УБИЦЕ ПРИЗНАЈУ ЈЕДНОМ ИЛИ НИКАД: Остоја Крстић, први српски полиграфиста написао роман о најгнуснијим злочинима

УНИВЕРЗИТЕТСКИ професор криминалистике у пензији Остоја Крстићдеценијама је седео преко пута осумњичених за најтежа кривична дела. Неуморно и брижљиво је истраживао, сабирао и бележио запажања онајгнуснијим злочинима и њиховим починиоцима. То искуство је пренео уроман "Трагом истине" који је недавно објавила "Чигоја штампа".

Фото: Танјуг/АП

Јунак приче детектив Коста ради на месту где је смрт уобичајена и нормална. Једна сумњива смрт покреће радњу која прожима цео текст у кога су вешто инкорпорирани други идентични случајеви. Избор места за поприште дешавања (Србија) као и само име детектива (Коста) најбоље указују на везе са псеудомемоарском традицијом овог жанра.

- Слушао сам исповести осумњичених за извршење најтежих кривичних дела 23 године. Јединствена, рекло би се, животна прилика. Ретке професије имају ту улогу: свештеници, психијатри и психолози - каже Крстић за "Новости". - Срећна је или несрећна околност да сам први у Србији радио на инструменталном откривању лажи - полиграфу мада се, по мом мишљењу, пре може говорити о детектору истине.

Privatna arhiva

Тај посао га је довео до звања универзитетског професора. Ужа специјализација му је психологија исказа. Магистрирао је на тему "Симтоматска слика осумњиченог", а докторирао на тему "Симболи, знакови и значења у криминалистици". Најзанимљивије случајеве описивао је у својим дневницима бирајући од мноштва типичних, најтипчније. Уз осам уџбеника, писао је и монографије. Његова "Занимљива криминалистика" је бестселер. "Трагом истине" је његов други роман, раније је објавио аутобиографско дело "Терет наслеђа".

- Није било лако изабрати које ће приче из дневника ући у роман "Трагом истине" - каже Крстић. - Лутао сам по сећањима мноштва ликова и њихових исказа којима су "правдали" своја недела. У неизбрисивом сећању описао сам оне који могу послужити како општем, тако и ужем - стручном кругу читалаца. Тешко је од четвороцифреног броја одабрати оне који ће задовољити укусе читалаца.

Крстић каже да је први сусрет са човеком који је починио најтежи злочин као и свака друга непознаница пуна стрепње, страхова од грешке и неуспеха.

- Уз све то, остајем сам очи у очи са особом крвавих руку, злих мисли и намера - додаје он. - Треба знати да је основни захтев при оваквим испитивањима разговор у "четири ока". Тајна саопштена трећем лицу више није тајна! А убице признају једном или никад. Припремао сам се за сваки сусрет, а посебно тај преломни - први пут. У мислима ми је одзвањала мисао Достојевског: "Љуби ме док сам прљав и неумивен, чистог и умивеног свак ће ме љубити". Такође и она са предавања мог ментора на постдипломским студијама: "Ништа ми није страно што је у људској психи"!

Као посебно упечатљив, Крстић издваја случај убице који је после 41 године "реализовао свој мотив":

- Осветио се жртви за понижење које је доживео пред мештанима на вашару. За добијени шамар одузео му је живот. Било је и тога да брат брату убије дете ради наследства... и сада те случајеве носим у себи. Невероватно, али истинито, за рубрику "Веровали или не".

Наш саговорник истиче да о злочинцима није писао да би их величао, већ да опомене. На питање шта га је током каријере највише уверило у потребу за таквим упозорењем, он одговара:

- Грех. Неопростив грех. Отуд је мото романа шеста Божија заповест: "Не убиј!" Роман је омаж свим рано преминулим жртвама људског безумља.

У књизи каже да га је "сабласан и мрачан свет злочина" све више стезао.

- Тешко је то носити у себи. Свако од нас живи у свом невидљивом простору. Као у позоришту. Када уђете у њега постајете део драме. Чедоморке. Сабласност убица своје деце.

Крстић је приметио да убице с којима је разговарао повезује још нешто осим злочина.

- Убице припадају групи емотивних извршилаца - каже он. - Ретки су они који су то радили из користољубља. Оно што је немогуће психолошки, могуће је патолошки. Легали су и устајали са мржњом и жељом за осветом.

Foto: Profimedia

А, да ли га је иједна исповест убице потресла толико да је морао да прекине разговор или направи паузу?

- Не, никада. Било је мучно али, као и на све друго, навикнете се. Велики број случајева води вас у рутину. Овде нема и не сме бити паузе, ни за цигарету, јер ако им дозволите они се стабилизују и предосмисле. По мени, најинтересантнија је накана за признањем. Једна и непоновљива. Мноштво знакова који упућују на самодавање.

Крстић истиче да никога није непосредно сместио иза решетака:

- Да не поверујете. При обиласку затворских установа, комисијски или са студентима, знали су да кроз решетке весело узвикују моје презиме или једноставно титулу "докторе, докторе", као на стадиону... Добијао сам мноштво писама из затворских установа које и данас чувам. Једно писмо ми је посебно драго. Учесница отмице авиона странкиња, између осталог је написала: "Крстићу, светла тачко београдске истраге..." У време док је на простору бивше државе била на снази смртна казна један осуђеник, вишеструки убица кога сам испитивао и који је до детаља прихватио своја злодела, тражио је да будем уз њега "до краја".

Професор каже да су починиоци злочина најчешће и свирепи и равнодушни према ономе што су учинили:

- Понекад превагу односи свиреп начин извршења, а понекад, у неким случајевима, хладнокрван однос према учињеном. Као да је попио чашу хладне воде, па отуд и назив "хладнокрвне убице".

Дешавало се, каже Крстић, да осети страх од човека који седи преко пута њега, али не због онога што је урадио, већ због начина на који је о томе причао.

- Да, осетио сам хладнокрвност и равнодушност која збуњује. Сећам се баке која је убила своје унуче. Порађала је ћерку која је зачела са неомиљеним зетом. На питање "како је извршила", хладно је одговорила показујући рукама: "Онако секиром на дрвљанику, ки пиле..." Један осумњичени за убиство, каратиста, запретио ми је при одласку пратилаца и уласку у лабораторију: "Како смеш да останеш сам, смождићу те, будало!". Мирно сам одговорио: зар ти неће бити жао да ми ломиш ове суве старачке руке, а ниси могао да се носиш са бољима од себе на паркету? Остао је без речи. Из затвора ми је послао писмо чудног садржаја: "Ово су последње речи убице доктору кога сам увредио и понизио. Од сутра нисам међу живима". Посетио сам га. Послушао ме је и није извршио самоубиство.

Било је и убица који су умели да делују "обично", чак и шармантно, упркос томе што је у позадини стајало свирепо дело.

- Жена, убица свог мужа, дуго је негирала везу са злочином - прича Крстић. - Док износи трдње да то никада не би урадила и колико га је волела упорно врти бурму на домалом прсту. У паузи, док престаје да скида бурму, дуго тражи по ташни, а да ништа не проналази. Опоменем је да то што тражи никада неће наћи. Она смешком одговара: "Била сам код фризера, мора да сам тамо заборавила, хоћу да сам лепа...". Добар изговор пара вреди, каже народна изрека. Искористио сам њено расположење и почео да јој тумачим знаке самоодавања: "Очигледно вам је сметало нешто у браку, док настојите да скинете бурму и кајете се што сте се удали за њега. Кајање је лоше сећање!" Позитивним и негативним искуствима сазревате. Постајете сигурнији у себе и желите више. Осећао сам потребу да своја искуства пренесем другима указујући читаоцима да је дуг пут до истине. Истина је једна и недељива. Она је таква каква јесте. Мој пут до истине постао је обавеза да ништа не прикривам. Тако сам учен и научен. Био сам задужен за истину како су говорили други. Исто тако, многи су ме подстрекавали да, поред уџбеника и монографија, напишем нешто и за оне који нису имали прилике за јединствену спознају социосредине у којој наши животи протичу неприметно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације