VEST O POGIBIJI SINA DOTUKLA KNEZA PAVLA: Iako sam obožavala mog oca, komunikacija s roditeljima mi je postala naporna

KADA sam imala šesnaest i po godina, deo letnjeg raspusta provela sam u Londonu. Na zabave sam uvek išla s bratom Nikijem, on je bio moj pratilac. S njim i tetkom Marinom sam odlazila i u pozorište. Popularni klubovi u koje smo odlazili zvali su se „400“ i „Milroj“.

Knez Nikola je bio inteligentan, darovit, duhovit, Foto Vikipedija

U Klivdonu, domu vikonta Astora, jednom prilikom se održavao bal i tada sam obukla crvenu haljinu bez bretela. Pojma nisam imala kakvu će to atrakciju izazvati! Moj prijatelj iz Škotske Aleksandar Makiven nagovorio me je iz šale da pođem sa njim u žbunje tisovine. Jedva sam se izbavila! Dvojica dečaka, braća Rori i Aleksandar, zvani Ek, naši prijatelji, odvezla su Aleksandru i mene kući. Ek se drznuo da upita Aleksandru da li sme da je poljubi, na šta je ona samo prasnula u smeh, pa se on nije usudio ni na kakav dalji korak.

Aleksandra i ja smo mnogo pričale o seksu. Pošto smo obe bile device, ta tema nam je bila istovremeno intrigantna i zastrašujuća. Prisećale smo se vremena provedenog u jednom nemačkom zamku, kada me je naš debeli nemački rođak, iskoristivši nestanak struje, spopao u mraku i gurnuo mi jezik u usta, zamuckujući: „Baš mi se sviđaš, Lizi!“

Aleksandra i ja smo, noseći sveću, otrčale u toalet gde sam satima ispirala usta. Smejale smo se ludački. Danima sam ignorisala debelog dečaka sve dok mi se nije izvinio.

Potom je usledio pravi horor! Morala sam da provedem čak dva meseca s porodicom grofa od Pariza u Portugaliji. U to vreme sam već počela da se prejedam. Anri mi je pokazao kako da povratim i time olakšam sebi muke. Ovo je delovalo kao idealno rešenje za moju halapljivost. Primetila sam da bih, svaki put kad osetim tenziju, jela zaslađenu hranu da se utešim, ali morala sam da se obuzdam da se ne bih preterano ugojila.

Iako sam obožavala mog briljantnog oca, komunikacija s roditeljima mi je postala naporna. Oboje su se nadali da ću se udati za kralja Boduena od Belgije. No, kako sam bila debeljuškasta šesnaestogodišnjakinja, a pritom nisam bila ni katolikinja, taj plan je brzo propao. Kralj je bio pametan i muzikalan. Poslao mi je u Pariz ploču sa Bahovim preludijumima. Otac mi je stavio do znanja da će me lišiti nasledstva ako se udam za nekoga koga on ne bi odobrio.

DA SAM samo mogla da odem i živim u Engleskoj sa svojom rođakom Aleksandrom od Kenta, sve bi bilo drugačije! Nisam bila srećna u Parizu i nisam imala prijatelje. Mnogi odrasli Francuzi meni su se obraćali u trećem licu, zbog čega sam se uvek okretala preko ramena da vidim da li se možda ne obraćaju nekom drugom. Drugi su bili besramno nepristojni, misleći da me zbog moje titule moraju uvredama spuštati na zemlju s mojih umišljenih visina.

Majka mi je stalno govorila da se setim ko sam i da ne smem da dozvolim ljudima da mi se obraćaju prisno sa „ti“. Sa druge strane, nisam imala ni najmanju predstavu o tome ko sam i šta sam ili šta bi trebalo da budem.

Uzdala sam se u to da će vitez na belom konju doći da me spase od mene same.

– Molim te, tata, da li bih mogla da upišem univerzitet ili makar nađem posao u Engleskoj?

– Apsolutno ne. Univerziteti nisu za devojke, a i neko na tvom položaju ne bi trebalo da radi!

Kakvom to položaju?, pitala sam se...

Otišla sam na aristokratsku večeru u Parizu obučena u dugačku haljinu, sa isto tako dugačkim belim rukavicama, savršenim za dlanove koji se znoje kao moji.

Kući me je odvezao jedan dvadesetogodišnji Parižanin, polumeksikanac, u svom "sitroenu 2CV". Dok smo se vozili ka mojoj zgradi, on je otkopčao pantalone, izvadio svoj penis i stavio ga u moju šaku presvučenu belom rukavicom. Sedela sam skamenjena, sa ispruženom rukom u kojoj se prvi put našao „mitski predmet“ koji je bio česta tema diskusija sa Aleksandrom.

Šta bi trebalo da radim s njim? Zurila sam mirna kroz prozor. Uskoro je izgubio erekciju. Izašla sam i, ne gledajući u mladića, pobegla iz malenog automobila. Sutradan sam rekla Aleksandri da je moje prvo iskustvo bilo uzbudljivo koliko i držanje banane u autobusu, i po običaju smo obe prasnule u smeh. Taj momak sigurno nije bio očekivani vitez!

JEDNOG aprilskog jutra 1954. godine probudila sam se u svojoj maloj sobi u Parizu stisnutoj između spavaćih soba mojih roditelja. Koža mi je bila prekrivena tačkicama. Dobila sam ovčije boginje, i to taman kad sam planirala da otputujem u Englesku i tamo proslavim osamnaesti rođendan, 7. aprila! Nisam mogla da poverujem da mi se to dešava, baš nisam imala sreće! Majka je bila u Kopinsu s tetkom Marinom, a ja tako u tufnama od boginja, mrzovoljna zbog propalog rođendana, u Parizu sa ocem.

Mislila sam da se ništa strašnije ne može dogoditi. Nekoliko dana kasnije svanuo je fatalni 12. april 1954. Te noći, u dva posle ponoći, zazvonio je telefon. Kad zazvoni noću u to doba, ne može biti ništa dobro. Glas sa druge strane mi je preneo: „Niki je poginuo u saobraćajnoj nesreći na putu od Kopinsa ka Londonu, desetak kilometara od tetkine kuće. Bio je sam u automobilu.“

Stajala sam skamenjena sa slušalicom u ruci. To mi je bio jedan od najtežih trenutaka u životu.

Budim oca. Saopštavam mu tragičnu vest. Ne znam ni kako sam to učinila, mislim da nisam bila ni svesna šta izgovaram, samo sam ponavljala iste one rečenice koje sam čula iz telefonske slušalice. Otac je prebledeo, ukočio se, bio je u potpunom šoku.

Ovo ga je dotuklo. Ne sećam se da je ikad bio tako neutešan, tako nesrećan, tako izgubljen.

Njegov omiljeni sin, njegov voljeni Niki. Inteligentan, darovit, duhovit. Voleo je sport, dobre automobile, žene, bio naklonjen umetnosti. On i otac su se uvek dobro razumeli.

KAO u magnovenju, spremili smo se da krenemo za London. Otac skrhan, nekako se smanjio i skupio, potpuno odsutan... A ja kao mašina, obavljam pripreme, i dalje kao u polusnu, još nisam svesna gubitka. Na trenutke mi se u mislima vraća Nikijev neodoljivi osmeh, njegove šale i vedrina, a onda sve opet postane crno, beznadežno.

Usledili su sumorni dani. Sahrana je održana u maloj crkvi blizu Kopinsa 17. aprila 1954. Kada su spustili kovčeg u zemlju, poželela sam da umrem. Samo pogled na roditelje bio je dovoljan da me potpuno slomi. Nikija više nema, odzvanjalo mi je u glavi. Nikad više ga neću videti. Nikad više...

Nikijev kovčeg je kasnije, kada je tata umro, prenet u Lozanu i sahranjen na groblju Boade-Vo, pored oca, gde je kasnije sahranjena i majka.

Naša kuća u Parizu postala je kao grobnica. Muzika u kući više nikada nije bila dozvoljena. A kome je i bilo do muzike? I pored svih nedaća koje smo prošli, na ovo niko nije bio spreman. Najteže su te iznenadne smrti, bez pozdrava, bez oprosta, bez poslednjeg pogleda ili reči. Ta nedorečenost pojačava nedostajanje i očaj.

Majka je godinama nosila crninu jer je devet meseci posle Nikijeve pogibije izgubila srednju sestru, moju tetku Vuli,  a dve godine kasnije i majku.

Moje školovanje je završeno. Snovi o odlasku u Englesku su se raspršili. Nastupilo je vreme tuge i tišine.

ISTINA O TRAGEDIJI

MNOGO  godina kasnije, uz pomoć kraljice Elizabete II, uspela sam da dođem do proverenih policijskih izveštaja o pogibiji mog brata Nikole,  jer su mi ranije prenošene kojekakve izmišljotine o tome da je ubijen. Niki je u saobraćajnoj nesreći povređen i izgubio je svest, ali je pao glavom na tlo i lice mu je završilo u nekoj bari. Nije bilo nikoga da mu ukaže pomoć i on se ugušio u toj vodi. Da ja nisam dobila boginje, otišla bih u Kopins i Niki ne bi bio sam u kolima.

 SUTRA: DVA MESECA U RENESANSNOM PARKU PORODICE DEMIDOV 

Preporučujemo

Feljton

0 3

SUMORNI I DEPRESIVNI DANI U PUSTINjI KENIJE: Knez Pavle nikako nije mogao da se pomiri s tim da ga Engleska tretira kao neprijatelja

21. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

PRESTOLONASLEDNIK SE SA SUZAMA OPRAŠTAO OD KNEZA: Moj stariji brat je bio miljenik kralja Aleksandra, koji ga je uvažao više od sina Petra

20. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije