FELJTON - POMIRENJE SRPSKE CRKVE SA GRČKIM PATRIJARHOM: Bitka na Kosovu polju predstavljala je završni udarac Srpskoj carevini na izdisaju

U VREME invazije hrišćana sa severa na raspadnutu Srpsku carevinu, južne krajeve Balkanskog poluostrva preplavile su drske bande muhamedanaca.

ФЕЉТОН - ПОМИРЕЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ СА ГРЧКИМ ПАТРИЈАРХОМ: Битка на Косову пољу представљала  је завршни ударац Српској царевини на издисају

Manastir Manasija, koji je podigao Stefan Lazarević, 1875. godine, Foto Vikipedija

Sultan Murat I (1362-1389), sin Orhanov (1362) i brat Sulejman-pašin (1357), preselio je svoj presto iz  Burse u Adrijanopolj (Jedrene) i tako jasno stavio do znanja da mu je cilj dalje osvajanje.

Zemlje koje su bile naročito izložene ovoj azijatskoj pošasti bile su one pod upravom Jelene, „stare carice“, žene Dušanove, uz saglasnost njenog sina Uroša. Njeni savladari, verovatno u podređenom statusu, bili su despot Uglješa (Ser i okolina) i Vojihna (Drama). Počev od 1367. godine, Uglješa Mrnjavčević je bio potpuno nezavisan suveren Strume i istočnog dela Halkidika uključujući Atos. Radi pripreme za odbranu od Turaka, carigradski patrijarh Kalist se sa Jelenom dogovorio o pomirenju. Jelena je prihvatila patrijarhove predloge, ali je ovaj, nažalost, umro pre nego što je do pomirenja stvarno došlo.

VLADAR  Strume Uglješa se dao na ostvarenje tog ponovnog ujedinjenja, pošto nije bilo vremena za gubljenje. Godine 1368, on je carigradskom patrijarhu vratio puno pravo na vlast nad svim crkvama i manastirima koji su se nalazili na njegovoj zemlji. U svom pismu patrijarhu, Uglješa je izjavio da je Dušan (Stefan Uroš) uzurpirao titulu cara Srbije i Romeje (drugi naziv za Vizantiju), te da je pogazio drevna pravila Crkve, „postavivši se za nebeskog sudiju i zakonodavca“. Kao izaslanik patrijarha, poslat je mitropolit nikejski i jedinstvo je ponovo uspostavljeno. Godine 1371, jedan mitropolit je postavljen za Uglješinu teritoriju i izdata je gramata koja je to ponovno ujedinjenje potvrdila. Ali Uglješa Mrnjavčević  time nije ništa dobio, pošto je iste godine (26. septembra) poginuo u Bici na Marici (kod Černomena) protiv Turaka, zajedno sa svojim bratom Vukašinom, samoproglašenim kraljem Srbije u Prizrenu. Ovaj poraz je odlučio o budućem gospodaru na teritoriji koja je bila uzrok žalosne svađe između dve crkve. Poraz je takođe uznemirio i samog papu, koji je uzalud nastojao da navede katoličke ratnike na otpor. Ubrzo posle tog poraza, u Nerodimlju umire Uroš Nejaki (2. decembra 1371), ignorisan i napušten od skoro svih koji su i nesvesno poradili na sopstvenoj nesreći. Na Uroša se gledalo kao na svetitelja Srpske crkve.

OŽIVLjAVANjE veze južnih krajeva Srbije sa carigradskim patrijarhom omogućile su i njegovo pomirenje sa patrijarhom srpskim. Na tom ujedinjenju su posebno insistirali oni koji su p

oraz na Marici (1371) i nesreću koja je usledila smatrali kaznom kao posledicom anateme, iako su i oni koji su proglasili anatemu bili u ništa manjoj opasnosti od Srba.

Jedan od onih koji su podržali ujedinjenje bio je izvesni starac Isaija, hilandarski monah kojeg je preminuli car Dušan visoko cenio. Ovaj kaluđer je teškom mukom ubedio patrijarha Savu da mu dozvoli da ode u Carigrad kako bi obnovio odnose sa Vaseljenskom crkvom. Uz punu podršku kneza Lazara Hrebeljanovića, vladara u severnim srpskim zemljama, Isaija je otputovao u Carigrad i pribavio saglasnost tamošnjeg patrijarha. Tri grčka izaslanika poslata su u Srbiju kako bi obavili ceremoniju opoziva prethodne kletve. Ovi izaslanici su u Srbiju (Prizren) stigli 1375. godine. U međuvremenu, 29. aprila 1375, umro je srpski patrijarh Sava. U Crkvi Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila, grčki izaslanici su proglasili oprost greha za careve Dušana i Uroša, patrijarhe Joanikija i Savu, te sav narod. Posle toga je zavladala velika radost i zanos, „jer se sjediniše udovi glavi, najzad.

IZGLEDA, međutim, da nisu svi odobravali ovo izmirenje koje je verovatno lišilo Srpsku crkvu njene nezavisnosti, prepuštajući patrijarhu samo ispraznu i formalnu titulu.

(Jedan od uslova je glasio da samo dva mitropolita,Skoplja i prestonice, mogu zadržati svoje titule. Preko šest meseci (od 29. aprila do 3. oktobra 1375), srpsko sveštenstvo nije moglo da se složi oko izbora novog patrijarha - ili zato što nijedan od episkopa nije smatran posvećenim prema kanonima, ili zato što su uslovi pod kojima se došlo do ujedinjenja bili isuviše ponižavajući. Na kraju, svi odlučiše da izaberu monaha i pustinjaka u odmaklim godinama Jefrema, koji nije pripadao nijednoj strani. Posle toga (1382), Jefrem se povukao, nezadovoljan posvađanom vlastelom i crkvenim velikodostojnicima. (Titula Jefremova je glasila: „preosvećeni i blagoverni brat naš gospodin arhiepiskop pećki, Prve Justinijane, patrijarh svih Srba, Bugara, Primorja, Dalmacije, severnih strana i belih krajina dunavskih“.)

Na nesreću, do ujedinjenja je došlo prekasno. Oblasti koje su bile neposredan razlog anateme postale su turski pašaluci (posle 1394). Severni krajevi Srbije su sada bili izloženi invaziji. Bitka na Kosovu polju (15. juna 1389) predstavljala je završni udarac Srpskoj carevini na izdisaju. U toj bici poginuli su knez Lazar i najveći deo srpskog plemstva i naroda. (Lazar je kasnije kanonizovan kao „Sveti knez“. Njegova zadužbina Ravanica (1380) je jedan od najlepše ukrašenih i najelegantnijih srpskih manastira.) Pošto se posavetovala sa patrijarhom i svim sveštenstvom, udovica Lazareva Milica je dala svoju ćerku Oliveru za ženu Bajazitu, sultanu na čiju je zapovest odrubljena glava Svetom knezu Lazaru. Ovu žrtvu su podnele Milica i njena kći kako bi bilo „spaseno hristoimeno stado od vukova, koji su ga klali“.

MUKE kroz koje je Milica morala proći da bi svom sinu i svojoj zemlji obezbedila period mira potreban za oporavak bile su preteške za jednu ženu. Umrla je kao monahinja Jevgenija 1404. godine, a sahranjena je u svojoj zadužbini Ljubostinji (kod Trstenika). Njen sin, Stefan Visoki, bio je najplemenitiji i najobrazovaniji od svih vladara Srbije.

Njegova vladavina od trideset šest godina (1389-1427) obeležena je očajničkom borbom za očuvanje preostalog ljudstva i zemlje, za držanje na odstojanju neprijatelja koji su dolazili sa strane i za zadovoljavanje ili razoružavanje onih koji su u domovini radili na sopstvenu štetu. Stefan je mirna vremena ispunjavao rešavanjem unutrašnjih pitanja izazvanih u periodu ratovanja. Bio je veliki zaštitnik i mecena ljudi od pera. Okupljao ih je oko sebe, a i sam bio pisac. U svojoj zadužbini Manasiji osnovao je školu, to jest, zajednicu ljudi od pera koji su pisali, transkribovali ili ispravljali tekstove raznih rukopisa. Kao turski vazal bio je pošten i odan, a kao neprijatelj viteškog držanja.

Činio je sve da zaustavi njihov pohod, a dok je bio potčinjen njihovoj nadmoći nije učinio ništa nečasno. Stefan je uspeo da postigne proširenje granica Srbije u odnosu na one koje su zatečene uoči Kosovske bitke, to jest, od ušća Drine u Savu do planine Miroč, i na jug sve do Karadaga (Crne Gore). Ali uprkos svemu tome, tragična propast Srbije bila je neizbežna. Stefan je učinio sve što je je bilo u njegovoj moći, ali je moć Turaka bila veća.

PATRIJARSI

KADA SE  patrijarh Jefrem povukao 1382, za njegovog naslednika je izabran Spiridon (1387). On se pominje kao "cjevnica duhovnaja", što ukazuje na to da je komponovao crkvene himne, ali one nisu sačuvane. Danilo III Banjski je bio patrijarh od 1387 do 1406. godine, a nasledio ga je Sava V, znan samo po svom imenu. Kirilo I je bio na tronu od 1407. godine nadalje. Za njegovog naslednika je došao Nikon (oko 1420-27). Na njegov zahtev je učeni kaluđer Konstantin, sa drugim imenom Filozof, sačinio žitije Stefana Lazarevića Visokog (1389-1427), kneza Srbije.

 SUTRA: CRKVA DUHOVNI I SVETOVNI ZAŠTITNIK SRPSKOG NARODA 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

OVO SE DESILO PRVI PUT U ISTORIJI: Srpski košarkaši u Partizanu bez poena u večitom derbiju