НЕЋЕ МОЋИ: Санкције ослобађају

ШТА нове Бајденове санкције говоре о овдашњим "јахачима мржње" - питање је на које у својој колумни извршни уредник штампаног издања листа "Данас" Александар Рокнић претендује да одговори. "

Фото З. Јовановић

Одлазећи амерички председник Џозеф Бајден проширио је овлашћења за санкционисање свих оних на Западном Балкану који угрожавају суверенитет и територијални интегритет тих нација, угрожавају послератне споразуме (Дејтонски и Охридски) и корупцију која подрива владавину права", с одушевљењем пише Рокнић.

Хајде да анализирамо ову реченицу, шта из ње произлази. Каже "свих оних" који угрожавају мир и стабилност на такозваном Западном Балкану. Списак санкционисаних је по својој суштини готово истоветан списку осуђених пред Хашким трибуналом - све највиши српски званичници уз понеког "зачинског" Хрвата, Бошњака и Македонца. Чисто да не може да се каже да је списак етнички чист. На списку су, чисто да вас подсетим, готово целокупно руководство Републике Српске с Милорадом Додиком и Жељком Цвијановић на челу, па и два министра у Влади Републике Србије (Александар Вулин и Ненад Поповић).

Они, пише нам Рокнић, угрожавају суверенитет и територијални интегритет "нација". Пошто нације не могу да имају "територијални интегритет", највероватније је уредник листа "Данас" погрешно превео термин nation који се не односи на националност него на државу. Али ово је врло речито, јер по овој логици испада да припадници само једне нације, оне српске, могу да угрожавају нечији "територијални интегритет". На списку нема ниједног Албанца који се залаже за независност Косова и Метохије, које уосталом и сам Рокнић у тексту наводи као самосталну државу "Косово".

Следећи речит моменат је и што се у Рокнићевом тексту, за разлику од Бајденове извршне наредбе, као послератни споразуми помињу само Дејтонски и Охридски, али не и Резолуција 1244 којом је окончана НАТО агресија на Србију. Проблем је што је списак оних који угрожавају Резолуцију 1244 подугачак и обрнуто пропорционалан овом њиховом "хашколиком" - на њему има људи бројних вера и нација, али слабо има Срба, а и многи од Срба који би се на њему нашли раде или су блиски с листом "Данас". Ту је још једна подметачина. Начин на који је поменут Охридски споразум имплицира да се ради о оном споразуму о "путу ка нормализацији односа између Косова и Србије" који Вучић није потписао 2023, а у америчком документу се јасно наводи да се односи на споразум из 2001. којим је окончана албанска побуна у ономе што се данас зове Северна Македонија.

Али ово су све мање-више већ општа места у аутошовинистичком дискурсу према којем су Срби геноцидна руља што само ремети стабилност иначе мирољубивог Западног Балкана. Опште место је и представљање Џозефа Бајдена као некаквог борца против мржње који ће својим чаробним санкцијама завршити посао започет бомбама и стати на врат "јахачима мржње". И то има смисла јер је Бајден спрам Срба користио најбруталнији говор мржње поручујући, на пример, Албанцима да "имају свако право на освету" Србима који су исти као нацисти и које треба "окупирати као што су после Другог светског рата окупирани Немачка и Јапан". Ново и изненађујуће је представљање Бајдена као некаквог борца против корупције који ће санкцијама искоренити и ову ендемску (западно)балканску појаву. Али како ико може помислити да човек који је онако безобразно помиловао свог сина за кривична дела која укључују и корупцију (у коју је, по свему судећи, укључен и сам Џозеф) има алтруистичку намеру да нас санкцијама ослободи овог зла?

Наводи Рокнић да неповерење у институције (које је, ваљда, исто ендемско западнобалканско) води у корупцију: "Кад немате владавину права, немате грађане који верују својој држави, што јесте случај у свим земљама Западног Балкана. Одатле корупција." Хајде да видимо како стоје ствари с поверењем у државу и њене институције у Србији и Сједињеним Државама, које су, рекло би се, аршин за "нормалан живот". За поређење ћемо користити истраживање агенције Галуп у САД из 2024. и невладине организације Београдски центар за безбедносну политику, за коју се тешко може рећи да је наклоњена "режиму" из 2020. (новије истраживање код њих нисам нашао). Поверење у председника Србије (потпуно верује, верује, донекле верује) имало је 54,2 одсто испитаника, док му мало или уопште није веровало 45,8 одсто испитаника. У САД је овај однос 49 према 50. Поверења у Скупштину Србије имало је 46,7 одсто, а није јој веровало 53,3 процента. Када је Конгрес СаД у питању, однос поверења и неповерења је 40 према 60. Судству у Србији верује 64,6 одсто, а у САД 55 одсто. И тако даље, и тако даље, подаци су у свим сегментима слични. Да ли то значи да у САД нема владавине права, па отуд корупција у САД? Или је, можда, корупција у САД добра, а у Србији лоша, као што је југословенство лоше у Хрватској, а добро у Србији?

У сваком случају испада да у очима Рокнића и његових истомишљеника "санкције ослобађају" и све санкције које нам добронамерне Сједињене Државе уводе за једини циљ имају наше добро и ништа друго. Тако су и ове против НИС-а заправо благотворне - ослободиће нас зле и јефтине руске нафте и самим тим и од њеног малигног утицаја, те нас сачувати и од загађења и климатских промена и ко зна од чега све још. А ако (опет) санкције не буду довољне за ослобађање, ту су и бомбе, или нож, јер како пева Марко Перковић Томпсон - "љуту траву, на љуту рану". А Срби су много љута рана. 

Препоручујемо

Политика

0 105

НЕЋЕ МОЋИ: Хрватски интерес данас

29. 12. 2024. у 10:45

Колумне

0 5

НЕЋЕ МОЋИ, Чија су наша деца?

05. 01. 2025. у 08:00

Политика

0 105

НЕЋЕ МОЋИ: Хрватски интерес данас

29. 12. 2024. у 10:45

Колумне

0 3

НЕЋЕ МОЋИ: Где ми живимо

22. 12. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације