САВА СРПСКИ РОД УВЕО У СВЕТСКУ ИСТОРИЈУ: Проф. др Влада Станковић о недовољном познавању достигнућа српског светитеља и просветитеља

ОВОГ месеца требало би да обележимо велики јубилеј, 790 година од упокојења Светог Саве 14. јануара 1236. (27. јануара по новом календару) када је умро у Великом Трнову враћајући се са епског другог путовања на Исток где је на Синајској гори привео Христу Србе као "нови савршени народ". Вероватније је, ипак, да нећемо на прави начин обележити овај значајан датум и да ће то бити још једна у низу годишњица које, по правилу, као да не умемо да препознамо, иако не постоји личност која је оставила дубљи, трајнији и свеобухватнији траг од Светог Саве - ни у духовном, ни у политичком, ни у културном смислу, са жаљењем констатује проф. др Влада Станковић, шеф Катедре за историју Византије на Филозофском факултету у Београду.

Фото: Б.Субашић

Вероватније је, ипак, да нећемо на прави начин обележити овај значајан датум и да ће то бити још једна у низу годишњица које, по правилу, као да не умемо да препознамо, иако не постоји личност која је оставила дубљи, трајнији и свеобухватнији траг од Светог Саве - ни у духовном, ни у политичком, ни у културном смислу, са жаљењем констатује проф. др Влада Станковић, шеф Катедре за историју Византије на Филозофском факултету у Београду.

- Сјајни српски средњи век се гаси не зато што Турци долазе, него зато што нема више ко да исприча праву причу о Светом Сави. Његова улога је много већа од онога што обично учимо из уџбеника. Он није само "миритељ браће" и "оснивач цркве" већ личност светске историје, која је у своје време припадала самом врху хришћанске цивилизације. Без разумевања истинског светосавља наша историја је постала реакција на догађаје, а не визија каква је била. Свети Сава је српски род увео у светску историју на више нивоа. Пре свега у хришћанском, есхатолошком смислу он нас је увео у историју спасења, али ништа мање ни у политичком смислу. Када смо престали то да схватамо, скренули смо са ауто-пута историје и упали у "историјску рупу" у којој углавном трчимо у круг и повремено провиримо, уместо да из ње изађемо. Зато данас не умемо да препознамо и обележавамо јубилеје, не умемо да повежемо почетак и крај, већ живимо у фрагментима. Не због тога што немамо прошлост, већ због тога што смо изгубили мудрост да је носимо - каже др Станковић.

Фото: Б.Субашић

Он указује да је прави Савин значај врло прецизно забележен у визуелној теологији Немањићке уметности, за онога ко уме да је чита.

- Средњовековни човек није имао новине ни електронске медије, фреска је била његов главни медиј. Због тога, на пример, у Грачаници на фресци Свети Сава стоји уз Светог цара Константина и царицу Јелену. То није случајна композиција, већ јасна порука која гласи: равноапостолни Константин и Јелена су утемељивачи хришћанско-римског царства, а Сава има исту улогу за српски род, он је "апостол Срба". Тада је сваком било јасно шта та композиција значи и то не само на локалном нивоу, јер је Грачаница задужбина Светог краља Милутина који је женидбом са Симонидом ушао "у јединство" са Христовим намесником на земљи. Нисмо ми тада били у повременој вези са тим Христовим царством већ део њега, средњовековни људи су размишљали много дубље и слојевитије него ми. Свети Сава тада није био "локални светац" већ фигура светске свештене историје. Човек и светитељ који је српски род извео са споредног пута и увео га директно на главни ауто-пут историје - не пешке, него, метафорично речено, у болиду тог времена - сликовито описује др Станковић.

Фото: Б.Субашић

Професор подсећа да се ове године у априлу навршава 680 година од крунисања Стефана Душана за цара Срба и Ромеја, односно Римљана, које су средњовековни Срби називали Грцима. Он је као члан породице која је била "у јединству" са ромејским василевсом добио од њега благослов и за то и за оснивање српске патријаршије. Јер, цар хришћанског Рима је као Божји намесник давао сагласност за обе ове ствари, а то је аутоматски значило и сагласност његове патријаршије. Тако је било могуће да после промене на трону, следећи цар прогласи претходне одлуке ништавним, што је морала да следи и Цариградска патријаршија. Парадоксално је да се у српској јавности, па и у историографији, као коначна историјска истина узимају ревидирани ромејски политичко-црквени ставови из 14. века без разумевања тадашњих геополитичких процеса који се суштински не разликују од данашњих.

- Једна од највећих трагедија српске историографије јесте однос према цару Стефану Душану кога не би било да није било Светог Саве. У српским изворима, већ једну генерацију након његове смрти, он постаје проблем, негативна фигура, човек од кога се треба оградити, иако је у византијским изворима он признат. Јован Пети Палеолог назива Душана "василевсом Србије" по истој формули као и Милутина, а на Светој Гори је слављен као велики добротвор. Само у српској традицији он постаје "онај који је прекинуо" и управо ту се прекида светородна лоза: Не зато што је он био недостојан, него зато што су његови наследници одлучили да га се одрекну - каже др Станковић.

Фото Printskrin, Vikipedija/Intermedichbo

Он наглашава да од Душанове смрти 1355. до Маричке битке 1371, траје крај "великог српског средњег века" који се распада у слојевима.

- Већ у 15. веку деспоти стварају причу о немањићкој држави заснованој на светосављу као о "нечему што је било", а не о нечему што се наставља. Позивање на Немањиће постаје формално, реторичко, без стварног разумевања, губи се нит. Формално држава постоји, али духовни наратив је изгубљен. Ту се поставља кључно питање: да ли је српско царство почело да пропада зато што су људи, од "доброг живота", заборавили закон из кога су потекли - пита се др Станковић.

Он упозорава да популарна романтичарска тумачења средњовековља онемогућавају разумевање не само прошлости већ и геополитике садашњег света, која је дубоко укорењена у њој.

- Средњи век је корен идентитета свих европских народа, а не само балканских. Француска, Немачка, Енглеска своје савремене државе градиле су на сећању и интерпретацији средњовековног наслеђа. Средњи век није лак за разумевање и континуитет са њим није праволинијски, али та нит постоји и не може се избрисати. Не треба упадати у замке романтизма који је имао смисла и оправдања у 19. веку, али не и данас. Да, Срби јесу постојали и пре Немање и Саве, имали су и крунисане владаре. Константин Бодин је као "краљ Дукље и Србије" имао потврђене родбинске везе са владаром Хришћанског Рима, који је био Христов заступник на земљи и владао је из Константинопоља. Али тек је Свети Сава направио кључни искорак и цео српски род укључио у заједницу Христовог народа. Не у изолацији, не у самодовољности, него као део једне наднационалне, хришћанске целине. Идеја рода у средњем веку постоји и код Срба је била снажно присутна, али Сава није учинио од Срба "изабрани народ" зато што су "посебни", ваћ зато што су са њим ушли у Христову историју. А та идеја је дубља и важнија од сваке модерне идеје нације - наглашава проф. Станковић.

Фото: Б.Субашић

Када се говори о Светом Сави, он се најчешће описује као духовник, законодавац, ктитор, миротворац, али ти епитети сами по себи нису довољни да објасне његову изузетну личност.

- Кључна ствар за разумевање Саве је схватање да је он био геополитички актер европског и медитеранског света 13. века који је практично деловао на огромном простору Балкана, Мале Азије, Свете земље, Александрије, Синаја. Он је идејно и стварно "населио" Србе у Свету земљу, али и направио јединствен свеправославни подвиг кога људи данас нису свесни, преносећи мошти свога оца Светог Симеона из Хиландара у Студеницу. То се одиграло 1207. када је Цариград пао под латинску управу и када су многи православни владари политички прагматично размишљали да се приклоне папству. И управо тада, када је и Света Гора била под притиском латинских крсташа, Сава креће са ње и носи Симеове мошти које мироточе и чудотворе. То не чини кришом, већ у процесији која иде, полако кроз насељена места од Атоса до Србије. Замислите како је то било одважно у том времену, колико је народа долазило да види и поклони се чудотвороним моштима српског православног светитеља које су га учвршћивале у вери, а она у средњем веку није била церемонија већ начин мишљења и живота. Тако је Сава преносом моштију свога оца у време врхунца латинске власти вратио православље у политику Балкана. Тај чин је био прекид идеје о неминовној доминацији папског Запада и непревазиђен православни подвиг - наглашава наш саговорник.

Фото: Б.Субашић

Савино свеправославно деловање није се зауставило на Балканском полуострву, открио је проф. др Давид Јакоби (кога англосаксонци називају Дејвид Џејкоби) са Јеруслимског универзитета. Истражујући средњовековни архив Акре, најважније крсташке луке он је утврдио да је српски архиепископ стигао у Свету земљу у пролеће 1229. непосредно пошто је просвећени Фридрих Други Хоенштауфен, цар Светог Римског царства немачког народа у фебруару исте године склопио примирје са египатским султаном Ел Камилом. Тиме је без рата Јерусалим добио за хришћане, уз гаранције да неће бити узнемиравања муслимана и њихових светиња. Папа који је желео крсташки рат и пљачку, екскомуницирао је Фридриха и забранио свом свештенству да га крунише за владара Јеруслимског краљевства, али одлучни немачки владар је сам узео круну и са својим тевтонским витезовима сломио огрону моћ папских темплара. Тај хаос је омогућио Сави да изведе нешто неизводиво од 1099. када су крсташи освојили Свету земљу и протерали православно свештенство и отели манастире и конаке, логистичке базе за долазак ходочасника. Сава је купио манастир светог Ђорђа и конаке у Акри, затим и простор за српски манстир на Сиону у Јерусалиму омогућивши тако повратак православних поклоника у Свету земљу, али не само то.

Фото: Б.Субашић

- Свети Сава је био геополитички актер европског и медитеранског света 13. века без премца. Он креће ка Светој земљи 1229. одмах после цара Фририха Другог јер очигледно располаже информацијама које нису доступне "обичним" људима. Он зна шта се дешава у врху латинског, византијског и источног света. Зна каква је улога папе, каква улога тевтонаца, а каква темплара. Он купује манастир Светог Георгија и пратеће објекте у Јерусалиму, у тренутку потпуног политичког вакуума: папски свештеници су се повукли, Фридрих Други се самокрунише, темплари и папска страна су у сукобу. У том хаосу, Сава чини нешто "немогуће" - институционално и правно оснива српско присуство у Светој земљи, а Јеруслимски патријах постаје његов сабрат - каже др Станковић.

Политички посматрано, први српски архиепископ је геостратег који разуме механизме трансфера моћи, капитала и утицаја. Он успева да разбије блокаду коју су православнима поставили моћни папски темплари, а истовремно вероватно користи и њихове услуге, јер они који функционишу као банкарска мрежа: положиш залог у Европи, добијеш средства на Истоку.

- Сава оставља "много злата" у највећим светињама, чиме не добија само помене родитеља Немање (Симеона) и Ане (Анастасије), брата-краља Стефана и себе, већ их на тај начин чини и ктиторима највећих светиња хришћанства, укључујући Цркву Васкрсења, о чему су остали документи. Сава је знао све шта се дешавало у Европи и Медитерану, али како је то сазнавао ми то још не знамо. Чињеница је да је био господар геополитике свог доба, али не локалне балканске, већ европске и медитеранске, у свету у који спадају и Јерусалим и Александрија. Ниједна друга личност српске историје никада више није деловала на том нивоу. Управо зато свака генерација мора поново да пише о Светом Сави, не зато што ништа не знамо, већ зато што о њему још није речено све - закључује др Станковић.

ТУМАЧЕЊЕ ОСНИВАЊА ХИЛАНДАРА

СРЕДЊИ век се често погрешно тумачи па чак и вулгаризује на национално-романтичарски начин који је имао смисла и оправдања у 19. столећу, али данас је ограничавајући, упозорава проф. др Влада Станковић:

- На пример, оснивање Хиландара на Светој Гори се често данас погрешно представља као нека искључиво "наша" ствар. Иако, управо супротно, оснивање Српске свете царске лавре доказује да су кроз њу Срби и званично били укључени у највиши духовни и политички поредак тадашњег света. Да разјаснимо: када Сава и Симеон оснивају Хиландар, они се обраћају византијском цару Алексију Трећем Анђелу који у златопечатној повељи јасно говори о "српском роду (генос)" и потврђује га а тај документ није филозофски трактат - то је најсвечанији документ василевса који је Христов намесник на земљи. То значи да је српски род званично укључен у поредак Хришћанског Римског царства, које није национално, него наднационално. Ромејство није етничка категорија, то је политичка и духовна припадност, а српски род добијањем свог места на Светој Гори добија и место у Христовој историји спасења.

Препоручујемо

Репортаже

0 0

ГУСЛЕ ОДЈЕКУЈУ РАВНИЦОМ: МЛАДОМ Новосађанину Василију Голубовићу (14) древни инструмент је дубоко у генима (ФОТО)

11. 01. 2026. у 21:27

Најплеменитији подвиг

0 0

ЈУЛИЈУ ОТЕО ОД ЛЕДЕНЕ ЂЕТИЊЕ: Марко Дидановић на Божић 2025. спасао шестогодишњу девојчицу

11. 01. 2026. у 20:41

Најплеменитији подвиг

0 3

СКРОМНИ ХЕРОЈИ ИЗ КИКИНДЕ: Никола Лињачки и Душан Сантрач голим рукама из запаљене куће извукли двоје тешко повређених суграђана (ФОТО)

09. 01. 2026. у 14:00

Репортаже

0 1

ТОКОВИ КУЛТУРЕ У МЕАНДРИМА БЕГЕЈА: Миран град у равници, увек спреман за динамична дешавања

09. 01. 2026. у 07:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације