ИЗ РУСКЕ "ТОПОВЊАЧЕ" ТУКАО ОВК ТЕРОРИСТЕ Потпуковник у пензији Станко Ристић о ратовању на КиМ: Лежао сам у затвору као јатак Ратка Младића

ТОКОМ војничког живота, а други нисам ни имао, следио сам српски завет о части. У затвору где сам лежао 2006. окривљен да сам јатак Ратка Младића беше ми најтеже. Нисам имао појма где је Младић и ко га крије, али сам се свако јутро молио да не буде ухваћен. Замишљао сам: Ратко ухваћен, ја лажно окривљен у затвору као јатак - остаје само да се мисли да сам га "продао".

Станко Ристић на радном месту, Фото Приватна архива

Овако нам је причао причу о свом животу потпуковник Станко Ристић, небеска легенда наше војске, који је тек 2017. коначно ослобођен оптужби да је крио команданта Војске Републике Српске. Сада живи у селу Љуба на самом ободу Фрушке горе. Већ 19 година "троши држави буџет" као пензионер и нада се да ће тако до 105. па опет! Е, тако нас је поздравио дочекујући госте на капији. Док се секла шунка и кобасица, у суседној соби је радио телевизор. "Ред рата" у Украјини, "ред" Блиског истока. Станко је одмахивао главом: опет се дигла и ала и врана као код нас деведесете, уз објашњење да се зло кези људима.

- Рођен сам у Дивошу а у школу сам ишао у Мартинцима и Сремској Митровици. Ваздухопловну академију прошао сам у Задру и Мостару, а од 1988. као добар пилот служио сам у елитној лукс ескадрили на Батајници где сам салонским хеликоптером превозио колективно Председништво СФРЈ. Од 1992. када је формиран јавио се у Кадровски центар ВЈ за официре који хоће да служе у војскама РСК и РС пријавио се и он: - Било ми нормално и логично да будем добровољац. Србин сам, официр. Два сина су ми тад била већ одрасла, супруга радила у Нишу где сам и ја службовао па сам мислио боље ја, него клинци са академије. А онда је рат ушао у своју лудачку спиралу. Не може пилот Станко да поброји мисије у којима је учествовао... Возио је први Ми8 у Херцеговину 1992. по одлуци о сарадњи између СРЈ и РС према наређењу председника Добрице Ћосића и тамо је извлачио рањенике до 1993. Те године је био дежурни пилот на Сокоцу за рањене на сарајевском ратишту, па онда на Дрини. Када се закувало на Космету 1997. био је међу седморицом пилота који су отишли у Русију по нове Ми17 и хеликоптере топовњаче Ми24. Учествовао је те 1998. у деблокади Полицијске станице у селу Кијеву у Дреници на магистрали Приштина - Пећ. И том приликом је изрешетан и једва је слетео.

Возио је крајишке и команданте ВРС, Јовицу Станишића, а последњих 30 летова Небојше Павковића, тадашњег начелника Генералштаба, било је са Ристићем. Смеје се небески вук како је деведесетих све било војна тајна, па и легална набавка хеликоптера из Украјине, укључујући и обуку у Сибиру. Отишло је седам пилота у Тјумен а када су стигле летелице 1997. стигли су и Руси да их склопе и два врхунска пилота да обуче наше.

Фото Printskrin

- То је била "бомбоница" у каријери. Те 1997. у Ниш је дошао Френки Симатовић да тражи пилоте из војске. Стигли смо у Београд, сели у авион за Москву а тамо нас је чекао наш амбасадор Бора Милошевић са ћерком и сином као да смо државна делегација. Држао је Бора цео дан пилотима час руске историје. Од бородинске панораме, до музеја и Кремља. Увече их је угостио у амбасади. Био је то јул 1997.

- Усред приче те ноћи ушла је секретарица и Милошевићу рекла да треба да части. Повикасмо: "Да није унуче", а он одговори да је његов брат Слободан постао председник СРЈ. Ристић прича и како је одмах по доласку из Русије са Јовицом Станишићем летео на Брезовицу. Каже, Станишић је био љут и забринут јер су прве велике јединице терориста почеле да се групишу, а делови ЈСО већ су били на КиМ.

- После неког времена дошла су два Ми24 на Батајницу и то је тада била највећа тајна - говори даље Ристић.

- Уз њих су дошли и руски асови-пилоти Волођа и Жења и још четворица њихових колега. Дообука је била на Пониквама. Већ 1998. уследили су борбени летови руских оклопњача против шиптарских банди. Прича Станко како је учествовао у деблокади села Кијева када су наша два хеликоптера улетела у окружено село да донесу полицији радио-везу и агрегат, а извуку децу. Он је летео бочно и засипао ватром положаје терориста.

Станко на свом имању у селу Љуба, Фото Приватна архива

- Ми24 "пушачнаја" је летећа тврђава са два топа калибра 23. Носи до шест лансера шест са 192 ракете калибра 57. Има четири митраљеза по моделу "гатлинга", ротирајућих цеви са по 1.470 зрна. Кад се то истресе, земља гори. Додуше и ја сам "горео", погођен сам десетинама зрна, па сам једва слетео. Описујући судбину "првог српског пилота обореног у Ми24" Сремац из Дивоша се хвали да је ипак извршио задатак али је и сам добио преко 150 погодака. Објашњава да је руска летећа звер напред оклопљена стаклом које трпи калибре и веће од 20 мм и само зато ни он, ни копилот и нишанџија нису погинули. Хеликоптер је остао без горива у стању лебдења на око тричетири метра и као камен пао у ораницу. Затим су уследиле сцене као из филмова Душана Ковачевића.

- Ено људи, да пуцам - пита ме водник нишанџија, а ја грдим - где да пуцаш. Спремио сам се да изађем а он виче, немој, то су Шиптари. Некако се искобељасмо кад се испред створила старија жена и младић у црној кошуљи. Станко сведочи како су се 10 минута напричали испред хеликоптера, те какво је време, како чије здравље и да је жито родило раније, пре него што су они рекли: "Срби смо". Као по команди још око 200 наших изашло је из багремара вичући "Срби". Појавио се и дечак са мобилним телефоном са питањем треба ли неког да зовем: - Нисам могао да се сетим ниједног броја - прича даље Ристић и додаје да су једва до Пећи живи стигли у суманутој вожњи полицијске "ладе", све бежећи од метака албанских терориста.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације