СРБИ ИЗ УГАРСКЕ САЧУВАЛИ НАЦИЈУ И ЦРКВУ У НАЈТЕЖИМ ВРЕМЕНИМА: Идентитет одржавали Бранковићи и Београдска митрополија у егзилу
СЕОБЕ, верска нетрпељивост, прекомпоновање државних граница и стварање нових "политичких" нација по вољи великих сила у 19. и 20. веку избледело је сећања на Србе-граничаре у средњовековној краљевини Угарској, будуће крајишнике Војне границе Хабзбуршке монархије.
Југословенска историографија, у обе Југославије, бавила се њима углавном "политички коректно", односно прећуткивала их је или чак прихватала у непријатељске бечке наративе. Најдрастичнији међу њима, који су потпуно оспоравали постојање Срба западно од Дрине, Саве и Дунава пре Велике сеобе под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, постали су темељ усташке геноцидне политике.
Тај злонамерни наратив бесконачно је понављан у идеолошкој историографији СФРЈ па је и данас многим Србима изненађење када сазнају да је сеоба Срба из Османског царства 1690. изведена захваљујући Србима из Угарске. Они су баштинили наслеђе деспота Бранковића, владара Срба у егзилу у Угарској, са престоницом у Купинику, у данашњем сремском Купинову.
Са њима је у егзил масовно кренуло и српско племство и са територије Угарске наставило да својим војницима ратује против Турака. Идентитет православних Срба у католичком краљевству одржавала је Београдска митрополија у егзилу, која је одржавала континуитет Српске цркве пошто су Османлије заузеле деспотовину, укинуле српску патријаршију и потчиниле је охридској архиепископији. Седуште цркве у расејању је велики придворни храм Светог Луке крај града Купиника, данас сеоска црква у Купинову.
- Кад је после смрти деспота Стевана Лазаревића 1427. потпао непосредно под Угарску Београд и добар део тадање вазалне српске државе (читава Мачва и други крајеви), потпала је и Митрополија београдска непосредно под Угарску и за све доба под Угарском та митрополија није укидана, већ је постојала и у то доба! Како је вероватно да су београдски митрополити и до 1427. као најближи водили бригу над православним Србима на земљишту краљевине Угарске утолико је још вероватније да је то стање остало и после 1427. Обично се узима, да се у то доба у Угарској није трпела друга вера осим римокатоличке... но поједини примери из историје Угарске показују нам, да се државна власт није увек одазивала захтевима римске цркве или бар не увек радо и својски... Утолико је пак мања морала бити та нетрпљивост за време опасности од Турака. Нарочито је краљ Матија (Корвин) у том погледу био либералан, а особито према Србима које је он као храбре и верне високо ценио и који су у лепом броју били заступљени у његовој Црној војсци - написао је карловачки архимандрит Зеремски 1907. у књизи "Српски манастири у Банату: Њихов постанак, прошлост и одношај према Румунима", која је у ствари - судски документ.
Наиме, 1902. су великодостојници Румунске православне цркве, под утицајем Цариградске патријаршије, покушали да судском тужбом угарским властима отму српске средњовековне манастире у Банату. Бриљантан одговор карловачког архимандрита Илариона Зеремског на суду је потпуно декласирала неумесне захтеве, а његова књига је до данас непревазиђена историјска студија о угарским Србима.
Нажалост, она је данас заборављена, као и заслуге Срба из Угарске, који су дали прве учене људе обновљеној Србији.
Зеремски је као доказ за постојање српске митрополије У Угарској у 15. веку прецизно навео повељу краља Матије Корвина из 1479. у којој се спомиње београдски митрополит Јоаникије, али и рукописно јеванђеље које се налази "у библиотеци хиландарскога манастира у Светој Гори под бројем 42 вели се, да је написано 1481. године у дане благочастивога и христољубивога деспота Вука и при митрополиту београдском Филотеју."
- У 15. веку Срби пресељеници и после пада српске државе живели су у нади, да ће Турци бити прогоњени и да ће се обновити српска држава те и они се повратити у напуштене крајеве. Та је нада особито била жива за витешкога краља Матије и његова сретна ратовања, те свакако нису ни помишљали на то, да се сместе што удобније у новој домовини и да се тешње организују. Но смрћу краља Матије и скорим продирањем Турака чак у Угарску та се нада почела гасити. Стога су били свринуђени, да спроведу бољу организацију цркве, која је крајем 15. века у Угарској већ била многобројна, те се приступило поступном оснивању српских епископских катедара на земљишту краљевине Угарске. Прва такова епархија односно митрополија јесте сремска митрополија, која је основана у почетку 16. века века, за живота деспота Јована! Први митрополит исте био је брат деспотов Максим, који је за тим неко време био и митрополит угровлашки, па после опет митрополит сремски са седиштем у манастиру Крушедолу, који је он сам крајем 15. века основао и богато обдарио - написао је 1907. Зеремски.
Деспот Ђорђе Бранковић, унук деспота Ђурђа Смедеревца, је следећи традицију Светог Саве, предао световну власт брату Јовану, замонашио се и постао монах-дипломата Максим. Спречио је рат између војводстава Влашке и Молдавије што му је донело огроман углед и титулу митрополита унгаровлашког.
Своју синовицу Милицу Бранковић удао за влашког владара Неагоја. Она је до данас у Румунији поштована као домна Милица "која је продала накит српског двора да обнови митроплијску цркву у Куртеа де Арђешу", симбол доброчинства и покровитељства просвете и православља. Њен муж, војвода Неагој постао је велики покровитељ светогрских манастира, нарочито српских Хиландара и Светог Павла.
Митрополит Максим је ширио просвету и довео монаха Макарија који је под његовим покровитељством направио прву српску и словенску ћириличну штампарију западно од Дунава. Задужбина деспота-митрополита манастир Крушедол је био "српски Сион" у Угарској све до стварања Карловачке митрополије после Велике сеобе. Митрополит Максим се и данас поштује као светитељ и Срба и данашњих Румуна.
О утицају српског свештенства и потомака средњовековног племства најупечатљивије сведочи податак да сеобу Срба у Угарску 1690. под патријархом Чарнојевићем и добијање привилегија уопште није омогућио сам патријарх, већ епископ јенопољски и арадски (Јенопоље и Арад су у данашњој Румунији) Исаија Ђаковић, рођен у селу Грабовцу близу Сланкамена.
- Када је патријарх Арсеније који није познавао прилике у Хабзбуршкој монархији држао 18. јуна 1690. у Београду народни збор, уочио је све особине епископа Исаије, као и његово познавање политичких прилика и одлучио да се потпуно ослони на њега. На овом збору су формулисани захтеви српског народа који је имао намеру да пређе у Угарску. Тражено је да се обезбеди слободно исповедање православне вере, саборно бирање архиепископа српске националности, слободно вршење јурисдикције архиепископа и свих епископа где год се Срби налазе и убудуће буду налазили, празновање празника по старом календару... Као познавалац страних језика, окретни епископ Исаија је отишао у Беч и састао се са грофом Ђорђем Бранковићем са којим је заједно уобличио захтеве са Београдског збора и 21. августа 1690. добио од цара Леополда I привилегију којом су загарантована тражена права... Истини за вољу, све привилегије су донекле поштоване само у време када је требало бранити границе српским снагама, иако су поглавари Српске православне цркве у овим крајевима настојали да оне не остану мртво слово на папиру - записао је у антологијском делу "Српски јерарси" дописни члан САНУ, историчар и епископ Сава (Вуковић) Шумадијски.
Он се током 16 година администрирања Темишварском епархијом старао о очувању и обнови чувених српских манастира Базјаш, Бездин, Златица, Кусић, Светог Ђурђа на Брзави, сведочанстава о дубокој укорењености нашег народа на простору средњовековне Угарске. Срби су на многим просторима те краљевине били староседеоци, о чему сведоче бројни топоними у модерној Румунији, не само у равном Банату, већ и у његовом планинском делу, Олтенији и Трансилванији.
Међу њима је главно упориште имао и Свети Никодим, рођак кнеза Лазара, хиландарски монах и дипломата који је у другој половини 14. века дошао из Србије да оснује прве манастире, центре просвете у младим војводствима Унгаровалахији и Молдавији. Уз материјалну помоћ кнеза Лазара и владара Влашке Владислава и Радула, подигао је манастир Водицу, а следили су Тополница, Преслоп, Тисман, Бистрица...
Они су живели су по строгом Хиландарском типику Светог Саве и у њима су преписиване књиге на српскословенском, не само богослужбене већ и оне које су биле узор за стварање државне администрације. У Бистрици је као узор за правно уређење преписан Душанов законик и тај препис је данас најстарији сачувани примерак највишег правног акта српског царства.
Највећа Никодимова задужбина је манастир Тисмана, а он је у њој био први православни архимандрит на овим просторима са правом да освећује храмове и рукополаже свештенике, ударио темељ Митрополије унгаровлашке. Његови ученици, испосници-синаити, направили су читав низ манастира све до Русије, који су били вековима били главни панправославни словенски комуникациони канал.
Један од њих је манастир Светих арханђела, некадашњи хиландарски метох, који је од 1699. до 1703. у рударској варошици Баја де Арама зидао Милко из Бајаша, шеф овдашњих српских рудара. Храм од цигле и рудничке шљаке с краја 17. века је наследио старију цркву чији су игумани били монаси-Хиландарци још од почетка 15. века када ју је по предању, утемељио Свети Никодим. Дозволу за градњу новог храма, хиландарског нетоха, дао је велики кнез Унгаровлашке Константин Бранковеану, потомак рода деспота Бранковића, приложивши и 300 златних талира за освећење храма. На раскошном живопису храма су представљени Свети Симеон - Немања, Свети Сава и цар Душан, по захтеву ктитора и игумана Василија који је на Карпате дошао из Хиландара.
ЦРКВЕНА ПОДЕЛА
СРПСКА црква у Угарској је била добро организована, а њена организација је спроведена у главном у другој половини 16. века када је патријарх Макарије 1557. обновио српску патријаршију, записао је архимандрит Иларион Зеремски.
- Она обухвата све крајеве Угарске, који су у то доба били под Турцима било посредно, у Ердељу и у додатим му крајевима, било непосредно и у којима су Срби живели. У то доба постојале су под Турцима три цркве, сасвим независне једна од друге: цариградска патријаршија, охридска архиепискепија и српска црква са седиштем српског патријарха у Пећи. Источни део Балкана заједно са румунским црквама у Молдавској и Влашкој као и у југоисточној Угарској стојао је под влашћу цариградскога патријарха, југозападни део под охридским архиепископом, а северозападни део Балкана као и крајеви Угарске, где су живели Срби, налазио се под јурисдикцијом српскога пећкога патријарха.
ДРАМА У ФРАНЦУСКОЈ: Масовна пуцњава, учествовало неколико стотина људи
У МАСОВНОЈ пуцњави повезаној с трговином дрогом у западној Француској, тешко је повређено петоро људи, међу којима и један тинејџер, рекао је министар унутрашњих послова Бруно Ретаиллеау, пише Гардијан.
01. 11. 2024. у 11:25
ПУТИНУ У ПОМОЋ СТИЖЕ НАЈЕЛИТНИЈА ВОЈСКА: Шта је "Олујни корпус", једна од најмоћнијих специјалних јединица на свету
СЕВЕРНОКОРЕЈСКА појачања долазе усред назнака да се Русија бори с попуњавањем својих снага.
30. 10. 2024. у 12:37
ХРВАТ УГЛЕДАО СРПСКУ ЗАСТАВУ НА ПОДУ: Одмах упалио камеру и урадио ово - због његовог потеза се усијале мреже (ВИДЕО)
ИВАН из Хрватске одушевио је читав регион када је једним малим гестом показао како је мало потребно а јако лепо, држати се оне чувене реченице "воли своје, поштуј туђе".
01. 11. 2024. у 10:24 >> 10:28
Коментари (1)