BEKSTVO U AMERIKU I U SVET PUN ČAROLIJA: Oduvek sam bežala od ideje o braku s nekim dosadnim princem, od protokola, ograničenja i očekivanja

RETKE trenutke radosti pružale su mi posete muzejima i galerijama u koje sam odlazila sa ocem. Bila sam suviše mlada da bih razumela da je to i za njega beg od turobne stvarnosti. Uživala sam u njegovim pričama o slikama, slikarima, o istoriji.

EMANCIPACIJA Jelisaveta je shvatila da su žene dobile više sloboda nego ikada ranije, Foto Profimedija

Imao je istančan ukus i uvežbano oko i nije se zadržavao pred svakom slikom ili skulpturom. Znao je tačno šta želi da vidi, a kad bi se našao pred tim delom, sve bi se promenilo. Nestajao je onaj ćutljivi, setni, pomalo nestrpljivi, strogi čovek. Lice bi mu zasijalo, glas bi mu postao živahan. Često se dešavalo da više gledam njega nego sliku o kojoj mi je pričao. Volela sam da ga slušam u tim trenucima u kojima je postajao opet onaj otac kakvog pamtim iz detinjstva – otac koga sam obožavala.

Pored tih, nažalost retkih, izleta sa ocem, monotoniju svakodnevice je popravljao i moj honorarni angažman kod „Žansena“,  gde sam se zaposlila zahvaljujući očevoj preporuci.

Kuća „Žansen“, jedan od najuglednijih ateljea za dizajn enterijera, nalazila se u otmenom 16. arondismanu, nadomak zgrade u kojoj je nekada stanovao Onore de Balzak. Bili su poznati po svojim aristokratskim klijentima i rafiniranom smislu za skupoceni nameštaj.

I dalje sam bila nezadovoljna svojim izgledom, nesigurna i nervozna. Sećam se iz tog vremena jedne epizode sa skijanja u Kortini. Upoznala sam tada zanimljivog italijanskog skijaša, kome se više ne sećam imena. Iako sam bila predebela i stegnuta uskim skijaškim pantalonama, on je ipak flertovao sa mnom. Mislila sam da je sigurno lud jer sam ja sebe u tom trenutku videla kao neku bezličnu nakazu.

Kad sam se vratila u Pariz, samo sam želela da spavam. Večno. Nisam mogla da podnesem sunčane zore. Ležala sam zureći u plafon, očiju natečenih od neprolivenih suza. Htela sam da vrištim, a nisam imala s kim o tome da pričam. Moja soba je bila mračna, gušila me je.

Ta letargija i apatija bile su više od osećaja zarobljenosti. Imala sam noćne more, a sebe sam zamišljala u bolnici za mentalne bolesti, sa sedom kosom i brkovima na licu.

Bila sam na ivici nervnog sloma kada sam 1960. dobila poziv za skijanje u San Antonu.

Majka je nevoljno pošla sa mnom. Nisam znala da će to skijanje iz korena promeniti moj život.

UPOZNALA sam nesvakidašnjeg čoveka, Amerikanca po imenu Hauard  i uživala sam skijajući u njegovom društvu. Sreli smo se nakon toga u Parizu i ja sam se istog trenutka zaljubila u njega i slobodu koju mi je pružao. Prvi put sam osetila da mi se neko, i to muškarac, obraća kao ljudskom biću i kao ženi. Kod kuće je bilo toliko napeto da sam jedva čekala da se nešto promeni. Četiri dana posle Hauardovog poziva, uzela sam pasoš zatražila američku vizu. On mi je kupio avionsku kartu.

Spakovala sam kofer i spremila se za beg u zemlju svojih snova – Sjedinjene Američke Države! S nekoliko stvari u koferu, otišla sam kod rođake Helene, čija je kuća bila blizu aerodroma „Orli“. Majka je bila u Grčkoj, pa sam ostavila oproštajnu poruku ocu.

Napisala sam da više ne mogu da podnesem napetost u kući jer bih u suprotnom poludela, i da moram da započnem novi život.

Otac mi nikada nije oprostio što sam pobegla.

Provela sam noć kod Helene, koja nije znala da se spremam da pobegnem. Rano ujutru sam pozvala taksi i pod izgovorom da idem nekoga da dočekam, krenula na aerodrom. Tresla sam se od straha dok nisam sela u avion. Međutim, negde iznad Atlantika pojavio se kvar na motoru aviona „Er Fransa“ i morali smo da se vratimo nazad u Pariz. Obnevidela sam od panike. Imala sam ispred očiju slike kako me policajci, vatrogasci i moj otac čekaju na aerodromu spremni da me privedu. Jedna ljubazna žena mi je dala tri tablete za spavanje koje sam sve progutala pre nego što smo ponovo poleteli.

Utonula sam u san dubok poput kome i probudila se u novom životu. Pošto sam još bila ošamućena i polusvesna kad smo sleteli u Njujork, morali su da me iznesu na nosilima.

Bio je 13. mart 1960. i znala sam da počinje novo poglavlje mog života.Roditelje neću videti narednih deset meseci.

ISTINA je da nikada nisam razmišljala o braku na tradicionalan način. Moja jedina želja bila je da pobegnem iz, kako se činilo, začaranog kruga tuge i neprestanih gubitaka u kući mojih roditelja. Oboje su bili zatočeni u nekom prošlom vremenu, uspomenama, bolu i beznađu, duboko uvereni da je njihov svet, a s njim i najmanji razlog za veselost, zauvek nestao.

U tom začaranom krugu ja sam bila mlada, zbunjena devojka, frustrirana svojim izgledom, duboko nesrećna i sve što sam želela bilo je da pobegnem. Da pobegnem od ideje braka s nekim dosadnim princem, od protokola, ograničenja i očekivanja. Nisam mogla da zamislim da budem još jedna u nizu devojaka uglednog porekla koja će ponoviti obrazac tolikih aristokratskih kćeri koje su se udavale s ciljem da obezbede potomstvo i održe u životu neku plemićku lozu. Bila sam svesna iz kakve porodice dolazim, ali bila sam svesna i toga da se svet menjao. Nije mi bilo potrebno da prekidam veze nego da se prosto uklopim u savremeno društvo.

Želela sam da živim! Tih godina svet je uronio u čaroliju filma i rokenrola, Amerika je blistala privlačnim sjajem Holivuda. Žene su dobile mnogo više sloboda nego ikada ranije. Trebalo je ići napred. Ići ka tom svetu punom uzbuđenja!

Nisam imala ambiciju da se udam za Hauarda. Odsela sam kod njega u Njujorku i ništa nisam imala u planu, ništa drugo osim da uživam u slobodi i otkrivanju tog uzbudljivog grada.

Međutim, život je imao druge planove. Hauard i ja smo se zbližili i ja sam neplanirano ostala u drugom stanju. Nisam pojma imala o kontroli rađanja, a sve moje znanje o seksu zasnivalo se na razgovorima s rođakom i prijateljicom Aleksandrom, pa se ovakav ishod mogao očekivati.

Iako sedamnaest godina stariji od mene, Hauard prosto nije mario šta će se dogoditi.

Tek sam stigla do kakve-takve slobode i nisam bila spremna na novo ropstvo. Pogotovu što ni samu sebe nisam dovoljno poznavala, a kamoli da sam nešto znala o roditeljstvu.

I danas, posle svih ovih godina, smatram da ne znam dovoljno o roditeljstvu ili možda samo nisam roditeljski tip osobe. To ne znači da ne volim svoju decu, naprotiv. Međutim, ponekad iskreno mislim da nemam dovoljno dara za tako ozbiljnu obavezu kakva je roditeljstvo.

HAUARD je predložio da se venčamo. Početkom 1961, promrzlih noseva, u skijaškim odelima, u Virdžiniji smo potpisali bračni ugovor.

Tako je počeo moj bračni život. Daleko od svake ideje o uživanju u novostečenoj slobodi i otkrivanju Njujorka, našla sam se u najneobičnijoj situaciji u životu. Nisam imala pojma kako da budem supruga, a pogotovo kako da budem domaćica.

Tokom prva četiri meseca trudnoće osećala sam mučninu. Bili smo u restoranu. Seli smo na jednu klupu, a ja sam poželela da legnem.

Hauard mi je šapnuo u uvo:

– Sedi normalno.

– Pa muka mi je i ne mogu da sedim.

– Ne želim sada da odem. Hoću da šarmiram novinara Džoa da bi pisao nešto lepo o nama.

Ko zna šta će da piše kad ti ne znaš da se ponašaš kao civilizovana dama – odbrusio mi je.

– Zašto me ne odvedeš kući? Muka mi je. Valjda sam ja važnija od novinara – uzvratila sam mu. Onda sam se pokupila i otišla sama da uhvatim taksi.

Katarina se rodila 22. septembra 1961. godine. Bila je prelepa i ličila je na malog zeku, zbog čega će dobiti nadimak Bani, kojim je oslovljavam i danas.

Bila sam prestravljena. Moje neiskustvo i odsustvo svake stručne pomoći neprekidno su doprinosili tom strahu. Plašila sam se da se bebi nešto ne dogodi, a da ja ne znam kako da joj pomognem. Mene je odgajala profesionalna dadilja, a niko nije našao za shodno prethodnih godina da me poduči nezi dece. Moji roditelji su živeli u uverenju da ću se udati za nekog princa, pa će i moju decu odgajati profesionalne dadilje. Pokušala sam da dojim Katarinu, što je bila potpuno normalna stvar, ali kako nisam imala dovoljno mleka, agresivna babica u bolnici mi ju je otela iz naručja i dala joj flašicu formule.

Dobra strana ovog iskustva bilo je naglo gubljenje kilograma. Bukvalno sam se otopila za nekoliko meseci, da se više nikada u životu ne ugojim.

FATALNI MITOVI

NIJE mi bilo lako da donesem odluku da pobegnem u zemlju svojih snova – Sjedinjene Američke Države, ali znala sam da ću ostati zauvek zarobljena u mrtvilu u kojem su vegetirali moji roditelji ako ne iskoristim priliku koja mi se ukazala u liku Hauarda Oksenberga. Iako sam želela da postanem moderna, emancipovana žena, i ja sam, kao i mnoge druge devojke, odrasla na predstavi o princu iz bajke koji spasava nesrećnu lepoticu. Rekla bih da sam odrasla na jednom od najfatalnijih mitova, na kojem i danas, bez obzira na sav napredak, stasavaju generacije devojaka širom sveta.

 SUTRA: PLES SA HARIZMATIČNIM PREDSEDNIKOM KENEDIJEM 

Preporučujemo

Feljton

0 0

DVA MESECA U RENESANSNOM PARKU PORODICE DEMIDOV: Demidovi su bili veliki kolekcionari, a njihove palate pravi umetnički muzeji

25. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

VEST O POGIBIJI SINA DOTUKLA KNEZA PAVLA: Iako sam obožavala mog oca, komunikacija s roditeljima mi je postala naporna

24. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

JEDINI SUSRET S KRALjEM PETROM U SUMORNOM PARISKOM STANU: Kralj Petar i kraljica Aleksandra nisu naročito voleli sina pa je dečak delovao tužno

23. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

IZ AFRIKE U GRČKU, U KRALjEVSKO OKRUŽENjE: Bogata privatna zbirka umetnina, koja se nalazila u Belom dvoru, oduzeta je knezu Pavlu

22. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije