NISKI NAGONI ZLA U SRPSKIM ČARŠIJAMA: Bio je jedan od najtiražnijih srpskih pisaca, a knjige su objavljivale najuglednije izdavačke kuće

PO MNOGO čemu književnik Stojan V. Živadinović jedinstven je primer ne samo u srpskoj književnosti, u koju je, uz meteorski sjaj, ušao na najšira vrata. Zbog života pre nego što ga je stigla književna slava, slavljen je kao srpski Džek London ili Maksim Gorki.

MAŠTOVITOST Romane i pripovetke Živadinović je zasnivao na jakoj priči, Foto Ariv porodice Živadinović

U Beograd je posle Prvog svetskog rata došao sa ženom Francuskinjom, donoseći duh i šarm Pariza iz koga  je stigao. Iz nekih beogradskih književnih krugova, koji su tada prihvatali književna pomodarstva koja su se uglavnom širila iz Francuske, gledalo se na njega kao na provincijalca. Sinovi bogatih beogradskih trgovaca koji su , zahvaljujući novcu svojih očeva, takođe završili francuske škole, a koji su imali književnih ambicija, nisu mogli da podnesu iznenadni sjaj književne zvezde provincijalca rođenog i odraslog u Istočnoj Srbiji.  Jedan od takvih, Marko Ristić, uspeo je da mu „uzme meru“ tek posle Drugog svetskog rata, kada Stojan nije bio živ.

Iz zavičaja je otišao prepun gorčine. Pred Balkanske ratove njegov otac Vladimir, sokobanjski trgovac, morao je zbog dugova da rasproda imanje i zatvori radnju. Nekada ugledna porodica je naglo osiromašila. Padu je doprinela i sokobanjska čaršija, koja je sa likovanjem dočekala propast piščeve porodice,  o čemu je Stojan Živadinović pisao:

„Nigde tako kao u malim mestima nisu razvijeni niski nagoni zla. Varošica u unutrašnjosti to je sredina koja ne zna za milost, već prlja, ruši i ubija uvek mučki.

Palanka je kukavica kao i svaki tiranin... U tim napadima nije se štedelo ništa: rušene su porodice, ubijana sreća devojaka, prljana mladost, sramoćena starost, a za leđima žrtava vukla se poruga i stid.“ Taj odnos prema Stojanu Živadinoviću sokobanjska čaršija zadržala je sve do današnjih dana.

Pred Balkanske ratove došao je u Beograd, gde je pohađao muzičku školu, i uporedo radio u beogradskom Narodnom pozorištu. Školovanje u Beogradu prekinuli su Balkanski ratovi, kada je dospeo pod Jedrene. Ratovanje je nastavio i u Prvom svetskom ratu, prešao je Albaniju, dospeo na Krf. Na Krfu je fanatično učio francuski jezik, zatim je  stigao u Francusku u čuveni srpski Depo u Tulonu, gde je radio teške fizičke poslove  u tulonskoj luci. Učio je francuski jezik i po završetku Prvog svetskog rata  pripremao za školovanje pa je na pariskoj Sorboni položio francusku maturu što mu je omogućilo da u Parizu završi prava. Po dolasku u Beograd,  zaposlio se u diplomatiji gde je radio sa značajnim imenima kao što su Jovan Dučić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Risto Ratković, Branko Lazarević.

PRVU knjigu Stojana Živadinovića objavila 1923. godine Srpska književna zadruga u svom redovnom plavom kolu, što se vrlo retko dešavalo. Iza te knjige, i knjiga koje su potom usledile  stajalo je izuzetno veliko životno iskustvo ovoga pisca. A onda su usledile i druge knjige koje su objavljivali najbolji srpski izdavači. Njegove pripovetke uvrštene su u antologije srpskih pripovedača između dva svetska rata. Nije pratio nove književne  pokrete ni pomodne trendove koji su se tada javljali. Išao je svojim putem. Obdaren bujnom maštom svoje romane i pripovetke zasnivao je na fabuli, na jakoj priči.

Živadinovićeva trilogija o Prvom srpskom ustanku bila je najskuplji i najreprezentativniji izdavački  književni poduhvat  u Beogradu između dva svetska rata, kada se na njega izlila bujica  osporavanja, zavisti i gneva. Književni kritičari su mu zamerali zbog navodnog nepoštovanja istorijskih činjenica, dok su mu  istoričari davali za pravo i zbog toga ga uvažavali.

Bio je jedan od najtiražnijih srpskih pisaca. Njegove knjige objavljivale su najuglednije izdavačke kuće, stranice najuglednijih novina i časopisa bile su mu otvorene. Bio je jedan od najproduktivnijih srpskih  pisaca koji je od 1923. do 1941. godine objavio osamnaest knjiga, od toga dvanaest romana. Samo u za njega teškoj 1937. godini, kada mu je umrla supruga Albertina, objavio je pet knjiga. Njegove pripovetke bile su uvrštene u sve značajnije antologijama srpskih pripovedača između dva svetska rata.

„Fetva“ ga je stigla desetak godina posle smrti. Prekopan mu je grob na Novom groblju, a u svom  čuvenom indeksu pisaca,  objavljenom u knjizi „Književna politika“ (1952) Marko Ristić potpuno je diskvalifikovao Stojana Živadinovića, posvetivši ovom piscu samo jednu rečenicu: „Živadinović Stojan, pisao loše i nekulturne pripovetke i romane. Bez interesa“. Prema Ristićevom sudu i ideološkom stavu, ravnali su se izdavači  i oni koji su u u decenijama koje su usledile posle Drugog svetskog rata vrednovali književnosti i usmeravali izdavačku politiku. Tome stavu doprinela je i činjenica što je Stojanov brat od strica  bio novinara i istaknutog člana Ljotićevog „Zbora“ Ratko Živadinović. Često je njegovo ime mešano sa Ratkovim imenom.

Književno delo ovoga pisca skrajnuto je u stranu, i prepušteno zaboravu. Posle Drugog svetskog rata, koliko nam je poznato, objavljen je njegov roman „Karađorđe“, bez predgovora i bez ikakvih beleški o piscu. Zastupljen je i sa po jednom pričom u dvema antologijama  gde su bile zastupljene pripovetke prećutkivanih i zaboravljenih   pisaca.

Njegovo ime uvrštavano je u pojedine leksikone pisaca, gde su o Živadinoviću uglavnom saopštavani netačni i šturu podaci. Pomenut je i u dve lokalne zavičajne publikacije, koje su se pojavile poslednjih godina, gde su takođe saopšteni netačni podaci, počevši od datuma rođenja i smrti.  Malo ko od Sokobanjaca  znao da je Zavičajni muzej, jedna od najlepših zgrada u ovom gradu, rodna kuća Stojana Živadinovića.

DOLAZAK na svet Stojan Živadinović je ovako opisao: ''Pričali su mi da je dan moga rođenja bio mutan i buran, kao docnije i ceo moj život.  Napolju je urlala mećava i snažno tresla prozore i vrata. Pod ledenim dahom vetra povijali su se i bolno zapevali vitki, kao pogled pravi, jablani. Orah pred kućom pucao je u korenu, pridruživao se svojim huktavim kikotom opštoj tutnjavi i mumlao srdito, odupirući se košavi staračkom tvrdoglavošću. Moravička dolina brektala je pod jaukanjem vetra. Više nje stajao je Ozren i namršteno gledao u dolinu, učestvujući i sam u tom džinovskom orkestru. Sa njegova vrha, poneta jaukanjem pobesnele prirode, silazila je čudna mešavina hiljadu glasova bola, plača, radosti i neobuzdane divlje snage.

Rodio sam se licem prema planinama odevenim snegom čija je belina sijala nad mračnim jazbinama u podnožju. Toga dana mi je prvi put zatreptala dušom snažna pesma prirode; pod njenim zvucima dršće mi i danas duša kao lastina krila, mada znam da me je ona unesrećila, osudivši me da živim samo osećanjem, a gušeći samo razum u sebi.''

I pored sačuvane matične knjige i podataka ubeleženih u njoj javljaju se  i izvesne nejasnoće vezane za godinu i datum Stojanovog rođenja. Javljaju se  zapravo dve godine njegovog rođenja: 1889. i 1890. Jedna u zvaničnim ispravama, druga u enciklopedijama, leksikonima i biografijama pisca u  Živadinovićevim knjigama. I u kartonu žitelja koji su izmeću dva svetska rata imali svi Beograđani, koji je vodila policija,  takođe stoji da je Živadinović rođen 14. decembra 1889. godine. I u personalnom kartonu Stojana Živadinovića u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, gde je priložena i krštenica iz sokobanjske crkve,  stoji da je on rođen 14. decembra 1889. godine. U Narodnoj enciklopediji Stanoja Stanojevića, čija je prva sveska objavljena 1925. godine,  stoji da je Stojan Živadinović rođen 14. decembra 1890. godine. Taj datum prenesen je  i u knjigu  antologiju ''Sedam pripovedaka''  u kojoj je zastupljeno sedam pisaca, a među njima i Živadinović, gde su  navedene biografije pripovedača, i gde je godina piščevog rođenja preuzeta iz Narodne enciklopedije Srba, Hrvata i Slovenaca Stanoja Stanojevića. U ovom slučaju najmerodavnija je matična knjiga rođenih gde piše da je Stojan Živadinović rođen 14. decembra po starom julijanskom, ili 27. decembra po novom gregorijanskom kalendaru 1889. godine.

SEDMO DETE

DATUM kada se i pod kojim okolnostima je rođen Stojan Živadinović zabeležen je u matičnoj knjizi rođenih Hrama Preobraženja u Sokobanji gde su upisivana deca rođena i krštena 1889. godine. Na 224. stranici pod brojem 221 ubeleženo je da su trgovac Vladimir Živadinović i njegova supruga Jelena – Lenka  14. decembra, po tada važećem julijanskom kalendaru, dobili sina Stojana, da je dečak rođen pred ponoć i da je 17. decembra kršten. Krstio ga je sokobanjski sveštenik Dimitrije Petrović, a kuma je bila Kristina Živković, ćerka jereja Avrama Živkovića. Zabeleženo je i to da je Stojan bio sedmo dete njegovih roditelja.

 SUTRA: DRŽAVA POSLE TIMOČKE BUNE UNESREĆILA MNOGE PORODICE 

Preporučujemo

Feljton

0 4

NA DVORU NEMA MESTA ZA SVE KARAĐORĐEVIĆE: Vlada je insistirala da je dvorski kompleks dat na korišćenje svim članovima porodice

05. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije