Feljton

PREĆUTKIVANJE IZDAJE U ZAJEDNIČKOJ DRŽAVI: U posleratnim vladama Svetozar Pribićević je bio ministar unutrašnjih poslova i prosvete

05. 03. 2025. u 18:00

AKO bi u srpskoj istoriji izdaja mogla imati godinu rođenja, onda bi ta godina nesumnjivo morala biti 1918.

ПРЕЋУТКИВАЊЕ ИЗДАЈЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ: У послератним владама Светозар Прибићевић је био министар унутрашњих послова и просвете

Ovom prilikom ovde nećete pročitati one bljutave, premnogo puta ispričane povesti o prevarenom srpskom narodu. Naciji naivnih stradalnika koja „pobeđuje u ratu, a gubi u miru“. Naprotiv, jugoslovenska država bila je moda vremena i alternativa koju su pokolenja mogla samo da sanjaju. Bez nje bi rat oko granica malenih balkanskih država možda postao večan. Ko je tada mogao znati da su verske i kulturne granice na Balkanu toliko duboke, a uticaj velikih sila tako veliki i razoran da Južni Sloveni ne mogu poći za primerima ujedinjenja Italije i Nemačke. Kao i da će posle te sudbonosne 1918. duh unutrašnjeg, građanskog, međunacionalnog i verskog rata postati imanentan za jugoslovenske narode i važan deo identiteta danas toliko hvaljene „Jugosfere“.

Za veliki deo stanovništva jugoslovenske države odanost vladi u Beogradu predstavljala je izdaju sopstvene vere, narodnosti ili željene državnosti. Kod Srba su stvari bile još složenije: neintegrisani na prostoru velike države, delom su primili novi identitet.

Dodajmo tome pojavu komunizma, eshatološke svetovne religije koja je propovedala konačni nestanak države i nacije, a u srpskom velikodržavlju videla glavnog lokalnog neprijatelja. Pitanje izdaje u to vreme postaje u velikoj meri relativizovano.

Žrtve Velikog rata bile su milionske na prostorima novonastale države. Retko se spominje, ali i u hrvatskim krajevima poginulo je oko 200.000 ljudi. Glad, španski grip, raspad dvojne monarhije i pojava raznih „crvenih“ revolucionara i „zelenih“ razbojnika u šumama imali su velike posledice na katoličko i muslimansko društvo. Bez obzira na višedecenijsku propagandu jugoslovenstva i prilagođene mu školske programe, u srpskom društvu je nesumnjivo postojalo sećanje na činjenicu da su upravo Hrvati i muslimani bili najvažniji i najbrutalniji deo vojski koje su vršile pohod na Srbiju 1914. i 1915. Ako zločinci iz Mačve, koljači dece i arsenisti sela i gradova nisu bili označeni kao zločinci, a kamoli izdajnici jugoslovenskog ideala i zajedničke borbe, kako je neko mogao očekivati da bude kažnjen Srbin koji bi izdao zajedničku državu ili čak srpski narod. Moguće je bilo postaviti stvari od 1919. kao „nulte“ godine, ali to je bilo teško zbog stanja u kojem se nalazila savremena Evropa. Pojava Sovjetskog Saveza silno je uticala na raslojeno i neintegrisano društvo novonastale kraljevine. Boljševička Rusija imala je, kao naslednica ruske države, i apel na široke slojeve često nepismenog i ne previše religioznog stanovništva novonastale Kraljevine SHS. Teško i na brzinu sklopljena jugoslovenska država u sebi je sabrala suprotnosti. Iako danas može delovati kao politikantska, metafora o „istorijskom nesporazumu“ (umesto „sporazumu“) između Srba i Hrvata tek je došla do izražaja u parlamentarnom životu. Iako Hrvatska i Slavonija u Ugarskoj nisu bile istinski autonomne i nisu imale demokratske ustanove – budući da je pravo glasa za u velikoj meri nemoćni i neovlašćeni Sabor imalo desetak puta manje građana nego što je imalo pravo glasa u nezavisnoj Kraljevini Srbiji – postojale su parlamentarne tradicije. I mada je društvo Kraljevine Srbije bilo siromašnije i u raznim dimenzijama zaostalije, parlamentarni običaji u Zagrebu srpskim poslanicima su bili nerazumljivi. U Saboru je bilo više strasti, padale su teške reči...

Čak i u Srbiji, koja je četrdeset godina ranije iskusila Timočku bunu, lupanje skupštinskih klupa, uvrede i bojkot bili su često shvatani kao dela budućih izdajnika.

UPRAVO je razlika u kulturi i odvojila od beogradskih stranaka prečansko krilo Demokratske stranke, koje je predvodio Svetozar Pribićević. Srpski političar iz Hrvatske, jedan od vođa Hrvatsko-srpske koalicije, Pribičević je iz rata izašao kao drugi čovek Narodnog vijeća i jedan od najgorljivijih pristalica stvaranja unitarne jugoslovenske države. Kao takav, on je vršio pritisak na stranke iz bivše Kraljevine Srbije da odbace zahteve hrvatskih stranaka – pre svega Hrvatske republikanske seljačke stranke, koja je posle proširenja biračkog tela i promene odnosa Katoličke crkve prema političkim ciljevima hrvatskog naroda postala najpopularnija i najuticajnija stranka u hrvatskim krajevima. Pribićević, koji je u posleratnim vladama bio ministar unutrašnjih poslova i prosvete, strogo se držao koncepta centralizma. Koliko god iz današnje perspektive mogli razumeti legitimnost hrvatskih zahteva, treba takođe dodati saznanje jednog, sada već stoleće dugog iskustva: svaki hrvatski pokret – od stupanja u Kraljevinu SHS do ulaska u EU – video je sporazum sa Srbima samo kao stepenicu ka punoj i bezuslovnoj nezavisnosti. Autori pritom primećuju da je iz Beograda činjeno nekoliko pokušaja uspostavljanja autonomije ili federalnog statusa za Hrvatsku, dok Zagreb nikada nije razmatrao pitanje uspostavljanja bilo kakvog koncepta teritorijalne ili kulturne autonomije Srba u Hrvatskoj. Stranka Stjepana Radića – HRSS – bila je radikalna u svojim zahtevima, na tom putu paktirala je sa zakletim neprijateljima jugoslovenske države Sovjetima. Zbog pokušaja sporazuma sa HRSS-om, koji su činjeni u uzaludnoj nadi da bi njenim ulaskom u središnju vlast mogle da budu zadovoljene političke težnje Hrvata, Pribičević se 1924. sukobio s vođstvom sopstvene Demokratske stranke. Sporazum između Ljubomira Davidovića i Stjepana Radića nije postignut, ali se ekstremni i gnevni Pribićević tada okrenuo Narodnoj radikalnoj stranci. Njegova Samostalna demokratska stranka stupila je u savez s radikalima. S Pašićem, simbolom Ustava iz 1921. nije imao više sreće, pa je 1925. načinio otklon i od njega. Samo dve godine kasnije SDS se našao u političkom savezu s principijelnim protivnicima iz Hrvatske seljačke stranke, zbog kojih je i prekidao saradnju sa DS-om i NRS-om. Za Seljačko-demokratsku koaliciju savremenici su verovali da je bila najdugotrajnija i najmoćnija opozicija tokom međuratnog razdoblja. Pribićević ne samo da je raskinuo s političkim Beogradom već je napustio i svoju prethodnu politiku, pa i uverenja.

ZANIMLjIV primer te srpske nacionalne demobilizacije tokom međuratnog razdoblja predstavlja pojava tzv. Vojvođanskog fronta. Reč je bila o delu vođstva Samostalne demokratske stranke koje je moglo da okupi svega nekoliko hiljada glasova, ali je bila mnogo prisutnija u društvenoj eliti većinski Srbima naseljenih Bačke, Banata i Srema nego među narodom. Vođa Vojvođanskog fronta, ekscentrični pančevački advokat Dušan Bošković je 1930. uspešno pred sudom branio predsednika HSS-a Vladka Mačeka, optuženog „za tajnu novčanu podršku ustaških terorista“. Bošković je bio bogati veleposednik, bio je zloglasan po nasilništvu i bahatosti. Ove njegove osobine delom su izolovale ovu organizaciju i smanjile njen uticaj u javnosti. U borbu za autonomiju Vojvodine, front je nastojao da uključi manjine. U tome nije bio uspešan, a grupu Mađara koja mu je i prišla predvodio je Ivan Nađ, još 1923. zvanično optuživan kao mađarski špijun. Jedan mađarski diplomata izveštavao je početkom tridesetih godina da je Nađ „čvrst Mađar koji se samo pretvara da je za autonomiju Vojvodine“. Zbog programa federalizma, a delom i zbog svoje naravi i karaktera, Bošković nije mogao da se sporazume sa ostalim opozicionim strankama, zbog čega je izjavljivao da će sarađivati samo s Mačekom. Vojvođanski front je u javnosti nastupao kao segregistička, lokal-patriotska stranka, koja je zahtevala da sve javne funkcije u Vojvodini obavlja samo domicilno stanovništvo.

Vojvođanski front je nastavio da deluje, zapostavljen od ostatka opozicije. Sporazumom u Farkašiću 1938. opozicione vođe usaglasile su trijalističko uređenje države, prema kojem bi Vojvodina ostala bez posebnog statusa. Vojvođanski front se dodatno podelio, pa je deo pristalica odustao od dotadašnjeg koncepta posebne federalne jedinice, zalažući se da autonomna pokrajina postane deo Srbije. Dušana Boškovića otvoreno je napao čak i lekar Stojan Dedić, predsednik Udruženja Vojvođana u Beogradu. Usamljen u inatu, Bošković je počeo da podržava mađarske zahteve za posebnim statusom.

KATASTROFA NA IZBORIMA

VOJVOĐANSKI front, podskanut od Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribičevića, je delovao sedam godina, a na čelu mu je tokom tri godine bio advokat Dušan Bošković, ali je uspeo da se registruje tek 1937. godine. HSS je na prostoru Srema i Bačke okupljao Hrvate, Bunjevce i Šokce, na koje je računao i njegov samoproklamovani saveznik Vojvođanski front, koji je na izbore izašao u okviru Samostalne demokratske stranke, na listi Udružene opozicije čiji je prvi kandidat bio Vladko Maček. Lista je tada dobila manje od 8.000 glasova u Vojvodini. Dušan Bošković je katastrofalno poražen u rodnom Pančevu.

SUTRA: SRBI ZAPOVEDNICI U PAVELIĆEVOJ VOJSCI