ЗАДИРКУЈУ МЕ У ШКОЛИ И КАЖУ - "КУПИ НОГУ НА КИОСКУ": Потресна судбина Виктора Стевановића (13), оца Горана и тешко покретне сестре Андреје

ЖИВЕ у Нишу, на петом спрату зграде без лифта. Са њима је и најмлађа ћерка и сестра Василија. Тринаестогодишњи Виктор је, до сада, имао осам, а три године старија Андреја 27 операција...

Фото: ХО "Срби за Србе"

 Али, пред њиховом стаменошћу, упорности и вери, човек се постиди. иако је не траже, потребна им је помоћ да купе приземну кућу са двориштем.

НА часу физичког ме друг, у ствари није ми друг, гурнуо па сам и руку био поломио... А, остали ме у школи задиркују, кажу ми: "Иди купи ногу на киоску".

Не плаче Виктор Стевановић, из Ниша, док ово говори, али му плаче душа. Плаче свако изговорено слово, стиди се што се нашло у овој реченици коју тринаестогодишњи стојички изговара. Зна Виктор да срамота није његова... Храбар је и витешки се са болешћу бори пуних осам година.

Толико година прима и терапије, имао је и три операције у Русији, јер има проблем са недовољним лучењем хормона раста и ишчашење десног колена, па има два апарата - стеге: и на потколеници и на натколеници... Сам их подешава да би лакше и уз помоћ штаке ходао, а осим до школе сваки дан пење се и до стана на петом спрату, јер у згради нема лифта...

Фото: ХО "Срби за Србе"

Нимало лакша није ни борба његове три године старије сестре Андреје. Због недостатка костију потколенице, она има деформитете на обе потколенице и стопалима... До сада је имала 27 операција, такође у Русији, које су јој помогле и много ублажиле болове које је осећала. А, ведрог је духа, похађа другу годину уметничке школе, налази, каже, утеху у свом уметничком изразу, и скромно нам показује своје дивне радове. И она "успон" до стана савладава како може, како је научила: вуче се на гелендер, пење се полако, а када се умори, ако је ту, отац Горан (43), узме је у наручје и носи... Ако тате нема, она полако, стрпљиво, упорно, некако стигне до петог спрата... А, мајка, она није са њима...

- Муке су да Андреји, свакодневно, обезбедим нормалан живот - говори Горан Стевановић, самохрани отац троје деце. - Имам и најмлађу ћерку Василију од девет година. Хвала Богу, здрава је. Стан у ком живимо има 30 квадрата, од чега је пет тераса. Ни сам не знам како се распоређујемо да спавамо. Најчешће Виктор и ја, али кад он има болеве, кад не може да се намести, да нађе згодан положај, ја пређем у крај угаоне гарнитуре, па ако могу заспим ту, у полуседећем положају...

Фото: ХО "Срби за Србе"

Горан је посвећен својој деци. Труди се да им обезбеди најбоље могуће услове за живот, упркос изузетно тешким околностима. Иза његовог осмеха и позитивне енергије коју успева да пренесе на децу, крију се године жртвовања и усамљене борбе физичке, емотивна и психичке, јер се свакодневно суочава са изазовима које доносе здравствени проблеми његове деце. Ипак, никада не губи веру, дајући све од себе да им обезбеди љубав, подршку, наду и стабилност.

- Недавно сам са Виктором и Андрејом био у Русији због операција. Операције значе Андреји пре свега због продужавања потколенице и да је мање боли десна нога, а када је о Виктору реч, сада смо веома оптимистични да ћемо трајно решити његов здравствени проблем. Успели смо да обезбедимо новац за вишемесечни боравак у Русији уз помоћ добрих људи и Града Ниша. Нема шта нећу учинити само да њих троје буду добро - искрен је Горан.

Фото: ХО "Срби за Србе"

Док говори, окице његове дечице упрте су у њега. А, он, опет, бескрајно поносан на њих троје. Добри су ђаци и чак успешни у спорту и поред свих препрека.

- За своје успехе у школи и спорту добијају дипломе и медаље. Посебно смо поносни на Андреју која се годинама бавила стоним тенисом за особе са инвалидитетом - истиче Горан.

Поглед нам привлачи исцртана, весела честитка на зиду на којој пише: "Срећан 43. рођендан, тата". Блешти са зида у стану, малом и још умањеном за све ствари и гардеробу наслаганим на све стране, где год има места, од пода до пола зида...

- Тата нам је све на свету. Увек је ту за мене и сестре. Знамо да нас никада неће оставити саме - сигуран је Виктор у очеву љубав.

Виктор, Василија и АндрејаFoto: Фото: ХО "Срби за Србе"

POGLEDAJ GALERIJU

Ни Василија не часи часа да похвали оца:

- Мој тата је највреднији на свету. Кува нам, чисти, пере, а кад може води нас и на најлепша места. Увек је ту. Воли нас и ми њега. Много.

Све четворо, сањају два сна: да оздраве Виктор и Андреја, и да имају неку приземну кућу да би могли да имају што више животиња.

- До сада смо бринули посебно о онима које смо проналазили повређене. Нас четворо их залечимо, негујемо и, када се опораве, враћамо их у природу. Тренутно имамо зеца Теу, папагаја Мићу, рибице и повређеног голуба коме још нисмо дали име. Не можете ни да замислите колико деци то ангажовање око животиња помаже да бар на тренутак забораве и на болове и на друге проблеме. Неки људи су нам рекли да је напољу зоолошки врт, а не овде, али ми верујемо да је то хумано - објашњава Горан, чак и показује разумевање за повремена негодовања неких комшија.

Пред Стевановићима се занеми. Пред Стевановићима се човек постиди, пред њиховом вољом за животом, пред не кукањем, пред не тражењем, пред снагом и вером:

- Све је Божја воља, а ми верујемо да ће нам помоћи - каже Горан. - Он и добри људи. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације