НАТАША КАНДИЋ: Хрватски генерали не могу бити злочинци

НАТАША Кандић, оснивачица Фонда за хуманитарно право, осведочена мрзитељка Србије, гостујући у једној телевизијској емисији изјавила је:

Фото: Принтсцреен/Јутјуб/United States Holocaust Memorial Museum

- Па не може Хрватска војска да буде оптужена или њени генерали за ратне злочине! Па они су се бранили, довели су до тога да држава буде независна – и то је тачно!

Овако језиво срамотна изјава Кандићке захтева једноставно, али неизбежно подсећање – на чињенице. На историју која је записана крвљу, прогонима и спаљеним огњиштима. На судбине стотина хиљада људи који су у лето 1995. године истерани из својих домова само зато што су били Срби.

Операција Олуја била је војна акција Републике Хрватске спроведена почетком августа 1995. године. Званично је трајала четири дана и завршила се падом Републике Српске Крајине и потпуним успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом. Док се 4. август у Хрватској слави као Дан победе и домовинске захвалности, у Србији и Републици Српској исти датум обележава се као Дан жалости, у знак сећања на страдање српског народа.

Током и након ове операције, више од 250.000 Срба је протерано са својих вековних огњишта. У акцији је учествовало око 138.500 припадника Хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа обране, док су се њима, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31.000 војника. Неравноправност је била очигледна, а последице по цивилно становништво разорне.

Подручје захваћено офанзивом напустило је готово целокупно српско становништво. Колоне избеглица, састављене од стараца, жена и деце, кретале су се тракторима и пољопривредним возилима преко западне и северне Босне ка Србији. Те колоне биле су изложене честим нападима хрватских снага, укључујући и ваздушне ударе. Један од најсуровијих примера је Петровачка цеста, где су хрватски војни авиони ракетирали избегличку колону цивила у бекству.

Паралелно са егзодусом, започето је систематско минирање и рушење празних српских кућа. Након завршетка операције уследили су и злочини над Србима који су остали на својим огњиштима. Спаљено је више од 20.000 српских кућа, док су остале опљачкане и девастиране, чиме је повратак прогнаних практично онемогућен.

Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба, од чега је 1.205 цивила, међу њима 522 жене и 12 деце. То нису „колатералне штете“, већ људи са именом и презименом, жртве политике етничког чишћења.

Последице тог злочиначког подухвата осећају се и деценијама касније. Током 2013. године у Србији је и даље живело око 42.000 Срба из Хрватске са статусом избеглице – људи који се никада нису вратили кући, јер им повратак није био ни безбедан, ни могућ, ни добродошао.

Од кога су се, по тој логици Наташе Кандић, „бранили“ хрватски генерали? Од људи који су бежали тракторима и запрегама? Од деце у избегличким колонама? Од стараца који нису имали ни оружје, ни где да се врате? Да ли је „одбрана државе“ подразумевала бомбардовање сопствених грађана у избегличкој колони и убијање цивила који нису представљали никакву војну претњу?

Посебна је срамота што се данас у Хрватској ти злочини не само не осуђују, већ се славе као државни празник. Усташка иконографија и реторика све више су присутне су у јавном простору, док се злочини релативизују или поричу. Од Јасеновца, највећег логора смрти недужних цивила чија се монструозност покушава умањити, до Олује, која се велича као „темељ државности“?!  Србима се оспорава право на сећање, повратак, па чак и право на гроб – јер се и данас  српска гробна места уклањају или забрањују.

Управо због тога, изјава Наташе Кандић не може се посматрати као „контроверзно мишљење“, већ као отворено негирање документованих злочина. Када неко, после више од 250.000 протераних људи, више од 2.300 убијених и несталих, спаљених села и ракетираних колона, тврди да хрватски генерали „не могу бити оптужени за ратне злочине“, онда то више није борба за људска права – то је отворено саучесништво у фалсификовању историје.

Срамота коју Кандић изговара и верзија „истине“ коју нуди немају никакво утемељење у историјским чињеницама. Напротив, историја је јасна: Срби су у Хрватској систематски прогањани, убијани и етнички очишћени, а хрватски генерали који су командовали тим операцијама нису „бранили државу“, већ су учествовали у бруталном пројекту стварања независности кроз злочине над цивилима. Све друго је негирање жртава и увреда за оне који су страдали – и оне који и данас носе последице тог злочина.

(24седам)

БОНУС ВИДЕО: ОДИГРАО ЈЕ ИГРУ НА ВЛАСТ: Ево како се са Н1 "тукло" по ректору Ђокићу

Препоручујемо

Политика

0 31

УСТАШКО БЕСНИЛО: Наташа Кандић наставља да измишља

05. 02. 2026. у 21:18

Политика

0 9

ЧЕДОМИР АНТИЋ БЕЗ ДИЛЕМЕ: Ако нису усташе – како другачије да их назовемо?

06. 02. 2026. у 13:57

Политика

0 28

Блокадерка из Новог Пазара позира са наркотицима

05. 02. 2026. у 21:08

Политика

0 25

ПИЦУЛИЋИ ОЧИ ПОВАДИШЕ: Нови рат блокадера, у главним улогама Горан Јешић и Мило Ломпар

05. 02. 2026. у 20:43

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације