DIPLOMATA POSTAJE HONORARNI KOREKTOR: Stojan Živadinović se nije politički deklarisao, pokazivao je neutralan odnos prema partijama

U BEOGRADU su Živadinovići našli stan u Kumanovskoj ulici broj 17, a 26. novembra prijavili su se beogradskoj policiji kao žitelji Beograda.

PRIPOVEDAČ U antologiji "Sedam pripovedaka" Živadinović se našao u društvu Ive Andrića , Foto iz knjige "Blesak i zaborav"

Šest dana ranije nego što se kao stalni žitelj Beograda prijavio u beogradsku policiju, Živadinović se 20. novembra obratio Upravnom odeljenju Ministarstva inostranih poslova rukom pisanim zahtevom gde je stajala samo jedna rečenica: 

''Čast mi je moliti Ministarstvo da mi izvoli izdati uverenje o tome koliko po zakonu imam priznatih godina za penziju.'' Već 27. novembra stiglo je rešenje o penzionisanju, gde je stajalo da kraljevski namesnici, u ime maloletnog kralja Petra II, na predlog Ministarskog saveta i ministra inostranih poslova, donose rešenje: ''Da se Živadinović Stojan, sekretar 5. položajne grupe i 1. periotske povišice Ministarstva inostranih poslova, stavi u stanje pokoja sa pravom na penziju koja mu prema godinama službe po zakonu  pripada.''

Tako se Stojan Živadinović vratio u Beograd u koji je iz Sokobanje došao pre balkanskih ratova. Sada je u ovom gradu mogao da se posveti Albertininoj bolesti i književnom radu.

U iznajmljeni stan u Kumanovskoj ulici uneo je nameštaj koji je nabavio dok je službovao u inostranstvu i svoju biblioteku. Kao frankofil koji je imao ženu Francuskinju stan je opremio u francuskom stilu. Čak je na ulaznim vratima stana stavio natpis Givadinovich. 

Sada su mu na dohvat ruke bili izdavači i književni časopisi,  gde je direktno mogao da se dogovara sa urednicima i da tako objavljuje svoja dela koja je brzo pisao. U Beogradu je stekao neku vrstu statusa ''brzopisca'', čime se on ponosio govoreći: ''I Balzak je pisao brzo, pa je zato posle Boga stvorio najviše ljudi na zemlji.'' Ali izgleda da mu ni penzija, a ni honorari od književnih dela nisu donosili dovoljno novca kojim bi plaćao Albertinino lečenje i ostale životne troškove, pa je  morao da traži posao.

Zaposlio se u korekturi tada najuglednijeg beogradskog dnevnog lista ''Politika''. U taj list tada se teško ulazilo, pa se i tu morao naći neko do čije preporuke se mnogo držalo.

Korektorski posao radio se uglavnom popodne i uveče kada su stranice lista bile složene, što je Živadinoviću odgovaralo kao starijem čoveku koji nije žudio za večernjim izlascima. Valja podsetiti na to da je ''Politika'', zahvaljujući njenom glavnom čoveku Vladislavu Ribnikaru, u to vreme  praktično bila u rukama komunista. Iako se u svojoj trilogiji o Karađorđu legitimisao kao karađorđevićevac,  radeći u diplomatiji on je ispoljavao jednu vrstu neutralnosti prema političkim partijama.

SVEDOČENja Milojka Čolovića pružila su nam dosta podataka o radu  Stojana Živadinovića u korekturi ''Politike'', gde su ga zvali Konzul. U to vreme pored Živadinovića sa njim u korekturi radili su obrazovani, mladi ljudi. Većina njih bila je fakultetski obrazovana, studirali su srpski jezik i književnost i svi su imali književne ambicije. Dvojica Dušan Jerković i Milorad Panić – Surep bili su afirmisani pesnici.  Bili su simpatizeri, ili su pripadali komunističkom pokretu.

Svi su se, sudeći prema Čolovićevim svedočenjima, koliko se to moglo očekivati od mlađih ljudi, sa poštovanjem odnosili prema gospodinu Konzulu. Išli su mu na slavu dok je stanovao u Kumanovskoj ulici. Ovako ga je Čolović opisao: ''Bio je najstariji među nama korektorima. Ponosio se time što mu je žena Francuskinja. A francusko obrazovanje ga je i činilo gordim.''

Nastupila je izuzetno teška 1937. godina. U aprilu se se Živadinovići preselili u drugi stan u Vršačkoj ulici. Albertina nije mogla da se izbori sa teškom bolešću raka dojki. Samo tri meseca živela je u novom stanu.  Sahranjena je 16. jula  na beogradskom Novom groblju u parceli 76 – 173. Na sahranu su došli i ''Politikini'' korektori. Milojko Čolović zabeležio je detalj sa te sahrane: ''Iz Francuske je bila došla unesrećena majka, već u dubokoj starosti. Kad smo joj izjavljivali saučešće, bila je veoma pribrana, uzdržana i mirna,  i svoje merci izgovarala je , čak, uz blag , jedva primetan smešak.

Umela je nesrećna majka da svoj preveliki bol savlada i sačuva za sebe, u dubini svoje ucviljene duše. Nama, u korektorskoj sobi, se to svidelo, te smo o tome često razgovarali.  A ja ni do dana – današnjeg nisam mogao da zaboravim držanje te otmene stare Francuskinje. Kada smo jednom rekli Konzulu da nam se dopalo ovakvo ponašanje njegove tašte, on samo reče: 'Francuska kultura!''  

Ista 1937. godina bila je plodna za književnika Živadinovića. Srpska književna zadruga u ediciji ''Savremenik'' objavila mu je roman ''Trideset godina ćutanja'',  a u izdanju Gece Kona izašla mu je druga knjiga ''Pripovetke''.  U ''Jugoistokovoj'' ediciji ''Biografije znamenitih ljudi'' objavljena je treća Živadinovićeva knjiga ''Betoven''. U tada uglednom i čitanom beogradskom časopisu ''Nedeljne ilustracije'' izašao mu je u trideset nastavaka roman ''Moj zločin''.  Odmah posle toga krajem novembra 1937. u ''Nedeljnim ilustracijama'' počeo je da izlazi i drugi Živadinovićev roman ''Alo, ovde radio mrtvih!...''  U toj godini, u kojoj je izgubio Albertinu, Živadinović je objavio pet knjiga.

IZGLEDA da se Živadinović nije mnogo zadržao u stanu u Vršačkoj ulici. Našao je novi stan u  Francuskoj 78, nedaleko od Bajlonijeve pijace i ''Politike'' gde je radio. Penzija i dodatna zarada na poslovima korektora u ''Politici'', ali i honorari za objavljene knjige omogućavali su mu da najmi služavku. Milojko Čolović se seća da je to bila jedna mlađa devojka rodom iz Banata, da se zvala Katica. Služavka mu je, kako kaže Čolović, svake večeri donosila večeru u korektorsku sobu u ''Politici''. Uz večeru donosila mu je crnoga vina. Živadinović bi večerao za radnim korektorskim stolom. Deo jela koje bi mu Katica donela, davao je pomoćnom radniku Ibri Kadriću, iz Zvornika.

U korekturu su često svraćali novinari, urednici i saradnici „Politike“. Dvojicu od njih, kako se seća Milojko Čolović, Živadinović nije podnosio. Svraćao je levičar Velibor Gligorić koji je u ''Politici'' vodio rubriku ''Društvena hronika'', gde se obrušavao na sve što je buržoasko i nacionalno. On je nepovoljno pisao i o Živadinovićevim romanima. Kad god bi on prolazio ili kada god bi se o njemu povela reč, Živadinović bi žustro reagovao psujući mu majku. Nije zbog nečega podnosio ni ''Politikinog'' muzičkog kritičara, inače levičara, Miloja Milojevića, koga je zvao Sviroje Svirojević. Milojko Čolović ne navodi nijedan primer da se Živadinović politički deklarisao, da je prema nekome pokazao svoje političke simpatije ili odbojnost.

Time se završavala jedna dinamična i neobična životna putanja, praćena plodnim književnim radom. Živadinovićeve pripovetke uvrštene su u tri antologije. Dve su se pojavile za Živadinovićeva života, a treća posle njegove smrti, što predstavlja svojevrsno priznanje njegovom književnom radu. U antologiji ''Sedam pripovedaka'' koja se pojavila sredinom dvadesetih godina dvadesetoga veka u izdanju beogradske ''Narodne knjižnice'' u kojoj su bila zastupljena dela sedmorice savremenih srpskih pripovedača Živadinovićeva pripovetka ''Braća'' našla se u društvu sa pripovetkama Ive Andrića, Nike Bartulovića, Božidara Kovačevića, Veljka Milićevića, Siba Miličića i Rastka Petrovića. Našao se Živadinović u antologiji jugoslovenskih pisaca ''Iz velikih dana'', koja se pojavila u Beogradu 1940. godine i u kojoj se našlo šesnaest pripovedača. Pripovetke su uglavnom tematski vezane za vreme koje je prethodilo balkanskim i Prvom svetskom ratu, ali i za ratno i poratno vreme. U antologiji je zastupljena Živadinovićeva pripovetka ''Danak u krvi''. U antologiju ''Savremena srpska pripovetka'' koja se pojavila ratne 1943. u izdanju Srpske književne zadruge,  dve godine posle piščeve smrti, bila je uvrštena Živadinovićeva pripovetka ''Rusi''. U antologiju su uvrštene pripovetke  dvadeset šest pripovedača koji su stvarali između dva svetska rata.

ZNAČAJNA PRIZNANjA

ZA SVOJ  rad Stojan Živadinović je od savremenika primio značajna priznanja. Odlikovan je Ordenom Svetoga Save četvrtog stepena i belgijskim Ordenom Alberta. Tri knjige mu je, što Živadinović smatra velikim priznanjem, objavila Srpska književna zadruga, a tri puta je njegov rad nagrađivala Srpska kraljevska akademija. Poslednje je  nagrađeno delo ''O radu''. Delo je 1941. godine objavio Fond Dimitrija Stamenkovića Srpske kraljevske akademije na sedamdesetak strana. U ovom delu Živadinović je pokazao sklonost ka apstraktnijim filozofskim  temama.

 SUTRA: TRAGIČAN DOŽIVLjAJ NACIONALNOG PORAZA 

Preporučujemo

Feljton

0 1

TRILOGIJA O KARAĐORĐU I PRVOM SRPSKOM USTANKU: Za Stojana knjaz Miloš i Vujica Vulićević su učinili najteži zločin u našoj istoriji

13. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

MAŠTOVITI PISAC OSVAJA SRPSKU KNjIŽEVNU SCENU: Avgusta 1925. Živadinović je upućen u prvu diplomatsku misiju, u konzulat u Pečuju u Mađarskoj

12. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

NESUĐENI MUZIČAR U RATNOM METEŽU POSTAJE KNjIŽEVNIK: Kao vojnik Timočke divizije, koja je ratovala na Ceru, preživo je albansku golgotu

11. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DRŽAVA POSLE TIMOČKE BUNE UNESREĆILA MNOGE PORODICE: Posle propasti Timočke bune sledila je odmazda - vlast je pljačkala sve živo

10. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije