FELJTON - PLAN ZA ŠIRENJE PRESTONICE: Vrlo brzo "Ludi Škot" je postao "Lukavi Škot"

PAMETNI Škot vizionarski je predvideo da grad u razvitku mora da ide jedinim putem koji mu se otvara, na jug, prateći šumadijski drum.

Foto Arhiva

Mlada kraljevina u razvitku privlačila je one koji su hteli da se obogate na novim teritorijama, budući da su na starim već vladali stari odnosi i teško je bilo ući u već razvijene poslove. Precizan i sistematičan, znao je da grad mora da se širi, pa je napravio svoj plan.

Ubrzo se ispostavilo da je Makenzi bio u pravu i od "Ludog Škota" postao je "Lukavi Škot". A taj Škot je prodavao placeve po 1.000 dukata, ali uz uslov da se kuće moraju graditi od čvrstog materijala, da moraju da se podignu na ucrtanoj liniji i da svaki vlasnik mora da poploča trotoar ispred svoje kuće. Ovaj trezvenjak nije placeve prodavao baš svakome ko je mogao da plati. Lica koja su se bavila sumnjivim poslovima, kavgadžije i alkoholičari, nisu dolazili u obzir. To je trebalo da bude miran, porodični kvart, napredan i uređen.

Placeve za kuće davao je i na kredit sa vrlo niskom kamatom. Ova zabrana točenja alkohola nikako nije odgovarala trgovcima i jedan od njih tužio je Makenzija. O tom sporu raspravljalo se i u Skupštini, i presuđeno je da Makenzi krši Zakon o zabrani spahiluka, te da nema prava da propisuje način života nad zemljištem koje proda.

SAMO tri godine od početka radova, izgrađen je i hotel "Slavija", skromno zdanje po današnjim merilima, a onda je bilo udobno i pristojno.

Sopstvenu kuću, koja je bila na sprat, gde su privatne prostorije bile gore, a u prizemlju velika sala za okupljanja sagradio je 1888. i dao joj ime "Sala mira". Sala je imala razne namene i svako je mogao da je koristi, samo je uslov bio da se ne toči alkohol. Od 1889, u večernjim časovima, radila je Škola za opismenjavanje odraslih, za šta je, posle silnih molbi, dobio dozvolu Ministarstva prosvete. Ovu salu Makenzi je poklonio Beogradu, kao i dve zgrade koje je sagradio pored svoje kuće. Prvo je nikla Muška škola za nepismene, a potom i Ženska škola za ručni rad, u narodu prozvana Ženska radnička škola. Ceo kraj dobija izgled novog, lepog dela grada i zvanično postaje deveti beogradski kvart "Englezovac", iako je Makenzi bio Škot.

OVAJ sposoban, poslovni čovek i filantrop voleo je red i sklad u svemu. Tako je zaključio da se ulica koja ide uzbrdo od hotela "Slavija", kome je on bio vlasnik, penje pravo do zaravni na brdu na kome bi lepo bilo postaviti crkvu. Da se "ulica koja se produžava od Terazijske i Milanove, a nastavlja Kragujevačkom, a prolazi kroz moju zemlju, radi harmonije treba se produžiti do vrha brda i završiti javnom zgradom, najbolje crkvom, za koju bih ja darovao plac".

Ovu ideju nije stigao da ostvari, samo je zapisao u planovima za dalju izgradnju svog kvarta. Nisu Srbi razumeli i lepo prihvatili trezvenog i praktičnog Škotlanđanina, iako je on imao najbolje namere. Fransis je bio mlađi sin ser Fransisa Makenzija od Gerloka, petog baroneta u lozi, oženjenog vrlo bogatom ženom, čiju polovinu imanja je Fransis mlađi nasledio. Umesto da se oda raskalašnom životu mlade i bogate britanske aristokratije, on se posvećuje obrazovanju i crkvi.

KADA je stigao u Beograd, odmah je počeo da se upoznaje sa učenjem pravoslavlja. Ovaj čovek bio je evangelista koji je Jevanđelje smatrao kao pravu Božju reč, i želeo je da se ljudi okrenu svetlu i veri, a ne tami đavola i poroka, a oblik te vere bio je manje bitan. Smatrao je da čistota duše i života mora da ide ispred dogmi i običaja bilo koje religije. Finansirao je list "Hrišćanski vesnik", koji je uređivao prota Aleksa Ilić.

Nedugo po dolasku u Beograd, odlazi u Užice, gde je bilo dosta izbeglica iz hercegovačkog ustanka. To su bile porodice nekadašnjih hajduka koji su se borili protiv Turaka. Pokušao je ovaj divni čovek sa obrazovanjem njihove dece, mahom bez jednog ili oba roditelja. Napravio je plan školovanja, ali nije dobio dozvolu našeg Ministarstva. Neraspoloženje prema njegovom prosvetiteljskom radu bilo je veliko, tako se Fransis vratio u Beograd i bacio u poslove pravljenja lepog, zdravog i pristojnog dela grada, gde će živeti porodice i odgajati decu koja će biti obrazovana.

UMRO je 1895, gotovo dvadeset godina od dolaska u Srbiju. Sledeće godine, glavna ulica u kvartu dobija ime Makenzijeva. Iste godine, njegov naslednik, londonski doktor Gratan Ginis, nastavlja da prodaje parcele koje su preostale. Kako je bio izvršitelj Makenzijevog testamenta, pozvao je beogradskog mitropolita Mihajla i uručio mu tapiju na parcelu koju je zaveštao Srpskoj pravoslavnoj crkvi za izgradnju hrama.

Takođe je darovao i pozamašnu sumu novca kao prilog brzom započinjanju radova. Odmah je formirano "Društvo za podizanje hrama Svetog Save na Vračaru" i podignuta je manja, privremena crkva, dok se ne sakupi novac i naprave planovi za izgradnju velikog hrama. Pre nego što se počelo sa izgradnjom male crkve, naši crkveni zvaničnici zahtevali su da grad preimenuje kvart iz Englezovca u Savinac.

SMATRALI su da je neprikladno da jedan veliki pravoslavni hram bude podignut na mestu koje ima ime nekog tuđina, pa makar i da je taj tuđin dao ideju, zemljište i pare. Vlada je prihvatila taj predlog i deveti kvart dobio je ime Savinac. Veruje se da su na današnjem platou ispred Hrama i Narodne biblioteke 1594. Turci spalili mošti Sv. Save, tako je ceo kvart dobio ime po velikom srpskom svetitelju.

SALA mira, prizemlje kuće u kojoj je živeo, a koju je Makenzi poklonio gradu i u njoj otvorio školu za opismenjavanje, promenila je namenu 1910. Nju su od grada otkupili Srpska socijaldemokratska stranka i Glavni radnički savez, i pretvorili je u Socijalistički narodni dom, koji je postao centar beogradskog radničkog pokreta. Kasnije je od sale postala pivnica, a još kasnije, razvojem filmske umetnosti, postao je bioskop Slavija. Ova zgrada bila je spomenik pod zaštitom države, kao kulturno--istorijsko dobro. To dobro je srušeno da bi se napravio parking. Da, onaj veliki parking koji stoji danas, bio je preči od istorijske zgrade-legata čoveka koji je uzdigao ceo taj kraj.

Fransis Makenzi dugo nije imao nikakvo obeležje, ni kuću, ploču ili ulicu u Beogradu.

Ulica je menjala imena, pa je nosila i ime ruskog maršala Tolbuhina, da bi, 1999, dobila jedino ime koje treba da nosi, Makenzijeva. Po čoveku koji je izabrao da živi u Srbiji i od koga je Srbija samo dobro imala.

SUTRA: Car Nikolaj Drugi Romanov

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - VIZIONAR MODERNOG BEOGRADA: Kada je je Fransis Makenzi stigao današnji Trg Slavija bio je močvarno zemljište

03. 06. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - CARICA BEOGRADSKOG POZORIŠTA: Vela Nigrinova je otišla tiho, bez teatralnosti koja je bila njen život

02. 06. 2021. u 18:00

Feljton

0 5

FELjTON - DOBROTVOR MANASTIRA HILANDAR: Car Ivan Grozni imao je srpske pretke i po ocu

31. 05. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - TRAJNO DOBRO PLEMENITIH LjUDI: Uzvišeno je ono što su učinili za našu zemlju

30. 05. 2021. u 06:45

Feljton

0 0

FELjTON - ČAROLIJA GLUME I HRABROSTI. Umetnicu Velu Nigrinovu je obožavao i ženski i muški deo Beograda, sve do njene prerane smrti

01. 06. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije