Feljton

FELJTON - ZAVERE PROTIV SRBA I RUSA: Oskar Poćorek nije se obazirao na upozorenja o pripremi atentata

Др Миле Бјелајац

25. 08. 2021. u 18:00

DR Vilhelm Milon, član Upravnog odbora Krupa, je 1918. godine u Švajcarskoj objavio pamflet "Razaranje Evrope", pisan na osnovu njegovih dnevnika i pisama, i njegova svedočenja korišćeni su u radu Komisije za utvrđivanje ratne krivice.

ФЕЉТОН - ЗАВЕРЕ ПРОТИВ СРБА И РУСА: Оскар Поћорек није се обазирао на упозорења о припреми атентата

Foto Arhiva

On je viđen kao jedan od relativno malog broja Nemaca koji su od početka znali da su Centralne sile nametnule Evropi nepotreban i nepravedan rat, zbog čega je bio revoltiran i ogorčen na ponašanje svoje vlade. Imao je kontakte sa najvažnijim industrijalcima za ratno snabdevanje, koji su bili upućeni u ove namere. Oko karaktera Milonovog svedočenja i danas se među istoričarima vode rasprave. Pomenimo uz ovo još jedan važan detalj na koji istoričar Džon Rel često ukazuje u svojim radovima. Naime, od 16. juna 1914. važila je instrukcija o prekidu svake poštanske komunikacije između Ministarstva rata Pruske u Berlinu i saveznih ministarstava. Rel ističe činjenicu da je istog dana kada je ova direktiva izdata Kajzer razgovarao sa premijerom Betman Holvegom o preventivnom ratu.

Rel se takođe pita da li je ministar rata Pruske, Valderze, imao neka prethodna saznanja o zaveri protiv Ferdinanda.

Prema memoarima grofa Černina, poslednjeg austrougarskog ministra inostranih poslova i savetnika nadvojvode Franca Ferdinanda, prestolonaslednik mu se još leta 1913. žalio kako mu masoni rade o glavi i "pomenuo imena nekolicine austrijskih i mađarskih političara koji svakako učestvuju u zaveri .

ISTRAŽNI sudija u Sarajevu, Pfefer, govorio je u svojim intervjuima o nedopustivo slabim merama nadvojvodinog obezbeđenja i nedvosmisleno je insinuirao da je "Sarajevski atentat išao na ruku izvjesnim austrougarskim krugovima". To je ponovio i u svojoj knjizi.

IZMIŠLjOTINE BOŽINA SIMIĆA

FRANCUSKI novinar Viktor Serž u svojim memoarima 1951. godine je izneo da je informacije o umešanosti Srbije i Rusije u atentat dobio od pukovnika Božina Simića i Miloša Bogićevića. U vezi sa ovom epizodom treba dodati da je italijanski istoričar Albertini, u prisustvu Čede Popovića (1937), pokazao članak iz "Klartea" Božinu Simiću, koji je povukao optužbu protiv Hartviga, ali je i dalje tvrdio da su za pripreme znali Artamonov i verovatno ruski Generalštab, ministar vojske Suhomlinov. General Viktor Artamonov to je negirao kao izmišljotinu, navodeći da je za Rusiju, kao i za Srbiju, to bila nesreća jer nijedna od ovih dveju zemalja, nakon iskušenja prethodnih godina, nije bila spremna za ratne napore.

Od Ferdinandovog nestanka množile su se teorije o mogućim zaverama protiv njega i svaka je imala svoje argumente: "mađarski prsti", jer su se Mađari bojali njegove antimađarske politike, zavera zagovornika rata među kojima je bio i Oskar Poćorek, "srpska zavera" da se ukloni prepreka planu "Velike Srbije", pomenuta "masonska zavera", "policijska zavera", "nemačka zavera" itd. Sarajevski atentat nije bio prvi atentat koji je pripreman na prestolonaslednika.

I u najnovijim radovima ukazuje se na to da je sam dolazak nadvojvode na manevre trupa, koje bi jednog dana mogle biti stvarno upotrebljene protiv Srbije i Crne Gore, bila izvesna provokacija za Srbe, kao i dolazak u Sarajevo na Vidovdan, tradicionalni srpski praznik. Policija, koja je odavno motrila žarišta omladine, njihove organizacije i novine u Hrvatskoj i Bosni, upozoravala je na opasnosti. Ali, "reakcionarni i tvrdoglavi" guverner Bosne, general Oskar Poćorek, nije se obazirao na ta upozorenja. Jedan od onih koji su upozorili Poćoreka bio je i dr Josip Sunarić, jedan od istaknutih hrvatskih političara.

U SRPSKOJ istrazi o boravku Principa i Čabrinovića u Beogradu, pre atentata, utvrđeno je da je Princip, koji je bio veoma siromašan, založio kaput da bi otputovao, o čemu je sačuvana priznanica, a da je Čabrinović radio u Državnoj štampariji: "Privukao je na sebe pažnju vlasti koje su se odlučile da ga zbog političke nepouzdanosti proteraju. Međutim, austrougarski konzul se, na Čabrinovićevu molbu, pismeno obratio policiji sa izjavom da je navedeno lice austrougarski državljanin, da ne izaziva sumnje i usled toga je insistirao da mu se produži pravo daljeg boravka u Beogradu. Kao što se vidi, ono što je grof Ponkrac kazao Hartvigu u potpunosti se potvrdilo." Pomenimo da je Princip u austrijskim policijskim dosijeima bio evidentiran još od 20. oktobra 1913. godine. Zbog naredbe o obaveznom prijavljivanju boravka, Princip se prijavio i to je saznanje policija takođe imala. Jesu li posredi slučajni ili namerni propusti?

Iako još uvek ima malo izvornih dokumenata koji bi sa sigurnošću potvrdili stvarnu upletenost pukovnika Dimitrijevića u ohrabrivanju pripadnika Mlade Bosne ili samostalnog organizovanja Sarajevskog atentata, na svoju ruku, istoričari ne oskudevaju u teorijama i tvrdnjama "iz druge ruke". U tome su ulogu imale ne samo propagandne potrebe onog vremena (Nemačka, Austrougarska), nego i lični odnosi, pa i međusobne omraze, posebno kada je srpska strana u pitanju.

JEDNA levičarski orijentisana grupa jugoslovenskih emigranata u Beču, okupljena oko časopisa "Balkanska federacija" (La Fdration Balkanique), 1924. i 1925. optužila nekadašnjeg prestolonaslednika Aleksandra da on snosi odgovornost za ubistvo Franca Ferdinanda. Tu optužbu ponovio je Alfred fon Vegerer u članku Kning Alexander und die Attentter von Sarajevo. U spisima o procesu u Sarajevu našle su mesto glasine koje je proturala austrougarska policija - da su za atentat odgovorni Miroslav Spalajković i princ Đorđe Karađorđević. Časopis "Balkanska federacija" dalje je razvijao teze austrijskih profesora Jozefa Kolera i jezuite Antona Puntigama iz 1918. - da je za sve kriva Rusija. Posebno se svojim tekstovima istakao Nikola Nenadović. Njihove teze prihvatao je novinar Leopold Mendel ((Lepold Mandel) u bečkoj štampi, i Francuz Viktor Serž (Victor Srge), u časopisu "Klarte" (Clart, 1925). Poslednji se pozivao na emigranta pukovnika Božina Simića, koji je posle Beča došao u Pariz.

SIMIĆ mu je, navodno, govorio o vezama Dimitrijevića i Rusa. Nemački časopis "Krigšuldfrage" prihvatio je to, što iz pera nemačkih autora Luca i Vegerera, što od srpskog disidenta Miloša Bogićevića (1925). Odatle će američki istoričar Barns (Barnes) prihvatiti Lucovu tezu da je Sazonov bio umešan u atentat (navodna izjava:

"Evropski mir ne bi bio ugrožen ako bi Franc Ferdinand bio sklonjen sa puta").

O rusima kao vinovnicima atentata pisao je Miloš Bogićević u knjizi "Proces" (Le Procs de Salonique, Paris,1927.). U istom duhu pisali su sovjetski istoričari Pokrovski i Poletika u časopisima "Proleterska revolucija" i "Istorik-marksist" (1929). Oni su navodili "da postoje jaki razlozi za sumnju da je nekoliko predstavnika ruske vlade, Hartvig i Artamonov pouzdano, a Sazonov i Generalštab verovatno, znalo za pripremu atentata". Poletika je u sličnom tonu pisao o tome i u svojoj knjizi "Sarajevsko ubistvo" (1930, str. IX), navodeći da je atentat bio "organizovan pod pokroviteljstvom srpske obaveštajne službe, a po nalogu Rusije". Slično je pisao i Buharin u listu "Izvestja" (28. jun 1934).

SUTRA: Beč falsifikuje dokumenta

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine

SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine