FELJTON - ČERČIL TRAŽI STVARANJE HAOSA IZA LINIJE FRONTA: Saznanje da se u Jugoslaviji gerilci bore međusobno, za Britance je bila loša vest

TREĆI tom (prvi deo) zvanične istorije Britanska obaveštajna spužba u Drugom svetskom ratu, na osnovu arhivskih podataka, od kojih su mnogi u to vreme bili zapečaćeni, objavljen je. 1984. godine .

ФЕЉТОН - ЧЕРЧИЛ ТРАЖИ СТВАРАЊЕ ХАОСА ИЗА ЛИНИЈЕ ФРОНТА: Сазнање да  се у Југославији герилци боре међусобно, за Британце је била лоша вест

OTPOR Draža Mihailović i Dragiša Vasić na Ravnoj Gori septembra 1941, Foto Vikipedija

Iako se M13 ne pominje direktno - umesto toga korišćena je jednostavna skraćenica M1 (Military inrelligence, vojna obaveštajna služba) - taj zbornik sadrži brojne dokumente, sada dostupne, u poglavlju „Događaji u Jugoslaviji". Nisu korišćena imena zvaničnika MI3, iako su pomenuta imena onih neustrašivih koji su sleteli u ratnu zonu, jer su mnogi od njih do 1984. već bili objavili svoje memoare, pre svih Ficroj Maklejn i Bil Dikin.

Ono što su Hinsli i drugi napisali šest godina pre objavljivanja dve najuticajnije knjige zagovornika zavere, ne može biti jasnije. Oni nedvosmisleno tvrde da je odluka s početka 1943. o slanju ljudi poput Dikina u Titov štab: ...sledila posle značajnog uvećanja trupa sila Osovine,posebno nemačkih, u borbi protiv partizana, i bila praćena čvrstim dokazima o još odlučnijoj ofanzivi protiv oba pokreta otpora (odnosno i partizana i četnika). Dokazi su većim delom proistekli iz nemačkih radio - komunikacija.

U fusnoti navedenog paragrafa naveli su: Iako su izveštaji SOE misija u Jugoslaviji o ratnim planovima i vojnim operacijama snaga Osovine redovno upućivani u centralu, oni nisu stizali tako brzo kao SIGINT, niti su uvek bili tačni ni dovoljno određeni kako bi bili korisni za savezničke operacije.

U vezi sa nespornom vrednošću SIGINT materijala, koje su koristili Čerčil, MI3 i Komanda u Londonu, ser Hari Hinsli i njegove kolege kristalno su jasni: “Ovo je bio jedini pouzdani izvor o neprijateljskim mogućnostima i namerama, koji se postepeno povećavao u obimu počev od jeseni 1942, i koji je konačno doneo plodove, jer su nemačke oružane snage, pojačavajući svoje aktivnosti u području gde nema zemaljskih komunikacija, morale da se potpuno oslone na B/T (bežičnu telegrafiju) u cilju komunikacije.”

Može li išta biti jasnije od ovoga? Da li se ovo igde pojavljuje u bilo kojoj knjizi Dejvida Martina ili Majkla Lisa, koje ciljaju na dezinformacione aktivnosti Staljinovih NKVD agenata u Kairu? Ne, ne pojavljuje se, a zapravo ukazuje na to da se London, drugim rečima Čerčil, MI3 i Komanda, mnogo više oslanjao na SIGINT nego na izveštaje SOE agenata, što govori sve što treba da se zna o bilo kojoj SOE krtici kakvoj zagovornici zavera poklanjaju poverenje. (Nasamareni Čerčil Pitera Batija iz 2011. deli istu zavereničku perspektivu, zanemarujući ključne dokaze iz MI3.)

KADA je reč o onima koji su odlazili na zadatke, poput Vilijema Bila Dikina i Ficroja Maklejna, oni nisu mogli, iz očiglednih razloga, da govore o verodostojnim izvorima vojnih obaveštajnih informacija, odnosno ULTRA materijalima. Sve pomenuto je moralo ostati neizgovoreno i anonimno. Iako su obojica, i Maklejn i Dikin, u nekoj fazi operacija znali za ULTRA podatke, mnogi drugi nisu. Posledica takvih okolnosti  jeste ta da oni koji su znali istinu nisu mogli da kažu kako su do nje došli, što je, zauzvrat, dovelo do pojave uvrnutih i neverovatnih stranputica, kao i mnogih pogrešnih teorija.
Kao što nam Dikinova arhiva otkriva, dok je MI3 imala uvid u materijale SOE i sve prosleđivala Združenom obaveštajnom štabu (Vojna, Mornarička i Vazduhoplovna obaveštajna služba), to nije važilo i u obrnutom smeru: SOE nije mogla da ima uvid u materijale koje je čitala i komentarisala MI3.

Zanimljivo je da, kako se menjalo opažanje MI3 o zbivanjima na Balkanu, na osnovu „strogo poverljivih izvora“, odnosno Blečli materijala, tako se menjala i britanska politika na najvišem nivou u Londonu.

Kao što ćemo dalje videti, ovo je postao veliki problem, posebno u situaciji kada neko ima saznanja a drugi nema, a kako nam Zvanična obaveštajna istorija pokazuje, kada je Britanija morala da donosi odluke na osnovu izvora, koji iz očiglednih bezbedonosnih razloga nisu mogli biti obelodanjeni - ULTRA materijala - oni koji su bili van okvira odbili su da poveruju u obrazloženje britanske vlade, uslovljeno ogromnim značajem da ULTRA ostane vrhunska tajna.

Dakle, u februaru 1942, MI3 je preko MI6 doznala da Mihailović i njegovi četnici pružaju neku vrstu otpora Nemcima, najbolje što mogu. Ovo, naravno, nije bio presretnuti podatak. Ipak, Komanda je bila zadovoljna da čuje kako neko pokušava bilo kakav vid aktivnosti na Balkanu. I kako su MI3 i Komanda shvatili, bilo je najmanje 30 nemačkih divizija u oblasti, uporedo sa gustim transportima iz pravca Grčke, kao i drugih delova Balkana, jer je rat sa Sovjetskim Savezom bio na vidiku. Početkom 1942. ishod rata u Istočnoj Evropi još uvek je bio neizvestan, tako da je svaka aktivnost u sprečavanju prebacivanja nemačkih divizija na sovjetski front bila više nego dobrodošla.

Međutim, već u martu 1942. MI3 prima vesti iz Jugoslavije da nije sve kako bi trebalo da bude i da je situacija na terenu mnogo složenija nego što je London imao predstavu.

TALBOT Rajs je 7. marta uspeo da zabeleži, pomoću ovog saznanja, da se četnici baš i ne bore sa Nemcima - što su, prirodno, Britanci od njih zahtevali - već da to čine tajanstveni komunisti partizani. I ne samo to već su, kako je proizilazilo iz nemačkih depeša tokom građanskog rata, komunisti prevladavali.

Kako Talbot Rajs izveštava nadređene u vojnoj obaveštajnoj službi, to onda znači da je Mihailović „znatno slabiji od komunista, a kako odbija da igra sporednu ulogu... izbili su sukobi..." na štetu četnika. Ovo je izazvalo ozbiljnu posledicu: ako se dve glavne gerilske grupe u Jugoslaviji bore međusobno, onda one ne obavljaju glavni zadatak, a to je borba protiv Nemaca, što je za Britance bila loša vest.

Uskoro je postojanje komunista dospelo na radar MI6. Iz Dikinove arhive je jasno da su MI6 radio-odašiljači u Jugoslaviji bili zaplenjeni i uništeni tokom uspešne nemačke invazije 1941, tako da posle toga MI6 ostaje bespomoćan.

Poznata je stvar da su MI6 i SIS bili neprijateljski nastrojeni prema operacijama SOE, jer je po definiciji SOE dobila mandat od Čerčila da stvori što više haosa i nereda iza neprijateljskih linija, po bilo koju cenu i ne birajući izvršioce. To je značilo, ne samo u Jugoslaviji, da se mogu stvarati ratna savezništva i sa onima sa kojima u regularnim okolnostima nikada ne bi bilo kontakta i saradnje, poput komunista širom Evrope, od Francuske do Balkana. Špijuni, za razliku od Džejmsa Bonda i njegovih poduhvata, obično nastoje da deluju što diskretnije i što je moguće više ispod radara, kako bi ostali neprimećeni. Takav pristup je, prirodno, bio potpuno suprotan od taktike SOE. Osim toga, sedište MI3 bilo je u Londonu, tako da razmena informacija sa špijunima MI6 nije predstavljala problem.

Komunikacija između MI3 i MI6 sa Komandom tekla je u pisanoj formi, navodeći ključne razlike između četnika i partizana, što je vremenom postalo odlučujuće. Četnici nisu bili prijatelji nemačkih okupacionih snaga. Ali su, prirodno, bili zastrašeni surovošću nemačkih odmazdi.

PRVA SAZNANjA O PARTIZANIMA

KAPETAN  Bil Hadson, šef prve savezničke vojne misije u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, u Jugoslaviju došao sa obaveštajnom grupom krajem septembra 1941. sa  podmornicom koja iskrcala u blizini Petrovca, izvestio je London  o postojanju Tita i partizana, ali kako je često bio bez radio - veze i sam u planinama, nije bio u prilici da izvesti London i Kairo o svojim opažanjima sa terena. No, kako je MI3 imao mogućnost da prati nemačke presretnute komunikacije sa Balkana, polako ali sigurno mogao je da stekne uvid u ono šta se zapravo događa.

 SUTRA: BRITANCE NE INTERESUJU NEMAČKI MASKRI U SRBIJI 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

HAOS: Srpski sportista prebio dvojicu Hrvata - svoje saigrače!