она прича после које се део нас измени. Најинтересантнија су ми, поред свакодневице наравно, поигравања темама из ближе и даље прошлости. Политички коректно је "мирити се са историјом" и то је нека врста императива јавног дискурса данашњице, то фамозно "суочавање са прошлошћу" као мантра. Ја сматрам да је лековито и посвађати се са историјом.

Колико су оне привлачне за читаоце?

- Кратка прича тражи информисаног, ангажованог читаоца, правог посвећеника. Изискује емоцију, суровост, каткад добар стомак и без изузетка бујну машту. Генерално, епоха којој сведочимо иде наруку краткој причи, када је у питању форма. С друге стране све ово друго што је нужно за разумевање кратке приче може направити опасан "прекид" у комуникацији.

И ту, наново, следи повратак причи о духу.

Легендарни Перо Зубац у рецензији збирке "Херостратов асистент" бележи да и у вашoj поезији "плени тајновита шкртост у расипању речи"...

- Нисам изневерио кратку причу, само сам се зарад те "шкртости" отиснуо у поезију... Све се то клатило границом прозе и поезије, у неком међупростору, и било је само питање тренутка када ћу редуковати израз. У питању је нагон, потреба. Тако се дошло до "Херостратовог асистента". Нисам се покајао.

У вашим делима присутна је аутоиронија - да ли је то страх од можда негативне реакције читалаца?

- Није у питању никакав страх, већ поступак у ком се писац приближава читаоцу, а да му се не додворава. У крајњем, аутоиронија је и ствар доброг укуса и пристојности, нека врста здравог и лековитог односа према теми коју обрађујем.

Једном приликом сте изјавили да би са великим Добрицом Ћосићем причали о свему осим о књижевности. Зашто?

- Сумњам да би са личношћу таквог формата и искуства било лако претрчати оно што, по својој суштини, не припада књижевности или пак представља неку врсту њеног предворја.

Тврдим да је у Ћосићевом случају оно подједнако занимљиво, ако не и занимљивије од оног што је сместио у сами роман који му јесте животно опредељење. Као што сам убеђен да нам доста тога није открио, сигуран сам и да већи део онога што јесте нисмо разумели на прави начин. У том разговору, његови дневници и есеји свакако би послужили као главна агенда. Политиколог, социолог литературе и културолог свакако би прегласали књижевника.

Споменули сте дневник. У једној песми кажете да што дуже водите дневник, све теже можете да се снађете у сопственој прошлости...

Тако је. Треба бити стрпљив, педантан и истрајан у губљењу самога себе. У том послу истрајавам релативно дуго. Првог јануара ће се навршити пуних 17 година. Размишљати о дневнику, разумети феномен дневника немогуће је без Ћосићевих дневничких записа, Андрићевог антидневника и Вуксановићевог даноноћника. У том троуглу треба тражити смисао том (бе)смисленом послу.

Објављене књиге

ЋУКОВИЋ је до сада објавио књиге "Споредни поредак", "Омча", "Контуре коризонта", "Кад скидају крила", "Писац у купатилу", "Вријеме ријечи -Удружење књижевника Црне Горе од 1946. до 2020. године" и "Херостратов асистент". Добитник је књижевних награда "Миодраг Ћупић", "Мирко Бањевић", "Видовданска повеља", као и награде за најбољу кратку причу на "Подгорица арт фестивалу".

Препоручујемо

Култура

0 2

ПИСАЦ ЈЕ ЗАТОЧЕНИК СУМЊЕ: Књижевник Александар Југовић поводом награде "Кочићева књига"

08. 01. 2022. у 14:15

Култура

0 2

ЧОВЕК ВРЛИНЕ И МИСИЈЕ: У част Александру Јовановићу, професору књижевности

27. 12. 2021. у 17:13

Култура

0 2

ЋОСИЋЕВА РУКА ПОМИРЕЊА: Писац је закључивао да га је на овом свету, осим породице, задржавао само порив да пише

21. 12. 2021. у 18:18

Култура

0 5

НОСИОЦИ И СВЕДОЦИ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА: Из књиге изабраних текстова митрополита Aмфилохија

28. 12. 2021. у 13:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације