SREDNJEVEKOVNA SRPSKA DRŽAVA PALA ZBOG IZDAJE: Pojedini istoričari veruju da je Vuk Branković zapravo bio žrtva onog što činili njegovi sin

BEZ svake sumnje, najznačajniji motiv izdaje u kolektivnom istorijskom sećanju srpskog naroda odnosi se na Kosovsku bitku iz 1389. godine i izdaju Vuka Brankovića.

ENIGMA Kraljević Marko, osmanski vazal postao najveći je junak balkanskih naroda , Foto "Vikipedija"

Tokom narednih vekova „Branković“ i „brankovići“ postaće naziv za najgore izdajnike.

Najstariji izvori, međutim, svedoče da su knez Lazar i Vuk Branković bili u dobrim odnosima. Dvojica vladara su se zajedno branili i u sporazumu vodili spoljnu politiku. Branković je postao i knežev zet. Knez Lazar je Vuka Brankovića oslovljavao „vazljubljeni sin“, dok je Vuk Branković kneza Lazara nazivao „gospodinom knezom“. Odnos dva najmoćnija velikaša viđen je i u sudbonosnom trenutku po srpsku državu, u Kosovskoj bici 15. juna 1389. godine. Vuk Branković, koji je bio zapovednik desnog krila srpske vojske, imao je najviše uspeha u bici sa svojom teškom konjicom. Njegovo povlačenje sa bojnog polja nakon pogibije kneza Lazara bilo je u skladu sa onovremenom ratnom taktikom, ali će i doprineti stvaranju mita o njegovoj izdaji. Istina je da istoriografija danas ima malo pouzdanih saznanja o Kosovskoj bici, jednoj od najznačajnijih i najsudbonosnijih bitaka srednjeg veka. Poznato je da se dogodila, da je bila velika bitka i da su oba vladara u njoj poginula. Bila je to jedina prilika u kojoj je u ratu poginuo jedan osmanski sultan. Izvesno je da su vesti o Brankovićevoj izdaji došle kasnije, mnogo godina posle bitke. Za razliku od kneževe udovice kneginje Milice i naslednika Stefana Lazarevića, Vuk Branković je nastavio borbu protiv zavojevača. Naposletku je zarobljen i odveden u zatočeništvo, gde je umro. Biograf despota Đurđa, Brankovićevog sina, akademik Momčilo Spremić je napisao: „Šta je tamo preživeo, samo je on znao.“

DVA veka kasnije Mavro Orbin nema sumnje ni sažaljenja prema gospodaru današnjeg Kosova i Metohije. On piše da je Branković utamničen, prvo na podsticaj kneginje Milice, koja je udala ćerku Oliveru za sultana Bajazida, da bi nakon oslobođenja iz turskog ropstva pao u ruke svog pašenoga Đurđa Balšića, koji je naredio da bude pogubljen odsecanjem glave.

Pojedini istoričari veruju da je Vuk Branković bio žrtva dela svojih sinova. Naime, Lazarov naslednik preuzeo je veći deo zemalja svog zeta Vuka Brankovića. Njegova sestra i sestrići prirodno su bili neraspoloženi prema njegovoj vlasti. Kada je nakon bitke kod Angore osmansko carstvo zahvatila feudalna anarhija dok su se četvorica sinova sultana Bajazida tokom čitave decenije otimala oko prestola, u to vreme već despot Stefan Lazarević, proslavljen u velikim bitkama kod Nikopolja i Angore, i sâm se svrstavao uz razne pretendente na vlast u Jedrenu. Osmanski sukob oko vlasti pretvorio se u srpski, protiv despota su ustali njegov brat i sestrići. Odlučujuća bitka odigrala se kod Tripolja na Kosovu. Despot je pobedio. U ratu su konačno stradala dvojica njegovih sestrića i brat. Tuga za bratom bila je jedna od inspiracija pesme Slovo ljubve, jednog od najznamenitijih dela srpske književnosti. Despot Stefan je obnovio snažnu srpsku državu. Prvi put je za njenu prestonicu zadobio Beograd. Nije imao dece, pa je za naslednika odabrao sestrića Đurđa, s kojim se prethodno pomirio. Kada je Despot, verovatno kao posledica srčanog udara, pao s konja prilikom lova, njegove poslednje reči bile su vezane za državni interes. Rekao je: „Po Đurđa...“

KRALjEVIĆ Marko (oko 1335-1395) najveći je junak balkanskih naroda. Značajan toliko da ga svojataju narodi od Alpa do Saronskog zaliva. Poznatiji od Miloša Obilića, ovaj junak je zavredio da o njemu napiše knjigu francuska nobelovka Margaret Jursenar. U današnjem Skoplju jedna kultura, kreirana da bude „nesrpska“, propoveda da je ovaj prvi izdanak loze velmoža koji nije rođen u Humu (današnja Istočna Hercegovina) i „kralj Srpske zemlje“ bio makedonski feudalac.

Do danas nije jasno čime je sin kralja Vukašina i vladar jedne male oblasti na zapadu današnje Republike Severne Makedonije zaslužio takav status u narodnoj, pre svega srpskoj uspomeni. Objašnjenja se kreću od teze da su starije pesme o njemu loše govorile i da su pevači pre junaka Drugog srpskog ustanka Tešana Podrugovića uglavnom bili uzdržani prema njemu – što znači da je oreol velikog junaka dobio tek u 18. i 19. veku – do verovanja da je energični kralj uspeo da istrebi razbojnike na svojoj zemlji, čime je u narodnom sećanju bio upisan kao dobar vladar i pozitivna istorijska ličnost. Kralj Marko držao je jednu malu oblast u današnjoj Severnoj Makedoniji, bio je osmanski vazal.

U istoriji su ostali spomeni na njegovu braću Andrijaša i Dmitra, s kojima je podelio očevinu i živeo u slozi. Andrijaš i Dmitar bili su prvi srpski plemići za koje se zna da su napustili svoja dobra i sklonili se u Ugarsku. Poznato je i da je pokušavao da se oženi jednom od članica porodice Šubić, ali uprkos opštoj familijarnoj saglasnosti, ovaj brak je sprečio papa Urban Peti. Posle se Marko oženio ćerkom srpskog oblasnog gospodara svog suseda Radoslava Hlapena. Zabeleženo je da je Marko otpustio suprugu, pa se ona vratila ocu, a on je počeo da živi s Teodorom, ženom izvesnog Grgura. Prilike su se kasnije promenile, pa je Marko pristao ne samo da mu se žena vrati već i da Hlapenu preda svoju ljubavnicu.

VLADAR manje oblasti, Marko je učestvovao u ratovima ali sve manje svojom voljom. Od Maričke bitke nije imao značajniju ulogu u borbama za prevlast nad razbijenim srpskim carstvom. Kao osmanski vazal, kralj Marko je učestvovao u ratu s vlaškim vojvodom Mirčom. U bici na Rovinama, koja se odigrala sredinom maja 1395, uz Turke su se borili i knez Stefan Lazarević, kralj Marko Mrnjavčević i njegov sused Konstantin Dragaš. Marko i Konstantin Dragaš su i poginuli u bici. Unuci Konstantina Dragaša biće poslednji carevi Vizantije – Jovan Osmi i Konstantin Jedanaesti. Istoričari danas veruju da su se zbog vlaške pobede na Rovinama oglasila zvona Bogorodičine crkve u Parizu, a ne kako je toliko puta ponovljeno, zbog netačno javljenog ishoda Kosovske bitke. Izgleda da je služba inovernom vladaru bila mrska i odvratna čak i ovim srednjovekovnim vladarima, koji su odbranu svojih prava, položaja i klase smatrali važnijim od svega osim vere u Boga. Četiri decenije kasnije biograf despota Stefana ostavio je spomen na kraljeve reči: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ Knez Stefan je na strani svog šuraka sultana učestvovao u dvema velikim bitkama. Veruje se da je konjica srpskih oklopnika odigrala presudnu ulogu u porazu krstaša na dunavskoj tvrđavi Nikopolju 1397. godine. Pet godina kasnije, srpska konjica podelila je Tamerlanove Tatare na delu bitke koji je držala. Knez nije uspeo da spase svog sizerena sultana, ali se srpska vojska u redu povukla, a naziv mesta na kojem su se borili i danas nosi spomen o njihovoj hrabrosti.

Pad srpske srednjovekovne države takođe je podrazumevao izdaju. Mihailo Anđelović je postao je stvarni vladar srpske despotovine tokom poslednjih meseci njene samostalnosti 1458. Posle osmanskog osvajanja Tesalije 1394, vladajuća porodica Filantropena je izbegla u Srbiju. Njihov potomak Mihailo Anđelović bio je zvaničnik na dvorovima srpskih despota Đurđa i Lazara Brankovića. Postao je veliki vojvoda, pa namesnik despota. Veruje se da je njegova zadužbina Bogorodičina crkva u selu Donja Kamenica kod Knjaževca. Mihailovog brata Mahmuda su u detinjstvu oteli turski vojnici kao deo danka u krvi i doveli ga u Jedrene. Tamo je primio islam i postao janičar. Mahmud je kasnije postao beglerbeg Rumelije 1451, a veliki vezir 1455. Tako su u pregovorima između srpskog despota Lazara Brankovića i sultana Mehmeda Drugog dve strane zastupala rođena braća Mihailo i Mahmud Anđelović.

PAD SMEDEREVA U TURSKE RUKE

POŠTO Lazar Branković nije imao sinova, nakon njegove smrti obrazovano je tročlano namesništvo. Namesnici su bili Lazarov brat slepi Stefan Branković, njegova udovica Jelena i Mihailo Anđelović. Jelena Branković se u politici oslanjala na Mađare, a Mihailo Anđelović na Turke. Mihailo se nadao da će uz pomoć turske Porte postati srpski despot. Na prevaru je potajno uveo osmanske vojnike u Smederevo, ali upad nije uspeo, a Anđelović je zarobljen. Zatočen pod nadzorom Dubrovčanina Damnjana Đorđića, Anđeloviću je konfiskovana imovina. Smederevo je 20. juna 1459, ipak bez borbe palo u turske ruke. Kada je uspeo da izađe na slobodu, Mihailo Anđelović je otišao bratu. U Srbiji je 1464. obnovio crkvu u Novoj Pavlici. Poginuo je u osmanskoj vojsci u Anadoliji avgusta 1473. Sledeće godine pogubljen mu je brat...

 SUTRA: SRBIN, AUSTRIJSKI KADET POSTAJE TURSKI MARŠAL 

Preporučujemo

Feljton

0 1

IDEOLOŠKO ČIŠĆENjE SRPSKE KNjIŽEVNOSTI: Posle rata Stojanovo pretapalo se imenom njegovog rođaka novinara Ratka Živadinovića, ljotićevca

21. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 5

NEMIRNI SRBI SU ČESTO GAZILI DATE ZAKLETVE: Veliki župan Nikola Altomanović je pokušo na prevaru da ubije kneza Lazara Hrebeljanovića

25. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

IZDAJNIK HITLERA POSTAJE NAJVEĆI STALjINOV TROFEJ: Tolstoj osuđen je u Londonu jer je pisao kako su Britanci predali Sovjetima antikomuniste

24. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

IZDAJNICI SU STARIJI OD NASTANKA DRŽAVE: Prvi čovek engleske republike Oliver Kromvel iskopan je iz groba, pa je mrtav kažnjen kao izdajnik

23. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije