ZA SARADNJU SA OKUPATOROM U SRBIJI NIKO NIJE KAŽNJEN: U Kragujevcu optuženo je 46 građana. Svi su oslobođeni...

PARAGRAF 85 Kaznenog zakonika Kraljevine Srbije počinjao je sledećom rečenicom: „Srbin, koji dokle rat protivu Srbije traje, silu neprijateljsku sa znanjem potpomaže ili vojsci srpskoj ili njenih sajuznika štetu nanosi, da se kazni robijom do dvadeset godina...“

ISTORIJA Izdanje Beogradskih novina, koje su štampane latinicom, od 24. decembra 1916. Foto "Vikipedija"

Srbija je u Prvi svetski rat ušla jedinstvena i nacionalno zanesena u meri koja nije viđena u njenoj ranijoj i kasnijoj istoriji. U vreme ratovanja s Turcima i Bugarima, koje je prethodilo, zabeleženo je malo odstupanja, kolebanja i panike. Milan Jovanović Stojmirović zabeležio je pola veka kasnije da je bio samo jedan primer kolebljivca koga je u balkanskom ratu zahvatila panika. Umesto da ga izvede na sud, vojvoda Putnik je prezrivo naložio da se prestupnik oslobodi i da „nesreća“ nastavi školovanje.

Svetski rat je doneo nekoliko teških, novih iskušenja. Stradanje je bilo bez uporednika, zemlja okupirana i razorena. Uprkos tome što je oko pet odsto stanovništva, najuticajnijih, najškolovanijih i najbogatijih napustilo zemlju u povlačenju preko Albanije koje nije imalo uporednika, činjenica je da se vojska pred albanskim planinama osula, da su mnoga ranija pravila prestala da važe. U Srbiji nije ostao neko ko bi imao dovoljan autoritet da efikasno sarađuje s neprijateljem, ali to ne znači da voljnih nije bilo. Trgovci su nastavili da rade. Lokalne vlasti nastavile su da rade pod okupacijom, objavljivane su latinične Beogradske novine. Koliko god bili stari ili neuticajni, u zemlji su ostali neki političari, među njima Stojan Ribarac, Vojislav Veljković, Vukašin Petrović, Živojin Perić...

Posle rata trebalo je razmatrati pitanje izdaje, a više od polovine stanovništva novonastale države ratovalo je četiri godine protiv Srbije!

U BEOGRAD su, međutim, stizale vesti o suđenjima u Francuskoj. Suđeno je optuženima za saradnju s Nemcima. Ideja o uspostavljanju pravde bila je silno popularna u izmučenoj javnosti. O suđenjima u Francuskoj Demokratija je maja 1919. pisala: „Tako kulturni Francuzi, a mi šta radimo? Konfidenti i notorni špijuni odleže po koji dan u zatvoru i puste se odmah na slobodu, a neki od njih uvuku se i u državnu službu. Nije onda čudo, što se kod građana stvara ubeđenje da je izlišno biti pošten, ispravan čovek i rodoljub, kada se izdajice ne kažnjavaju već možda i nagrade.“ Politika je u septembru na ovo dodala i:

„Francuska je mogla da, i pored toliko drugih, uhapsi jednog svoga senatora i jednog poslanika, a mi nemamo moći da damo sudu ni sukmetice (danas bi to bio zamenik predsednika mesne zajednice, prim. aut.) na čiju su reč vršene najdivljačnije pljačke i najsvirepija streljanja.“ Samouprava je objavila naslov „Izdajnici osuđeni na smrt“, objašnjavajući odmah potom: „Ne kod nas nego u Francuskoj.“

ISTORIJA Izdanje Beogradskih novina, koje su štampane latinicom, od 24. decembra 1916. Foto "Vikipedija"

„Glavni odbor interniranih građana Kraljevstva SHS“ pozvao je građane da dostave dokaze „za one izdajnike i nevaljalce koji su služili neprijatelju denuncirajući pojedina lica“. Nakon što je organizacija osnovana na skupu u beogradskom hotelu „Pariz“, za predsednika je izabran profesor Milan Kostić i uspostavljena stalna kancelarija u lovačkoj sali hotela ovog hotela.

Do suđenja je konačno i došlo. Najznačajnija grupa optuženih tokom suđenja za saradnju sa okupatorima bili su trgovci. Od 162 lica, koliko je navedeno da je tokom prve dve posleratne godine suđeno, sedamdesetorica su bili trgovci.

U NOVINAMA su ovi ljudi označeni kao „ratni profiteri“ i „ratni bogataši“. Optuženi po članu koji se odnosi na izdaju, njih je javnost osuđivala zato što su radili i zarađivali za vreme rata. Pojedini među ovim „liferantima“ osuđeni su i na desetogodišnje robije. Najveći proces za trgovinu s neprijateljem vođen je u Kragujevcu, tamo je suđeno nekadašnjem predsedniku srpske vlade i prvom čoveku opštine za vreme okupacije Vukašinu Petroviću, a s njim su optužena još četrdeset šestorica građana, uglavnom trgovaca. U optužnici je stajalo da su „vodili povlašćenu trgovinu s neprijateljem, koristeći se uplivom neprijateljskih vojnih vlasti, a na štetu naših građana“. Oslobođeni su, a u novinama se sumnjalo u ispravnost ove presude. I u Sokobanji su trgovci izvođeni pred sud pod optužbom da su bili bugarski liferanti. Suđenja su vođena u još nekoliko mesta širom Srbije, osuđeno je svega nekoliko optuženih.

Tokom okupacije Jovana Sremca je denuncirao izvesni detektiv Josif Vurjanović, te je pred austrijskim sudom pozvao za svedoka Stojana Ribarca, uglednog liberala i ranijeg i kasnijeg ministra u vladama. Sremac je tvrdio: „Dokle su drugi lažno svedočili da bi kakvog jadnika izvukli iz neprijateljskih šaka [...] dotle se mene, koji sam stajao pred vešalima, g. Ribarac odriče, mene brata pok.[ojnog] Stevana Sremca, kojim se liberalna stranka toliko ponosila“.

(Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, III knjiga N-R, Zagreb, Bibliografski zavod str. 210-211. O Milanu Ogrizoviću piše A. Barac, kratko o poslaničkom mandatu i pravaštvu, ne spominje Čistu stranku prava, u okupiranoj Srbiji samo je „referent za srednje škole“, ni reči o rukovođenju Beogradskim novinama.)

Stvari su, kako je često bilo u srpskoj istoriji, dobile stranačku dimenziju. Halil bega Hrasnicu, muslimanskog političara iz Bosne i Hercegovine, radikali su hteli da kao ministra uvedu u jedan od posleratnih kabineta. U tekstu „Jedna sramota“ Demokratija je izričito tvrdila da je upravo Hrasnicu „naša delegacija u Parizu tražila na izručenje među najtežim zlikovcima“. Hrasnica je, naime, tokom okupacije bio „vojni sudija austrijski“ u Kragujevcu i lično doprineo da „pane nekoliko smrtnih osuda više“.

Radikalska Samouprava pokušavala je da opravda nesuđenog ministra tvrdeći da je kao učesnik u okupaciji činio i dobra dela, optužujući pokretače kampanje za strančarstvo i žuto novinarstvo. Hrasnica naposletku nije ušao u vladu.

SLIČNE optužbe upućene su na račun narodnog poslanika Šerifa Bajrama Džinovca, koji je navodno bio odgovoran za ubistvo starešine manastira Svete trojice kod Prizrena.

Džinovac je pak tvrdio da su igumana ubili Bugari i povod za optužbe video je u radikalskoj mržnji nastaloj „zato što sam ja gonio mnoge radikalske činovnike pljačkaše u ovom okrugu“.

Radikali su posebno optuživali liberalske i naprednjačke vođe, koji su uprkos ulozi tokom okupacije, bili politički aktivni i čak nastojali da stvore zajedničku stranku sa samostalcima. „Kao biv.[ši] predsednik opštine pod okupacijom, g. dr Veljković sa nizom liberala predsednika i časnika opštinskih za vreme okupacije i isto tako, pošto su mnogi naprednjaci od austrijskih vlasti postavljani u opštine mesto radikala, g. dr Marinković i njegovi naprednjaci mogu želeti da narod sada zažmuri na obadva oka i pređe preko takvog zločina.“ Demokratska stranka je formirana uprkos ovim argumentima.

Vojislav Veljković je imao pedeset jednu godinu kada se pod austrougarskom okupacijom prihvatio da bude predsednik Beogradske opštine. Desetak godina ranije je opozicija, kojoj je pripadao, uspela da se domogne vlasti u prestonici koja je u to vreme brojala manje od 80.000 stanovnika. Bio je to razlog za euforičnu proslavu na ulicama. Prilike su 1916. bile znatno drugačije. Veljković je već bio ministar, vođa Liberalne i Narodne stranke. Ovaj tvrdi čovek bio je sekretar kralja Aleksandra Obrenovića, ali je podneo ostavku zbog kraljeve samovoljne odluke da se oženi Dragom Mašin. Tri godine kasnije postao je član prevratničke vlade, ali se protivio radikalima. Sa dvadeset i osam godina doktorirao je na Sorboni, a pre toga je neko vreme predavao na Velikoj školi, preteči Beogradskog univerziteta, na kojoj je nekoliko decenija ranije predavao i njegov otac.

ČOVEK PEVA

POSLE RATA
Ja sam gazio u krvi do kolena,
I nemam više snova.
Sestra mi se prodala
I majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena...
Ostalo vam na čast!

(Iz pesme Dušana Vasiljeva)

 SUTRA: AUSTRIJSKI GRADONAČELNIK MINISTAR KRALjEVINE SHS 

Preporučujemo

Feljton

0 4

BANIJAC KOJI JE DOBIO NADIMAK "SRBOŽDER": Damjanić je bio pravoslavni Srbin, ali su ga godine službe i okruženje učinili vatrenim Mađarom

01. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 7

MARŠAL TURSKE CAREVINE DISAO JE SRPSKIM DUHOM: Mihailo Latas je posle prebega iz Austrijske vojske postavljen za učitelja u Gruži

28. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

SRBIN, AUSTRIJSKI KADET POSTAJE TURSKI MARŠAL: Mehmed-paša Sokolović, najpoznatiji je Srbin koji je prešao u islam

27. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 12

SREDNjEVEKOVNA SRPSKA DRŽAVA PALA ZBOG IZDAJE: Pojedini istoričari veruju da je Vuk Branković zapravo bio žrtva onog što činili njegovi sin

26. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije