Feljton

FELJTON - VELIKI USPON AUSTRIJE I RUSIJE: Turci su se za sve svoje ratne poraze svetili na Srbima

Милош Ковић

01. 03. 2022. u 18:00

U DOBA patrijarha Arsenija III Čarnojevića (1672-1706) odigrao se Veliki bečki rat između Osmanlija i hrišćanske Svete lige (1683-1699). Presudan po srpski narod, ovaj oružani sukob bio je, u isto vreme, pravi početak dugoročnog procesa povlačenja Osmanlija iz Evrope.

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ УСПОН АУСТРИЈЕ И РУСИЈЕ: Турци су се за све своје ратне поразе светили на Србима

POGLAVAR Patrijarh Arsenije III Čarnojević

Prema nekim mišljenjima, tada je otvoreno "Istočno pitanje". Tako će u 19. veku biti nazvano pitanje podele turskog nasleđa na Balkanu i na Levantu između evropskih Velikih sila.

Osmansko carstvo je u 17. veku i dalje bilo pojedinačno jače od svakog svog evropskog protivnika. Preokret je nastupio u njegovom ratu protiv koalicije hrišćanskih sila (Austrija i Nemačko carstvo, Poljska, Saksonija, Bavarska, papstvo, Venecija, Rusija) od 1683. do 1699. godine. Mirovnim ugovorom potpisanim u Sremskim Karlovcima 1699. Velike sile započele su rasparčavanje sultanovih poseda. Habzburško carstvo oduzelo je Turcima sve ugarske zemlje, osim Banata i južnog Srema. Venecija je zadržala osvojeno zaleđe Dalmacije sve do Dinare, sa Kninom i Sinjem, Gabelu na ušću Neretve, Herceg Novi, Risan i celu Boku, kao i ceo Peloponez. Rusija, po prvi put uključena u jednu veliku antitursku koaliciju, dobila je Azov i time započela povratak na Crno more. Poljska je zauzela Podoliju. Bili su to najveći teritorijalni gubici u dotadašnjoj istoriji Osmanskog carstva.

TURSKU u Evropi u 18. veku više nisu smatrali Velikom silom, ali je i tada bila kadra da ratuje protiv koalicija hrišćanskih zemalja. U sukobima sa Habzburgovcima, svojim glavnim neprijateljima, još od doba savezništva Sulejmana Veličanstvenog i Fransoe I protiv Karla V, Osmanlije su mogle da računaju na podršku Francuske. Ratovi između Osmanskog carstva i Habzburške monarhije biće ipak vođeni sa promenljivom srećom. U prvom ratu posle Karlovačkog mira Turci su istovremeno odmeravali snage sa Venecijom (1714-1718) i Austrijom (1716-1718). Požarevačkim mirom (1718) granice Austrije pomerene su dalje ka jugu i istoku, južno od Save, na Drinu, Zapadnu i Veliku Moravu, Timok i Oltu. Osmanlije su izgubile bosansku Posavinu, Semberiju, Mačvu, Šumadiju, Pomoravlje, Timočku oblast, Malu Vlašku. Mlečani su, međutim, morali da im vrate Peloponez i Gabelu, pri čemu su ipak uspeli da neznatno proširi svoje dalmatinske posede, prešavši Dinaru i zauzevši Imotski. U zetskom primorju zauzeli su Grbalj, Maine, Pobore i Brajiće. Posle Požarevačkog mira Venecija će biti samo bleda senka svoje nekadašnje moći.

POZIV CARU PETRU VELIKOM

PATRIJARH Arsenije III je 1688. godine, zajedno sa vlaškim vojvodom Jovanom Šerbanom Kantakuzenom, carigradskim patrijarsima Dionisijem i, potom, Jakovom, uputio caru Petru I Velikom poziv da pre rimokatolika stigne među balkanske pravoslavne hrišćane. Uveravali su ga da će se, sa pojavom ruske vojske, svi dići na oružje. Austrijska vojska je tada, međutim, već prodirala duboko u Srbiju. U Beču su znali da vojnu i političku podršku Srba mogu da steknu samo preko Pećke patrijaršije. Austrijskoj vojsci, koja je 1689. ušla u Peć, patrijarh se pridružio tek pošto je prethodno pokušao da se skloni pod zaštitu Mlečana. Zbog srpskog patrijarha između Venecije i Austrije izbio je kratkotrajni sukob. U okviru velikog evropskog obračuna, u kome je Luj XIV bio saveznik Osmanlija, Francuska je, međutim, napala Austriju. Započelo je povlačenje habzburških vojski, a sa njom i srpskih ustanika, predvođenih patrijarhom, episkopima, monasima i sveštenicima.

Habzburško carstvo se, međutim, ovim ratovima, kao i teritorijalnim proširenjima u Italiji i Nizozemskoj, stečenim u ratovima za špansko i poljsko nasleđe, uvrstilo u red Velikih sila. U pregovorima sa ruskom imperijom o savezništvu, uoči novog rata sa Osmanlijama, Habzburgovci će ocrtati svoje balkanske ambicije i potvrditi da su glavni pretendenti na sultanove evropske posede.

AUSTRIJSKE armije trebalo je da iz Srbije stignu do Sofije, da se preko Bosne probiju sve do reke Drim, da prođu kroz Vlašku i Moldaviju do Pruta. Osmansko carstvo će, međutim, u ratu vođenom protiv Austrije (1737-1739) i Rusije (1735-1739) povratiti sve izgubljene teritorije južno od Save i Dunava. Granica između Osmanlija i Habzburgovaca ostaće na ovim rekama sve do Berlinskog kongresa (1878).

Car Petar I Veliki (1682-1725) je, posle pobede nad Šveđanima u bici kod Poltave (1709), za Rusiju konačno izborio status Velike sile. Od tada, ona postaje važan činilac u gotovo svim poslovima evropske diplomatije. Petar Veliki je, mirom potpisanim u Ništatu 1721, Švedskoj preoteo posede na istočnom Baltiku, izveo Rusiju na more i učinio je pomorskom silom. Poraz na Prutu (1711) i gubitak Azova odložili su, međutim, izlazak Rusije na Crno more. Pod Petrom Velikim počinje prodor Rusije na Balkan i Levant.

Pravoslavlje je bilo njena glavna integrativna ideja, u onoj meri u kojoj je protestantizam to bio za Švedsku, rimokatolicizam za Poljsku i Austriju ili islam za Osmansko carstvo.

Bilo je sasvim očekivano da će se brza teritorijalna ekspanzija Rusije nastaviti ka pravoslavnim balkanskim zemljama. Pre toga, trebalo je, međutim, da se završi povratak maloruskih i beloruskih zemalja, tada pod vlašću Poljske, u sastav ruske države. Uloge su se promenile. Protestantska Švedska i rimokatolička Poljska, nekada krstaški osvajači na "šizmatičkom" Istoku, sada su postajale plen pravoslavne Rusije. Posle njih, red će doći i na nekadašnje islamske osvajače - krimske Tatare, koji su spaljivali Moskvu, i njihovog sizerena, Osmansko carstvo.

TURCI su Poljsku smatrali važnom "tampon državom" između svojih i ruskih granica.

Pored toga, Francuska, koja nije želela jačanje Rusije na istoku, starala se da Tursku, Poljsku i Švedsku poveže u antirusku koaliciju. Zato je Turska iskoristila učešće Rusije u Ratu za poljsko nasleđe (1733-1735) kao povod za novi rat. Švedska pretnja na severu bila je jedan od razloga zbog kojih Rusija, kao ni njena saveznica Austrija, u ratu 1735-1739, nisu postigle značajniji uspeh. Potvrđeno je, ipak, pravo Rusije, stečeno u Sremskim Karlovcima, da u Carigradu drži stalne diplomatske predstavnike. I ona je, u toku prethodnih pregovora sa Austrijom, odredila pravce svojih budućih ambicija, tražeći od Turaka ne samo Azov i Krim, nego i nezavisnost Vlaške i Moldavije.

Posle sloma Turaka pod Bečom 1683, sa dubljim prodorima austrijskih i mletačkih vojski u srpske zemlje, bilo je jasno da će Srbi biti tretirani kao jeretičko, nepouzdano stanovništvo. S druge strane Turci su se, opet, za svoje poraze svetili na Srbima. O tome je u Poslaničkoj kancelariji u Moskvi govorio izbegli skopski mitropolit Jeftimije (1687). Pripadnici srpske crkvene jerarhije su i tada, pokušavajući da steknu pokroviteljstvo Rusije, u Moskvu stizali sa preporukama zaporoških hetmana, koji su trpeli slične prozelitske, rimokatoličke pritiske..

SUTRA: VERNOST POLITIČKOJ TRADICIJI

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (1)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine

SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine