SRPSKI KVINSLIZI U DRUGOM SVETSKOM RATU: U Kraljevini Jugoslaviji osim Srba i Slovenaca, ostali narodi bili su pronemački nastrojeni

SAGA o 25. i 27. martu 1941. odzvanja u srpskim udžbenicima istorije. Prvi datum obeležen je kao čas najveće nacionalne izdaje, drugi kao jedan od najzvezdanijih trenutaka narodne povesnice.

NEMILOST Knez Pavle je proterao Milana Stojadinovića jer nije hteo pakt sa Nemcima, Foto "Vikipedija"

Toliko važan da su ga komunisti decenijama prisvajali iako nam svi izvori govore da je to bila poslednja eksplozija monarhizma u srpskom narodu. Tih četrdeset osam sati možda su u sebi saželi svu složenost izdaje kod Srba u 20. veku. Priča je manje zanimljiva ako je predstavimo opširno, zato je ona uvod u poglavlje posvećeno istinskim i onim drugim srpskim kvislinzima.

Vlada Milana Stojadinovića oborena je voljom namesnika kneza Pavla Karađorđevića, dela vladajuće Jugoslovenske radikalne stranke i udružene opozicije kojom je dominirala Hrvatska seljačka stranka. Stojadinović je kritikovan kao pronemački političar, osporavana je njegova spoljna politika, zahtevan sporazum s Hrvatima. Iako je u novim okolnostima moćni Stojadinović delovao kao opozicija, ubrzo je lišen slobode.

Konačno, vlasti su ga predale britanskim službama, a ove su dugogodišnjeg jugoslovenskog premijera i ministra, aprila 1940, u vreme kada je već besneo evropski rat, internirale u unutrašnjost Srbije. Stojadinović je uoči pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu proteran u Grčku i odlukom najviših ustanova Jugoslavije „poveren na čuvanje“ britanskim službama.

Jugoslovenska vlada je započela promenu politike u vreme kada je ostvarena nemačka dominacija na evropskom kontinentu, a osim Srba i Slovenaca, ostali narodi države bili pronemački nastrojeni, konačno onda kada je postojao sporazum o savezništvu između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Vlada je zato bila primorana da popušta. Pristala je 25. marta 1941. na sporazum koji je, makar formalno, pristupanjem Trojnom paktu čuvao interese države u većoj meri nego što je to bio slučaj sa jugoslovenskim susedima kada su pristupali istom sporazumu.

IPAK, nemačkim pregovaračima prilikom potpisivanja u bečkom dvorcu „Belveder“ činilo se da su Jugosloveni raspoloženi kao na sahrani. Dva dana kasnije, u državi je izvršen puč. Zaverenici su uspostavili novu vladu, na ulicama srpskih i pojedinih dalmatinskih gradova došlo je do masovne manifestacije antinacističkih i protivnemačkih osećanja. Vlada je, međutim, već sutradan izjavila da ostaje pri potpisanom sporazumu s Nemačkom. Hitler i nacistički režim ovu izjavu nisu prihvatili. Među demonstrante su se naknadno uključili i beogradski komunisti, to je bilo vreme kraja saveza Nemačke i Sovjetskog Saveza, pa su oni mogli da se umešaju, ali ne i da povedu ovakve događaje. Sve do napada Nemačke na SSSR 22. juna, komunistima je Berlin bio bliži i od Londona i od svakog monarhijskog režima u Beogradu.

Pučistička vlada je promenila plan odbrane Jugoslavije. Procenjuje se da je zbog toga Aprilski rat trajao kraće nego što je bilo očekivano. Nakon rata, komunistički režim je smatrao neprijateljima i izdajnicima članove sve tri vlade – Stojadinovićeve, Cvetkovićeve i Simovićeve. Izuzetak je napravljen za generala Simovića, vođu puča od 27. marta, pa je on primljen nazad u zemlju, dodeljena mu je vila i s njom pripadajuća penzija.

Dok je Simovićev ministar vojske i ratne mornarice general Mihailović trunuo kao izdajnik u neobeleženom grobu, Simović je bio poruka svima da režim ima široku osnovu kako u narodu tako i u istoriji.

Među streljanim izdajnicima 1947. bio je i ministar spoljnih poslova u Cvetkovićevoj vladi Aleksandar Cincar Marković. Cincar Marković je bio karijerni diplomata, veteran Prvog svetskog rata, potomak vojnih i žandarmerijskih generala iz vremena Obrenovića, okružnog načelnika u kneževini i, konačno, Cincar Marka Kostića, kneza Šabačke nahije i junaka Prvog srpskog ustanka. Cincar Marković je po nalogu svoje vlade pregovarao oko sklapanja pakta i potpisao ga, a pučisti su ga internirali.

MAJKL Barlej, autor primećene Nove povijesti Trećeg rajha, zabeležio je da je u svim državama koje je okupirala nacistička Nemačka uvek postojao pokret u prilog saradnji.

Priroda nacističkog i fašističkog režima, njegovi masovni zločini, bez presedana u istoriji, kao i totalni rat koji je s neviđenim žrtvama savez Osovine nametnuo svetu, nametali su, međutim, novi odnos prema saradnji sa okupatorom. Do tog vremena običaji nastali u 19. veku propisivali su pravila ponašanja stanovništva, ali i zatečenih vlasti na okupiranim teritorijama. Drugi svetski rat je sve to promenio – okupacione vlasti postale su saučesnici, mada u svakom od tih slučajeva u različitoj meri. Zbog toga, ali i iz mnogih drugih razloga, ti manje ili više voljni saradnici nisu posle rata iskusili obavezno istovetne sudbine. Spomenuti Barlej je tvrdio da se kada je reč o kolaboracionistima po pravilu ne radi o „crnoj“ već o „nijansama“ smeđe boje. Pišući o okupiranoj Jugoslaviji, spomenuti autor, međutim, nije pokazao toliku prosvećenost, a ni posvećenost bojama i nijansama. Za njega su zločini koje su izvršili balkanski fašisti bili pre svega nastavak spirale nasilja koja je u ovim krajevima navodno odvajkadašnja.

Svakako su u crno-belo vreme stvari na Balkanu bile čak i raznobojnije i iznijansiranije nego drugde. Kraljevina Jugoslavija je bila jedna od država nastalih na posledicama pobede Antante u Prvom svetskom ratu. Ipak, sukob Srba i Hrvata, te etnička i verska podela u neintegrisanoj državi, činili su da strani uticaj bude veliki i izvanredno štetan. Videli smo kakav je bio uticaj naslednika tradicionalne zaštitnice srpskog naroda Rusije. Fašistička Italija je imala uticaj na Arbanase i crnogorske separatiste – Nemačka na mnogobrojnu nemačku manjinu (pored više od pola miliona Nemaca u Jugoslaviji, u prestonici Beogradu nemački je bio maternji jezik svakog devetnaestog građanina). Mađarska je imala uticaj na svoju manjinu na severu Jugoslavije, a Bugarska na značajan deo stanovnika Vardarske Makedonije. Zato je istoričar Zoran Janjetović svojoj knjizi posvećenoj nacionalnim manjinama u Kraljevini Jugoslaviji i dao onaj uspešan naslov – Deca careva, pastorčad kraljeva. Pored milionskih manjina, hrvatskog nacionalnog pokreta koji je stvaranje jugoslovenske države smatrao nelegalnim, te komunista odanih centru koji se geografski nalazio izvan granica Kraljevine, i izdaja je među Srbima počela da bude razumevana drugačije nego ranije.

STVARANjE drugog identiteta – jugoslovenskog, koji su definisali, ali i delili sa drugima – samo je otvorilo Pandorinu kutiju i s njom relativizaciju samog pojma izdaje.

Naime, ako je srpstvo bilo temelj jugoslovenstva, da li je to takođe bilo i hrvatstvo? No, ako bi neko bio, recimo, više privržen srpskom identitetu i interesu nego hrvatskom?

Da li je to značilo da on izdaje Jugoslaviju, a time posredno i jedan od njenih temeljnih stubova, upravo srpstvo? Uz tu neobičnu logiku išlo je i pitanje ravnoteže: da li je zbog separatizma i izdaje moguće goniti samo jedan narod, a ne poremetiti ravnotežu neophodnu za opstanak države. U monarhiji je ono samo postavljeno, a ekvilibrijum nacionalnog ključa uspostavljen je tek u socijalističkoj federaciji. Postoji teza da su se tokom 20. veka Srbi asimilovali u druge narode samo tamo gde su u međukoraku najpre postali Jugosloveni. I dok su u jugoslovenskoj državi ojačavani stari narodi (Hrvati i Slovenci) i emancipovani novi (Makedonci, Hrvati/Bošnjaci i Crnogorci), kod Srba je došlo do suprotnih procesa.

U takvom, zadatom okviru treba posmatrati i pitanje izdaje za vreme Drugog svetskog rata.

Na delu je bio i različit pristup nacističke Nemačke prema različitim narodima. Za razliku od Mađara i Hrvata, kojima je priznavao status arijevaca, Srbima je u novom poretku bila predviđena sudbina slična Poljacima i Rusima. Trebalo je da njih da delom ubiju, a delom proteraju. U takvim uslovima teško je zamisliti zašto bi neko među Srbima mogao da bude privržen idejama fašizma. Takvi su bili malobrojni, ali ipak su postojali.

KO JE ZAPRAVO BIO IZDAJNIK

KONAČNO, ko je u svemu navedenom bio izdajnik : Stojadinović koji nije želeo pakt, a izručen je stranoj sili kao nemački privrženik. Nakon poraza jugoslovenske vojske, general Kalafatović, koji je trebalo da potpiše kapitulaciju, zamolio je Cincar Markovića da mu pomogne u pregovorima. Posle rata Dimitrije Cincar Marković je zbog toga streljan.Pučisti koji su oborili pronemačku vladu, pa još neuspešnije nastavili njenu politiku i ubrzali propast države; komunisti koji su aprila 1941. podržavali savez Moskve i Berlina, a posle rata streljali one koji su omogućili sporazum Jugoslavije s Nemačkom?

 SUTRA: POSLUŠNICI BEZ MORALA U SLUŽBI NEMAČKIH OKUPATORA 

Preporučujemo

Feljton

0 10

SRBI ZAPOVEDNICI U PAVELIĆEVOJ VOJSCI: Mihajlo Lukić pred rat unapređen je u generala, u vojsku NDH stupio je odmah po njenom osnivanju

06. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

PREĆUTKIVANjE IZDAJE U ZAJEDNIČKOJ DRŽAVI: U posleratnim vladama Svetozar Pribićević je bio ministar unutrašnjih poslova i prosvete

05. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije