PLES SA HARIZMATIČNIM PREDSEDNIKOM KENEDIJEM: Hauard je zahvaljujući braku sa mnom, osvojio poziciju u društvu kakvu nikada ranije nije imao
AMERIKA mi je pokazala neke stvari o kojima sam do tada znala vrlo malo ili ništa. Tamo sam prvi put naučila šta je zdrava ishrana, kao i da se telo može oblikovati vežbanjem. To su principi koje sam zauvek usvojila.
Istovremeno, ja koja sam sebe smatrala nezanimljivom i neprivlačnom, odjedanput sam postala atraktivna, ni manje ni više nego modnim fotografima koji rade za prestižne časopise.
Prvi put je moje poreklo postalo važno. Princeza bez zemlje u Evropi nije bila ništa, ali je u Americi taj aristokratski pedigre predstavljao pravo čudo. Našla sam se pred kamerom Dajane Arbus, Ričarda Avedona, Ormona Điljija... majstora fotografije koji su slikali Liz Tejlor, Mariju Kalas, Džeki Kenedi i brojne filmske zvezde i poznate profesionalne modele.
Imala sam osećaj da sam glavna junakinja neke bajke. Vrata američkog visokog društva su se odjednom širom otvorila. Svi su hteli da ugoste onu frustriranu, debelu devojčicu iz „Tjudor Hola“!
Kakav neverovatan obrt sudbine!
Hauard je, takođe, a zahvaljujući braku sa mnom, osvojio poziciju u društvu kakvu nikada ranije nije imao. Ambiciozan čovek, on je bio ono što u Americi nazivaju selfmejd men.
Visok, zgodan i plav, prototip američkog zlatnog momka, dobio je stipendiju za školovanje kao vrstan plivač koji se pripremao i za Olimpijske igre 1940. Brzo je shvatio da treba investirati u modnu industriju i zaradio je velike pare lansirajući liniju odeće za trudnice. Bilo je to nešto što pre njega niko nije prepoznao kao ozbiljan potencijal.
Rat ga je zaobišao zahvaljujući tome što je kao vrstan plivač obučavao američku vojsku, naročito pripadnike mornarice, da plivaju.
Strelovito se peo na društvenoj lestvici, a ženidba sa mnom učinila ga je dodatno značajnim.
Za Novu godinu 1961. pozvani smo na večeru kod Čarlija i Džejn Rajtsman, milionera bliskih Kenedijevima, koji su u to vreme predstavljali sam vrh američkog krem društva. Bili su prve komšije roditelja Džona Kenedija u Palm Biču, a Džejn, tipična američka uspešna žena, jedan od najvećih donatora Metropolitan muzeja, bila je bliska prijateljica Žakline Kenedi.
Na večeru su bili pozvani i Kenedijevi. Bio je to moj prvi susret s harizmatičnim američkim predsednikom. Opčinjena idejom o kraljevima i njihovim dvorovima, Džejn Rajtsman je smatrala da je logično da ja kao princeza sedim na toj večeri pored američke verzije princa – predsednika Kenedija.
KENEDI je bio beskrajno šarmantan. Njegova stvarna privlačnost nije bila u njegovoj pojavi već u neverovatnom znanju i lakoći s kojom je vodio razgovor. Bio je prva osoba koju sam srela izvan kruga moje porodice koja je tako mnogo znala o Jugoslaviji. Izvanredno je poznavao istoriju, njene aktere, umeo da objasni interese velikih sila, karakter Balkana i njegovu poziciju. Znao je mnogo o dinastiji iz koje dolazim i pokazao izuzetno uvažavanje za mog oca. Na povratku nas je pozvao da predsedničkim avionom „Air Force One“ letimo do Vašingtona zajedno.
Uskoro je stigao poziv za veliku zabavu u Beloj kući, u februaru 1962.
Nosila sam jednostavnu crnu haljinu asimetričnog kroja koja je imala samo jedan rukav.
Prisutne žene su bile u mnogo skupocenijim toaletama, sa mnogo izuzetno vrednog nakita.
Bela kuća se kupala u svetlosti raskošnih lustera i zidnih svetiljki.
Dok sam plesala s predsednikom Kenedijem, on se u jednom trenutku izvinio, rekavši da mora da telefonira. Kad se vratio, kazao mi je da je odobrio razmenu ruskog špijuna Rudolfa Abela za američkog pilota Garija Pauersa, koga su Sovjeti nešto ranije oborili tokom izviđanja iznad Sverdlovska (Jekaterinburga). Bila sam polaskana što je tu informaciju podelio sa mnom.
Te zime je prikazana emisija u kojoj Džeki Kenedi prvi put televizijskoj publici širom Amerike prikazuje renoviranu Belu kuću. Bilo je to uvođenje francuske estetike u jedan tipično američki prostor moći. Jedan od salona je uredio Stefan Buden iz pariskog „Žansena“, kuće za koji sam radila dok sam bila u Parizu. Bilo mi je jasno da Džeki želi da pretvori Belu kuću u palatu dostojnu „dinastije“ Kenedi. Kenedi me je povremeno zvao telefonom. Godine 1963, mesec dana pre smrti, kad me je predsednik Kenedi pozvao pitala sam ga da li je srećan što ide u Dalas, odgovorio mi je da nije.
NADALA sam se da će mi brak pružiti zadovoljavajući odgovor na suštinski važno pitanje svrhe mog postojanja, ali to nije bio slučaj. Ponekad mislim da u mom životu verovatno ne bi bilo toliko turbulencija da mi je samo pružena prilika za stabilnost, da se bolje obrazujem, studiram i ostvarim profesionalnu karijeru. Sigurno ne bih došla do one tačke očaja koja me je nagnala na beg iz roditeljskog doma.
To su, međutim, razmišljanja na koja nikada neću dobiti odgovor. Vreme i iskustvo su me naučili da neka pitanja zauvek ostaju bez odgovora i svaki napor da se sazna „šta bi bilo da je bilo“ uzaludno je gubljenje energije.
Žao mi je kad god pomislim na svog oca i to koliko je on bio konzervativan kada je u pitanju obrazovanje devojaka. Rođen u 19. veku, smatrao je da devojkama nije potrebno fakultetsko obrazovanje i da nas samo treba udati za odgovarajućeg muškarca. U mom slučaju taj odgovarajući muškarac još je morao da ima i odgovarajuće poreklo.
Pre nego što je umro, otac mi je rekao da mi nikada nije oprostio što sam pobegla. Ne smem ni da pomislim kako bi se osećao da je znao kakav sam dinamičan život vodila. Život koji se nikako ne uklapa u njegove ideje o tome kako treba da živi jedna devojka plemićkog porekla.
Hauard i ja smo se, pre nego što ćemo se zauvek rastati, preselili u veliki stan blizu Ist Rivera. Pominjem taj stan jer je izuzetno važan za moju dalju sudbinu. Jedne večeri početkom decembra 1965. pozvala sam prijatelje na večeru. Volela sam te večerinke kad je Hauard odsutan, a on te večeri naprosto nije želeo da bude prisutan. Nije bilo tenzije koju je stalno stvarao u poslednjim godinama braka, pa sam mogla na miru da ćaskam sa dragim ljudima. Poslužila sam te večeri vrlo lepo pripremljen kiš loren i salatu. Prve komšije Erl i Kamila Makgrat doveli su svog prijatelja Manuela Ulou Elijasa, zgodnog Peruanca koga sam jednom srela na Karibima. Veče je bilo izuzetno prijatno. U toj veseloj atmosferi nisam ni slutila kakav mi obrt sudbina sprema.
VEĆ sledeće večeri, dok je Njujork sav blistao okićen za Božić, sasvim slučajno sam u malom restoranu u blizini ponovo naletela na misterioznog Peruanca. Iako mi je već pri prvom susretu bio zanimljiv, kao neko egzotično biće iz sveta o kojem ništa nisam znala, prave varnice privlačnosti zaiskrile su tek te večeri, u kafanici u komšiluku.
Nije mi dugo trebalo da shvatim da se ludo zaljubljujem u tog privlačnog stranca. Nikada ranije nisam srela muškarca koji me je tako privukao. Ljubav nas je pogodila poput munje i mi smo vrlo brzo počeli da se dogovaramo da se kasnije vidimo u Meksiku. Bila sam mlada i ludo zaljubljena. Nije mi bilo teško da strpam kofer u dečja kolica i da ga guram kroz njujoršku mećavu kako bih uhvatila taksi za aerodrom. Provela sam s Manuelom dva dana u Akapulku. Išli smo da gledamo borbu bikova.
U to vreme o Manuelu nisam znala mnogo, a možda nisam ni želela da znam bilo šta što bi pokvarilo moje idilično raspoloženje. Iza mene je bio stresan raskid s Hauardom i samo sam pokušavala sve da zaboravim. Nisam imala velike planove. Jednostavno sam se prepustila trenutku.
Kasnije ću saznati da je bio važna figura u peruanskoj politici. Tačnije, da je njegova sudbina određena činjenicom da su mu otac i deda bili političari. Njegov otac Alberto Uloa Sotomajor bio je ministar inostranih poslova Perua, a deda, Domingo Elijas predsednik države i ministar finansija.
KATARINA I KRISTINA
U VREME kada je stigao poziv za veliku zabavu u Beloj kući, kod Džona i Džeki Kenedi, otkrila sam da sam ponovo trudna. Trudnoću sam izuzetno teško nosila. U trenucima kada je bio trezan, Hauard je insistirao da ostanemo u braku. Mesecima sam imala koprivnjaču. Jedne večeri popio je sedam martinija i samo što nije pao na ulicu s terase na četrnaestom spratu.Kristina se rodila 27. decembra 1962. Za razliku od Katarine, Kristina je bila izuzetno nemirna beba i stalno je vrištala. Katarina i Kristina su bile potpuno različite od samog početka, pa sve do današnjeg dana. Stasale su do predškolskog uzrasta, pa smo ih poslali u uglednu Montesori školu. Iako se međusobno nisu najbolje slagale, u školi su obe briljirale.
SUTRA: ČOVEK KOJI JE OTKRIO ISTINU O KNEZU PAVLU
KANDIDAT ZA RUMUNSKOG PREDSEDNIKA ĐORĐESKU: Ukrajina je izmišljena država, biće podeljena sto posto
KANDIDAT za predsednika Rumunije Kalin Đorđesku izjavio je da je Ukrajina „izmišljena država“ koju će podeliti susedi.
30. 01. 2025. u 13:44
BRITANSKI EKSPERT: Imamo posla sa diletantom – Zelenski ne može da podnese da je kraj
ŠEF ukrajinskog režima Vladimir Zelenski podsvesno ne može da prihvati temu povlačenja ukrajinskih snaga u zoni borbenih dejstava, izjavio je britanski vojni analitičar Aleksandar Merkuris
30. 01. 2025. u 07:58
RASKID POSLE SMRTI PRIJATELjA: Poslednje pojavljivanje Dačićevog sina sa devojkom
NAKON toga Milica se uglavnom sama pojavljivala na raznim događajima, kad je i počelo da se šuška da je njihovoj ljubavi došao kraj, jer ranije nikada nije bio slučaj da se pevačica pojavi sama na javnom mestu.
29. 01. 2025. u 18:41
Komentari (0)