Feljton

FELJTON - POKRAJINA OTIMA DELOVE SRBIJE: Partijski vrh doveo do podela i sukoba

Пише Ђуро ЗАГОРАЦ

18. 09. 2022. u 18:00

DANAS postoje nesumnjivi dokazi da je jugoslovenski partijski vrh bio spreman na plan da KiM stekne autonomiju, ali u Albaniji.

ФЕЉТОН - ПОКРАЈИНА ОТИМА ДЕЛОВЕ СРБИЈЕ: Партијски врх довео до подела и сукоба

A zašto taj plan nije i realizovan? U toku te granične kombinatorike oglasili su se ministri spoljnih poslova velikih sila, saveznica, sa usaglašenim stavom: priznaju se granice Jugoslavije koje su utvrđene pre izbijanja rata.

Ko je u toj situaciji mogao ili smeo pristati na izdvajanje KiM? Potpis na takav jedan akt nije mogla staviti ni desnica ruka kakva je bila ona u druga Tita. Vremenom, došlo je do granične promene, ali ne između Jugoslavije i Albanije, već federalne Srbije i autonomne oblasti KiM. Evo i kako:

U pripremi novog ustava (1963) izvršena je i teritorijalna promena u celoj zemlji. Formirane su nove opštine i srezovi. Tada su drugovi iz Prištine uputili zahtev Srbiji da im ustupi opštinu Lesak, koja se nalazila u njenom sastavu. Motiv je bio: tu se nalazi jedan pogon kombinata "Trepče" i u njemu rade sve Srbi. Kako pogon pripada jednoj proizvodnoj celini i da bi se poboljšala nacionalna struktura u kombinatu, gde su dominirali Albanci, ovo pripajanje imalo je svoj puni smisao. Zahtev drugova je prihvaćen u decembru 1959. godine.

U VREME tih dešavanja oglasio se i Miloš Minić, predsednik srpske vlade. On je izašao sa idejom da su "sazreli uslovi" da se u Srbiji ukinu i pokrajina Vojvodina i autonomna oblast KiM. One, upozoravao je, postale su smetnja za dalji planski razvoj Srbije, a kako su srezovi dobili veće teritorije i nadležnosti, pokrajine, smatrao je Minić, postaju smetnja na tom putu.

To je bila bomba koja je odjeknula u Novom Sadu i Prištini, ali i šire.

U polemiku sa Minićem upustio se Makedonac Vidoje Smilevski, oštro ga kritikujući. Brzo se saznalo da ga je na to podstakao drug Kardelj. Iznenadio se i zabrinuo i drug Tito, čudeći se kako se takva jedna ideja mogla začeti baš u Miniću, od koga se to najmanje očekivalo.

Minić nije trpeo posledice zbog ovog političkog ispada. Zbog toga je imao i razgovor sa Brozom, koji mu je predočio da još nije "došao trenutak" da se pokrajine ukinu!
Minić nije bio smenjen i uklonjen sa scene. Naprotiv.

Brzo je, međutim, došao "trenutak" da KiM od oblasti avanzuje u pokrajinu, a onda, zajedno sa Vojvodinom, da se unaprede i u nadležnostima i pravima izjednače sa republikama. Uskraćeno im je bilo jedino pravo "na otcepljenje".

ORGANIZATOR I GOVORNIK

DOMINANTNA ličnost u Sandžaku bio je Rifat Burdžević (1913-1942), rodom iz Bijelog Polja. Rifat je u drugoj godini života ostao bez oca, ali je u dvanaestoj, kao darovit đak, upućen u Veliku medresu "Kralj Aleksandar I" u Skoplju. I tu je bio prvi među najboljima, što mu je otvorilo put na Pravni fakultet u Beogradu. Prišao je odmah studentskim organizacijama. Preuzeli su ga komunisti, sa preporukom da je vrstan organizator, govornik i da mu je Karl Marks idol.

SANDžAK je turska reč i prvobitno je značila - zastava. Vremenom, zastava se izvijorila u oblast, koju su sultani poklanjali na upravu svojim najistaknutijim vojskovođama.
Posle Prvog balkanskog rata (1912) i oslobođenja Srbije od turskog ropstva, reč sandžak je bila potisnuta i u teritorijalnoj organizaciji Srbije i Kraljevine Jugoslavije. Nikakav sandžak se nije pominjao.

Ugasila se jedna carevina, nestali su sultani. Sandžak je vaskrsla ilegalna KPJ u svom projektu stvaranja federacije umesto kraljevine Jugoslavije. Uoči Drugog svetskog rata, u Zagrebu 1940. godine, proglašeni su bili partijski komiteti za - Sloveniju, Hrvatsku, BiH, Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Vojvodinu i Dalmaciju. Komitet za Crnu Goru bio je mala federacija, pod čijom kapom su se nalazili oblasni komiteti - za KiM, Boku i Sandžak. Ubrzo je ta organizacija izmenjena, komitet za KiM je oduzet Crnoj Gori i direktno je bio vezan za Centralni komitet KPJ. Boka i Sandžak ostali su crnogorski.

U ratnim godinama mnogo toga je pretumbano. Ojačali komunističko-partizanski pokret je izvršio novu organizaciju, formirana su veća za: Hrvatsku, Sloveniju, Srbiju, Crnu Goru i Boku, Sandžak...

NA DRUGOM zasedanju AVNOJ-a (29. 11. 1943. godine u Jajcu), na kome su udareni temelji budućoj federaciji, pozvana je bila i delegacija Sandžaka. Istina, njegovi većnici nisu uspeli da se probiju, ali to nije uticalo na njegov status. Nisu stigli ni pozvani iz Makedonije, Srbije i Vojvodine. Među izabranim većnicima iz Sandžaka bili su svi, njih sedam komunističko-srpske nacionalnosti.

Nemci su 23. aprila 1941. godine proglasili Nezavisni Sandžak

Sandžak nikom nisu prepustili ni Nemci, koji su okupirali i udarali granične kočiće po Jugoslaviji. Četiri dana posle proglašenja Nezavisne Države Hrvatske, NDH (19. 4. 1941), Nemci su proglasili i Nezavisni Sandžak. Upravljanje ovom ratnom tvorevinom poverili su uglavnom novopazarskim muslimanima, a za poglavnika je postavljen Aćif-efendija. On je stekao i svoju vojnu silu - Muslimansku miliciju. Milicija je čuvala i sačuvala Aćifa i većinu muslimana, a progonila Srbe i one svoje koji su podržavali partizansko bratstvo i jedinstvo, kao i četnike.

Usledila je i brza reakcija. Formiran je i drugi Sandžak, srpsko-crnogorski, sa prestolnim Prijepoljem. Odmah su se oglasili i pucnji.

PRVO su oslobodili Mojkovac, a sutradan i Bijelo Polje... Strah im niko nije čuvao, ni Italijani, ni Nemci. Predvodnik i organizator im je bio Rifat Burdžević, partijski sekretar za Sandžak u najširim granicama. Na javnom zboru izabran je bio i Vojni komitet, u koji je ušao i muftija Lemezović. Partizani su postali strah i trepet na svom terenu, ali nisu imali naoružanje i logističku podršku da ugroze svoje rivale, miliciju u Novom Pazaru i Sjenici. Neustrašivost je krasila te borce; iz njihovih redova proglašeni su heroji: Ljubiša Miodragović i njegova supruga Đina (Vrbica), Milisav Stanković i Velimir Jokić.

U leto 1942. godine sandžačka brigada, iako je važila za elitnu, morala se povući u Bosnu. Ova jedinica mnogo se dopala i vrhovnom komandantu Titu, i on ju je uvrstio u svoju udarnu grupu pri Vrhovnom štabu, u isti stroj sa Prvom i Drugom proleterskom i Petom crnogorskom, kojima je on lično komandovao.

Rifat je sa svojima mnogima uterivao strah, ali njegovo kratko bejaše. U jednoj od operacija je ubijen. Oni koji su sa njim drugovali i ratovali, tvrdili su da je nadživeo sudbinu, da bi i narod njegovog kraja razumnije i složenije disao.

A, ŠTA SE zbivalo u Novopazarskom sandžaku pod efendijom Aćifom? Aćif, sa svojima, bio je izložen svakodnevnim mukama, a nije bio zadovoljan ni veličinom teritorije koju je kontrolisao. Odmah je zatražio, uz Nemce, još sigurniji oslonac. Potražio ga je kod Ante Pavelića, odnosno NDH, sa kojom se i graničio. Efendija je pisao i slao delegaciju u Zagreb, koja je nudila ujedinjenje Sandžaka i Hrvatske. Vreme je preteklo Aćifa, koga je stigla i osveta.

Lik i delo Aćif-efendije još nisu prepušteni zaboravu. Navijači nose parole sa njegovim imenom, a rado bi da i novopazarski stadion ponese njegovo ime. Drugi bi da ga prvo rehabilituju, a onda i da se dostojno slavi kao prvi državotvorac.

SUTRA: SANDžAK PODELILE SRBIJA I CRNA GORA