ТЕГОБНИ СТИХОВИ НЕСРЕЋНОГ МЛАДИЋА: У Кикинди се низом манифестација обележава сто година од смрти песника Душана Васиљева

ПЕСНИК, драмски и прозни писац Душан Васиљев, аутор чувене песме "Човек пева после рата", није заборављен и запостављен и није један од аутора о којима се ретко говори.

Фото: Р. Шегрт

 Како је, нажалост, живот завршио у раној младости, са свега 24 године, остао је вечно млад и са њим садашње младе генерације могу да се идентификују и разумеју га на прави начин, оценио је књижевник Срђан Срдић и то је, вероватно, најлепша порука манифестације "Дани Душана Васиљева" којом је у Кикинди, његовом родном граду, обележено сто година од његове смрти.

- Васиљев је итекако присутан. Сређен је његов споменик на гробљу, објављена су сабрана дела, основан Регионални центар за таленте који носи његово име, додељује се књижевна награда "Душан Васиљев", а Гимназија, која се већ дуго по њему зове, расписала је конкурс за гимназијалце да пишу радове на његове стихове. Име по њему носи и једна улица у граду. Све је то велики допринос да се његово дело не заборави - набројао је Срдић, коаутор изложбе "Читање Васиљева" у Народном музеју у Кикинди.

Фото: Народни музеј Кикинда

Протекла недеља у Кикинди је била у знаку песника, а његов тежак и трагичан живот, као и његово дело, јавности су детаљније представљени на изложби у Народном музеју, округлом столу у Народној библиотеци "Јован Поповић", на којем су научници из Кикинде и Темишвара, у којем је, такође, живео, говорили о њему. Додељена је и књижевна награда, коју је установио Град Кикинда, а добитник за 2023. је књижевник и историчар, генерални секретар Матице српске др Милан Мицић, за књигу "Чудо у Банату". Као и Васиљеву, и Мицићу је Банат завичај, који га је пресудно обликовао, лично и књижевно.

- Банат је мој завичај и моја инспирација, а Кикинда је град који представља слике из мог одрастања и сазревања као човека, писца и историчара. Захвалан сам и почаствован што сам добио награду на стогодишњицу од његовог одласка. "Чудо у Банату" је хроника банатског живота и прича о мноштву малих чуда, јер је сваки дан чудо и сваки живот је чудо. Радња се дешава у епохи Васиљева, у времену после Великог рата, када су постављене нове границе и промењене државе на подручју Баната, када су овде стигле нове идеологије и када је човек био дубоко узнемирен - рекао је Мицић.

А да је Васиљев познат и млађим генерацијама потврђују гимназијалци широм Србије и Румуније. На конкурс кикиндске гимназије литерарне радове на тему његових стихова послало је 59 гимназијалаца из 15 градова. За најбољи је проглашен онај ученице првог разреда кикиндске школе Тисе Фелбаб.

- Он ми је књижевно врло близак. Прочитала сма доста његових дела. Рад је инспирисан његовом песмом "Човек пева после рата" - рекла је млада Тиса.

Фото: Р. Шегрт

Душан Васиљев је своје најбоље песме написао у годинама велике невоље, болести, туге и очаја. Мајка Ракила му је умрла када је имао свега осам година. Отац Коста се поново оженио, а Душан добио још петоро браће и сестара, од којих је троје умрло убрзо након рођења. Породица се 1911. преселила у Темишвар, а када је Коста 1914. мобилисан у аустроугарску војску и послат на фронт у Галицију, Душан је, са свега 14 година, морао да породици обезбеди основне услове за преживљавање.

- Похађао је школу и истовремено, уместо оца, радио као писар у епархијској канцеларији, али и једном малом млину. Исте године почео је да пише песме, прве на мађарском језику. Песме Јована Јовановића Змаја и Ђуре Јакшића преводио је на мађарски, а Петефија и Хајнеа на српски језик. Несрећно се заљубљивао, први пут у старију девојку којом је желео да се ожени. Када то није успео, отишао је код деде у Кикинду, а када се вратио у Темишвар написао је прву новелу "Кајање" и посветио је најбољем другу Славку Игнијићу, касније судији у Зрењанину. И наредне године се несрећно заљубио и написао новелу "Једној" на мађарском језику. Поново несрећно заљубљен 1917. пријавио се у војску с намером да погине у рату. Регрутни центри у Темишвару, Кикинди, Сегедину и Жомбољу одбијали су га као младог. Тада је положио четврти разред учитељске школе. Регрутован је 1918. и отишао на италијански фронт. После Великог рата вратио се у Темишвар, болестан, разочаран, исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. Затекао је српску војску и ступио у команду места као писар, тумач и деловођа - наведено је на изложби за коју су подаци узети на основу интервјуа његове сестре Александре и забелешки брата Спасоја.

Васиљев се брзо укључио у културни живот Срба у Темишвару, био је секретар удружења "Коло младих Срба" и писао за српске новине "Слога". Међутим, када је 1919. српска војска напустила Темишвар, који је остао у румунском Банату, Васиљев је прешао у Београд, а остатак породице вратио се у Велику Кикинду. Како је касније причала његова сестра, безуспешно је тражио посао у многим редакцијама, али га није добио, па се запослио код једног адвоката и једва је преживљавао.

Фото: Р. Шегрт

- У хладној изнајмљеној соби на Дорћолу, у беди и сиромаштву, написао је, можда најбоље песме, "Човек пева после рата" и "Плач матере човекове". Наредне, 1920. као ванредни студент уписао је Филозофски факултет, а у индексу је писало да је Васиљевић. Месец дана касније добио је посао учитеља у Ченеју, банатском селу које је још припадало Краљевини СХС. Очајан, потиштен и болестан, мрзео је и Ченеј и нови посао - сведочанство је са изложбе.

Међутим, на пролеће наредне године, београдски часопис "Мисао" први пут је објавио његову песму "Човек пева после рата". Песма је после тога објављена у још неким новинама, а он се у Ченеју венчао са учитељицом Милојком Малетић. У фебруару 1921. је поново мобилисан и послат у Македонију. После неколико месеци због болести је отпуштен и вратио се у Ченеј, где га је Министарство просвете поставило "за сталног учитеља у Српском Ченеју". У септембру је постао редовни члан Удружења српских књижевника у Београду. Крајем године покушао је да оде на лечење у санаторијум у Словенију, али није успео. Како је записано, 1922. у Загребу је положио Вишу педагошку школу и постао наставник, а након тога запослио се у грађанској школи у Ковину. У августу је послат на војну вежбу у Панчево, што му је погоршало већ нарушено здравље.

Foto: Фото: Р. Шегрт

POGLEDAJ GALERIJU

- Зиму 1923. провео је у Великој Кикинди, у породичној кући, кашљући све јаче "у ноћима без краја и мислима без утехе". Милојка је остала у Ченеју код родитеља. Посетио их је неколико пута. Умро је 27. марта 1924. у Кикинди и сахрањен на Мелином гробљу. Милојка није имала пасош и није могла да дође - наводи се на изложби.

Бисту песнику Душану Васиљеву, грађани Кикинде подигли су испред зграде данашње гимназије, у центру града, 29. новембра 1959. године, где се и сада налази. Рад је Александра Зарина, вајара из Београда. Откривању су, поред осталих, присуствовали најбољи пријатељ Светозар Игнијић, судија из Зрењанина, његова рођена сестра Александра Васиљев, сестре по оцу, једна снаха и теча.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације