FELJTON - HODOČAŠĆE SRPSKOG SVECA: Sava je na svom putu obišao Jerusalim i druga sveta mesta

Никола Моравчевић

10. 05. 2022. u 18:00

KADA je u jesen 1228. godine Stefan Prvovenčani, zbog lošeg zdravstvenog stanja zatražio od brata Save da ga pre smrti zamonaši, kako su i Domentijan i Teodosije u svojim žitijama opisali, Sava nije mislio da mu je brat već tako blizu svoga sudnjega dana, te mu je obećao da će to učiniti kad tome dođe vreme i krenuo na put da obiđe neke manastire po Srbiji.

ФЕЉТОН - ХОДОЧАШЋЕ СРПСКОГ СВЕЦА: Сава је на свом путу обишао Јерусалим и друга света места

Štap Svetog Save u manastiru Svete trojice u Plevljima, Foto iz manastira Svete Trojice u Plevljima

U međuvremenu je njegovom bratu toliko pozlilo da su svi oko njega pomislili da je možda već i umro i o tome hitno obavestili Savu, koji se smesta vratio na dvor i tu opet uspeo da oživi brata, što Teodosije, naravno, predstavlja kao još jedno njegovo čudo. Bolesnik je, međutim, ostao u životu samo toliko vremena koliko je njegovom bratu Savi trebalo da ga po propisu zamonaši pod imenom Simon i da on tada (po Domentijanu) blagoslovi sina Radoslava kao svog legalnog naslednika, pre nego što je 24. septembra 1228. godine i umro. 

Posle svečane sahrane kralja Stefana Nemanje II Prvovenčanog u manastiru Studenici, arhiepiskop srpski Sava je u Žiči krunisao svog bratanca Radoslava za drugog po redu priznatog srpskog kralja iz domaće dinastije Nemanjića.

NAJVAŽNIJI uticaj na odgoj, obrazovanje, a i kasnije životne nazore mladog kralja Stefana Radoslava su imale dve romejske aristokratkinje na srpskom dvoru; prvo, njegova mati, romejska princeza Jevdokija (koju je njegov otac oko 1208. godine oterao), a kasnije i njegova supruga, epirska princeza Ana, obe iz carske dinastije Anđela. Do koje mere je on u svom obrazovanju bio helenizovan, vidi se po tome što je u mnogim svojim javnim istupima pred Srbima propuštao da istakne svoje Nemanjićko poreklo, dajući prednost delu carskog prezimena svoje majke koje  je bilo Duka.  A povrh toga, on se tim grčkim prezimenom ne samo potpisivao i na svojim poveljama, nego ga je obilno koristio i na svom kovanom novcu.  Zbog takvih postupaka su i biografi i istoričari mahom krivili njegovu grčku suprugu Anu, pošto su im ti primeri njegovog ponašanja bili očigledni dokazi njenog presudnog uticaja na njega.

Potpuno oslanjanje srpskog kralja Radoslava od samog početka njegove vladavine na svoga moćnog tasta, epirskog cara Teodora I Anđela Komnina Duku mu je neko vreme donosilo znatne političke prednosti, ali kada je na proleće 1230. godine u bici kod Klokotnice Teodor poražen i zarobljen od bugarskog cara Jovana Asena II, Radoslav prosto nije znao kako da se tad prilagodi toj značajnoj promeni političkih suparništava na Balkanu. To je najzad i doprinelo njegovom rušenju putem spontane pobune nezadovoljne srpske vlastele 1233. godine, koja je tada na srpski presto dovela njegovog mlađeg brata Vladislava.

PO ZAKLjUČCIMA starijih srpskih istoriografa, još dugo pre toga je već izgledalo da je došlo do ozbiljnih poremećaja u odnosima izmeću mladog kralja Radoslava i njegovog strica srpskog arhiepiskopa Save.Ti stavovi su proizašli iz otkrića prepiske izmeću kralja Radoslava i ohridskog arhiepiskopa Homatijana u toku 1229. godine u kojoj Radoslav, tog grčkog klerika, kao vodećeg verskog stručnjaka toga doba, konsultuje sa četrnaest pitanja o raznim crkveno-pravnim, dogmatskim i obrednim postupcima u duhovnoj praksi pravoslavne crkve. Tekst te prepiske je pronađen u zbirci bavarske državne biblioteke u Minhenu tek u osmoj deceniji XIX veka, te su od tada u srpskoj istoriografiji mnoga koplja polomljena oko značenja tog neočekivanog Radosavljevog čina u svetlu poznatog sukoba njegovog strica srpskog arhiepiskopa Save sa ohridskim arhiepiskopom Homatijanom, koji se desio posle nikejske potvrde autokefalnosti srpske pravoslavne crkve, desetak godine ranije. 

U početnom talasu brojnih istorijskih analiza tog drastično nesmotrenog Radoslavljevog državnog čina, objašnjavanog njegovim žestokim grkofilstvom, preovladavalo je mišljenje da je Savin sinovac time želeo da pokaže da on tek osnovanu nezavisnu srpsku crkvu ipak želi da vrati pod okrilje Ohridske arhiepiskopije, na šta je Sava, ogorčen tim sumanutim pokušajem svoga bratanca da tim aktom praktično odseče granu na kojoj sedi, odlučio da napusti Srbiju i ode na svoje prvo hodočašće u Svetu zemlju (1229). 

KASNIJE su neki istoričari izneli i mišljenja da je moguće da se srpski kralj obratio učenom ohridskom arhijereju tek pošto je Sava već otišao u Svetu zemlju, jer je  kao grkofil, imao mnogo bolji odnos sa Homatijanom od svoga strica. Kasnije, u drugoj polovini XX veka, došlo je među srpskim istoričarima i do izvesnih rezervi u proceni autentičnosti ovih dokumenata, pošto se u opisima kasnijih odnosa između strica i sinovca svugde vidi da su i dalje bili veoma srdačni. A još čudnije je i to što kod Savinih hagiografa Domentijana i Teodosija o svemu ovome uopšte nema ni pomena.

Stoga je možda najbliža istini pretpostavka savremenog istoričara Željka Fajfrića da su dokumenti iz ove korespodencije u stvari jedan namerno smišljeni falsifikat sročen od strane Ohridske arhiepiskopije sa ciljem da proizvede utisak da je ovom akcijom legalni srpski kralj potvrdio da je srpska crkva ponovo pod njenom duhovnom jurisdikcijom.

U svakom slučaju neoboriva činjenica je da je pravoslavni arhiepiskop srpski Sava kao iskreni vernik 1229. godine preko Budve i Brindizija krenuo u Svetu zemlju baš u vreme pošto je u VI krstaškom ratu nemački car Fridrih II uspeo da kroz pregovore sa egipatskim sultanom dobije slobodan pristup Jerusalimu i drugim okolnim mestima u Palestini povezanim sa životom Isusa Nazarećanina. 

SAVA je na tom svom hodočašću ne samo obišao Jerusalim, Sinaj, Galileju i mnoga druga sveta mesta u Judeji, nego je u prijateljskom susretu sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem izmolio i njegovu dozvolu da u luci Akri podigne manastir Svetog Georgija,  a na Sinaju i manastir jevanđeliste Jovana Bogoslova da budu prihvatilišta za buduće srpske hrišćanske hodočasnike od kojih je zvanični srpski arhiepiskop Sava Nemanjić tada bio prvi.

Pri povratku iz Palestine, Sava je svratio i u Nikeju, gde je bio srdačno dočekan od novog nikejskog cara Jovana III Duke Vataca, legalnog naslednika preminulog cara Teodora Laskarisa i muža njegove kćeri, Irine. Kao posebnu dobrodošlicu Vatac mu je tada poklonio deo krsta na kome je Isus razapet, što se i dan danas smatra jednom od najvažnijih relikvija u Hilandaru, gde ga je Sava ostavio pri svom povratku u Evropu.  Pošto je on rekao nikejskom caru da namerava da se otuda vrati na Svetu Goru, Vatac mu je za to putovanje obezbedio galiju i oružanu pratnju.

KRALj SVEČANO DOČEKUJE STRICA

POSLE dužeg odmora u Hilandaru, Sava je na putu za Srbiju svratio i u Solun da se susretne sa drugim novokrunisanim romejskim carem Teodorom Anđelom iz Epira, koji ga je srdačno dočekao.  Da Sava u to vreme nije imao nikakvih poremećenih odnosa sa srpskim kraljem Radoslavom pokazuje i to da ga je i ovaj put na granici dočekalo sinovčevo poslanstvo, a da je i Radoslav sa pratnjom dočekao strica na pola puta od granice do srpske prestonice, ukazujući mu istu onakvu pažnju kakvu je Sava imao i od njegovog oca, kralja Stefana Nemanje II Prvovenčanog.

SUTRA: Borba za vlast među Nemanjićima 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Stigla vam je jedna 110 godina stara poruka sa fronta