STREPNJE ZA BUDUĆNOST SRBA U JUGOSLOVENSKOJ DRŽAVI: Mišić je bio duboku uveran da Hrvati nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti

VOJVODA Mišić je na osnovu sopstvenog saznanja i iskustva među prvima shvatio da je stvaranje zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima bio veliki promašaj.

VIZIONAR Vojvoda Mišić sa sinovima Radovanom i Aleksandrom, Foto Dokumentacija "Borbe"

On je, naime, sa dubokom skepsom pratio mukotrpno pogađanje političara oko obrazovanja nove države, nespokojan zbog neizvesnosti da li će se ona stabilizovati i održati kao monolitna zajednica. Zbog toga je prihvatio predlog regenta Aleksandra da obiđe Hrvatsku u martu 1919. godine, kako bi se lično obavestio o tamošnjoj političkoj klimi.

U toku višednevne turneje vojvoda Mišić je posetio, u svojstvu načelnika Glavnog generalštaba Vojske Kraljevstva SHS, Zagreb, Karlovac, Ogulin, Gospić, Glinu, Sisak, Varaždin i Rijeku i vratio se sa tog putovanja duboko razočaran u držanje hrvatskih političara, ispunjen velikom zebnjom za sutrašnjicu Srba, ukoliko Srbija ostane sa Hrvatskom u jednoj državi. Posle povratka ponovo se sastao sa Regentom i potpuno otvoreno mu izneo svoje utiske sa veoma nepovoljnom ocenom odluke vođstva Srbije o stvaranju zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima. Razgovor sa regentom Aleksandrom Mišić je odmah prepričao svom ratnom sekretaru Miloradu Pavloviću Krpi koji ga je od reči do reči zabeležio i citirao u svojim uspomenama, koje se u rukopisu čuvaju u fondu Krpine zaostavštine u Narodnoj biblioteci Srbije. Prema Pavlovićevim zabeleškama vojvoda Mišić je rekao regentu Aleksandru da je, posle svega što je na tom putovanju video i čuo u razgovorima sa hrvatskim političarima, književnicima, novinarima, sveštenicima, učiteljima i običnim ljudima „duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvim idejama o bratstvu i zajedništvu sa Hrvatima“. Iz svih tih razgovora stekao je ubeđenje da „jugoslovenstvo nije narodnost, nego ideologija, da ono ne može da posluži kao temelj za izgradnju jedne realne državne celine, nego fiktivna ideja za koju valja pripremati teren i naraštaje, koje su daleko od shvatanja jedne celine“. Kod svih ljudi sa kojima je razgovarao, naišao je na jedno određeno shvatanje: „da je nastao čas da Hrvatska dobije svoju samostalnost i nezavisnost“. Svi oni jednako misle“, naglasio je Mišić, „to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.“ Pošto je dva sata slušao Mišićevo izlaganje, Aleksandar ga je upitao šta bi trebalo činiti. Mišić je bez dvoumljenja odgovorio: „Ja sam sa tim rasčistio. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravu pa neka lome glavu kako znaju.“ „A granice?“ - upitao je Aleksandar. Mišć se malo nasmejao: „Granice će biti tamo gde ih mi povučemo. ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde kažu jezik i običaji, tradicija i, najzad, gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti pravo i Bogu drago.“

REGENT  je primetio: „To bi Italijani oberučke prihvatili. Mi bismo tada Hrvate prosto gurnuli u naručje Talijanima.“ Mišić je odgovorio: „Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi s njima nećemo usrećiti. Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi... Ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati“ - rekao je vojvoda Mišić na kraju.

Međutim regent Aleksandar, mada je od ranije, a posebno za vreme rata, bio podrobno obavešten o austrofilskom i separatističkom opsednutošću mnogih hrvatskih i slovenačkih političara i klera, kakvih je bilo i među članovima Jugoslovenskog odbora, ostao je privržen jugoslovenskoj ideji, koja je, istinu govoreći, po vremenu nastanka bila starija od njega. U „Adresi“, koju je pročitao 1. decembra 1918. godine, na dan proglašenja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, pred opunomoćenim delegacijama iz svih srpskih i jugoslovenskih zemalja, naglasio je da je srećan što mu je palo u delo da oživotvori misao svoga blaženopočivšeg dede, kneza Aleksandra Karađorđevića, koju je nagovestio sredinom 19. veka o oslobođenju i ujedinjenju svih srpskih i jugoslovenskih zemalja. Tu ideju podržavala je narednih decenija sva srpska inteligencija i brojni istaknuti umovi među Hrvatima i Slovencima, jer je u političkoj svesti postepeno jačalo uverenje da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod sa tri plemenska imena.

Težnja da se oslobode sve srpske i jugoslovenske zemlje i obrazuje zajednika jugoslovenska država pod vođstvom Srbije snažno je naglašena kao ratni cilj Srbije u Niškoj deklaraciji srpske vlade 1914. i Krfskoj deklaraciji srpske vlade i Jugoslovenskog odbora 1917. godine. Pokazalo se, na žalost, da su te deklaracije, a koje se s razlogom smatralo da su nadahnute časnim idejama za Srbe još u toku rata imale kobne posledice, jer su Srbiju  dovele u neposredan dugotrajan konflikt sa Italijom, koja se, zbog sopstvenih pretenzija na istočnoj obali Jadrana, ponašala prema srpskoj vojsci i Srbiji kao svojim neprijateljima. To su Srbi na najtragičniji način osetili kobne 1915,  ali i po završetku rata, kada je italijanska vojska činila svakojake pakosti iz Albanije prema Srbiji i Crnoj Gori, zatim u Dalmaciji i u Istri, s ciljem da naudi Srbiji i oteža konsolidovanje nove jugoslovenske države čiji je osnivač i temelj bila Srbija.

ZANIMLjIVO je da je predsednik Ministarskog saveta Srbije Nikola Pašić, odgovarajući na jedno novinarsko pitanje u leto 1917. godine povodom Krfske deklaracije, izjavio da Srbija nije sklona da se postavlja granica između Srba i Hrvata zbog njihove međusobne izmešanosti, jer bi to iziskivalo veliko preseljavanje stanovništva s obe strane takve granice. To bi bilo, naglasio je on, nehumano, pa Srbija tako nešto ne želi i ne predviđa. Verovatno je da je i regent Aleksandar delio slično mišljenje, jer se, inače, u javnosti smatralo da će sva tri plemena naći duboki smisao i interes u zajedničkoj državi, te da će to uticati na čvršću međusobnu povezanost i prevladavanje verskih i kulturnih razlika, koje su se razvile u prošlosti, slično kao što se dogodilo kod Nemaca i Italijana posle njihovog ujedinjenja.

Inače, srpski narod je u svim delovima nove države sa oduševljenjem dočekao i pozdravio obrazovanje zajedničke jugoslovenske države kao jedinstvenu priliku da se svi Srbi okupe pod jednim državnim krovom. U časovima pobedničkog oduševljenja malo je bilo onih koji su, kao vojvoda Mišić, strahovali da bi Srbiju pod tim državnim krovom mogla zadesiti nesreća. Verovatno je da se i regent Aleksandar nadao da će se vremenom stišati heterogene težnje i da će novu državu prigrliti većina ljudi sva tri plemena, kada osete da ona svojom veličičom potencijalima i ugledom u svetu svima pruža bolje uslove za život nego što bi imali u malim samostalnim patuljastim zajednicama. Brzo se pokazalo da je Aleksandar bio u zabludi što se tiče Srba i njihovih nacionalnih interesa. Svoju zabludu platio je glavom u Marselju 1934, a Srbi su u Drugom svetskom ratu tu zabludu doživeli kao najdublju nacionalnu tragediju. Kada je novinar „Politike“ Bogoslav Marjanović 1991. objavio delove razgovora vojvode Mišića sa regentom, onako kako ih je Mišić prepričao Miloradu Pavloviću, u javnosti su usledile kritike Regenta što je olako prešao preko mudrih saveta velikog vojskovođe. Te kritike su se stalno uvećavale poslednjih decenija teške jugoslovenske krize u kojoj se našao ugrožen čitav srpski narod.

OPSANOST ZA OPSTANAK

U VREMA kada je vođen razgovor između regenta Aleksandra i vojvode Mišića, na stav regenta Aleksandra uticale su međunarodne prilike koje su se u to vreme toliko iskomplikovale da je pretila realna opasnost kako za opstanak novostvorene države tako i za oživotvorenje uspeha srpske vojske i srpskog naroda u proteklom ratu. On je svakako bio pod utiskom zagovornika jugoslovenskog ujedinjenja u proteklim decenijama na čijim osnovama su formulisani srpski ratni ciljevi, kao i uverenje da novostvorena država ima sve uslove za razvitak i da će, na osnovu takvog shvatanja biti prihvaćena od celokupnog naroda, od svih kada se smire trenute protivrečnosti i nepoverenje.

 SUTRA: HRVATI IZ NUŽDE ULAZE U ZAJEDNIČKU DRŽAVU 

Preporučujemo

Feljton

0 4

OSIONI OKUPATOR NIJE OČEKIVAO SRPSKU OLUJU: Dolazak 1.300 kaplara iz skopskog Đačkog bataljona preporodio Prvu srpsku armiju

14. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

SRPSKI STRATEŠKI POTEZI ZBUNjUJU OSKARA POĆOREKA: Užička vojska se istakla u toku borbi na Drini i na položajima za odbranu Valjeva

13. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

PIROVE AUSTRIJSKE FANFARE U BEOGRADU: Puna tri dana, po najžešćem mrazu, kralj Petar pratio je protivofanzivu srpske vojske

15. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 9

ŽIVOJIN MIŠIĆ DRUGI PUT NA UDARU "CRNE RUKE": U Beču je bila planirana Velika Albanija sa Kosmetom, Raškom i Podgoricom

10. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije