NEDIĆEVA VOJSKA NIJE UČESTVOVALA U HOLOKASTU: Posle pada Francuske proleća 1940. godine pobeda Sila Osovine smatrana je neizbežnom i trajnom

GENERAL Milam Nedić, jedan od najmlađih pukovnika u srpskoj vojsci u Velikom ratu, načelnik generalštaba i ministar vojske i mornarice od pred sam napad na Jugoslaiju, bio je potomak poznate ličnosti Prvog srpskog ustanka kneza Nikole Stanojevića iz sela Zeoka, koji je, prema tradiciji, započeo ustanak ubivši prvog Turčina u borbi.

PONIŽENjE Hitler je na sasusretu sa Nediićem ponovio da su Srbi rasno inferioran narod, Foto "Vikipedija"

Nediću svakako nije trebala afirmacija na mestu predsednika Vlade – pomoćnog organa jedne okupacione uprave kojom su rukovodili nemački oficiri.

Šezdesetčetvorogodišnjeg penzionisanog generala nemačke diplomate su krajem tridesetih godina smatrale privrženikom Francuske. Ipak, kao ministar zalagao se protiv rata sa Osovinom, pravdajući to malim izgledima na uspeh, slabim naoružanjem i lošim geopolitičkim položajem države. Vreme mu je dalo za pravo mada njegovi kritičari tvrde da je za vreme rata Italije i Nemačke sa Grčkom predlagao svrstavanje uz Osovinu. Deo istoričara, razume se, zaboravlja meru u kojoj su poraz i propast Francuske proleća 1940. uticali na elite država Istočne Evrope. Pobeda Osovine smatrana je neizbežnom i trajnom, dok je Sovjetski Savez i njegov totalitarizam bio viđen kao malo izgledna, ali jedina alternativa nacističkom trijumfu. Nedić je smenjen i ostavljen pod prismotrom da bi uoči rata bio ponovo aktiviran. Dobio je komandu nad armijom koja je branila Vardarsku Makedoniju i jedinu vezi sa Grčkom i Saveznicima. Kasnije su mu prebacivani neaktivnost i izbegavanje borbe, ali se postavlja pitanje da li je bilo kakva odbrana – u uslovima prodora najmodernijih tenkovskih jedinica (na za sile Osovine najznačajnijoj sekciji fronta), te izdaje Hrvata i drugih manjina uopšte i bila moguća.

Nedić je zarobljen na Palama. Za razliku od ostalih generala, nije upućen u nemačko zarobljeništvo već je ostavljen na „dopustu“ u Beogradu. Okupacione vlasti su i same bile neodlučne da li da Srbiju liše bilo kakve domaće vlasti – kao Poljsku; ili da uspostave određenu, makar i sasvim malo ovlašćenu lokalnu administraciju kao pomoć okupaciji – kako je to urađeno u Češkoj. Isprva je oformljena komesarska uprava na čelu s nemačkim privrženikom Milanom Aćimovićem. Posle manje od dva meseca okupacije, 5. juna 1941, u Smederevu je došlo do eksplozije uskladištene municije. U eksploziji je stradalo, neki veruju, i dve i po hiljade ljudi, uništena je ili teško oštećena svaka druga zgrada u gradu. Među poginulima bio je i sin generala Nedića, njegova snaja i unuka koja je praktično još bila beba. Dva meseca kasnije, u jeku ustanka u Srbiji, Milan Nedić je prihvatio da bude predsednik vlade okupirane Srbije. Stao je na čelo slabog pomoćnog organa okupacione uprave. Njegov brat Milutin je ostao u zarobljeništvu, iz kojeg je oslobođen 1942, ali se ni tada nije priključio nemačkoj okupacionoj upravi.

KRITIČARI generala Nedića ne mogu da opovrgnu činjenicu da Nedićeva uprava nije sprovodila sistematske zločine u Srbiji niti je učestovala u Holokaustu, koji je najvećim delom i sproveden pre avgusta 1941. Ipak, među argumentima protiv Nedića su i sledeći, često iznošeni:

Sastanak između šefa okupacione vojne uprave dr Haralda Turnera i predsednika srpske vlade generala Milana Nedića održan je 28. marta 1942. Turner je zabeležio: „General Nedić je dalje naveo teškoće koje mu u zemlji još pričinjavaju ostaci masona, kao i prikriveni Jevreji i Englezi. Ja sam odvratio da je jevrejsko pitanje praktično rešeno i da će sa preostalim Jevrejima i još prisutnim masonima brzo biti raščišćeno. Gospodin Nedić će posle moći da prisvoji istorijsku zaslugu da je za vreme njegove vladavine jevrejsko pitanje u Srbiji u potpunosti rešeno.“ Turner obaveštava generala Badera da je Nedić u toku daljeg razgovora istakao da se mora angažovati u borbi protiv više protivnika (navedenih u devet tačaka). Među protivnicima koje je suzbijao naveo je (pod tačkom šest) i bivše političare, slobodne zidare i Jevreje.

Nedićevi kritičari pišu o „intelektualnoj“ klimi u redovima saradnika kvislinškog sistema i kao dokaz za nju navode tekstove u okupacionim novinama i objavljivanje većeg broja antisemitskih knjiga. Upravo u mesecu kada je Nedić imenovan, u listu Obnova objavljen je tekst „Jevreji u Srbiji“. U njemu je navedeno i: „Pitanje jevrejstva i njihove razorne akcije na teritoriji Srbije nije problem novijeg vremena niti kopija ovog ili onog političkog sistema već je to pitanje starijeg datuma i krupna značaja jer potresa i rastočava naš državni i narodni život još od prvog ustanka, pa do najnovijeg doba.“

Tokom trajanja Drugog svetskog rata Nedićeva Srbija nije dobila status države, ona nije – uprkos raznim insinuacijama, počev od knjige Istorija Srbije u 19. i 20. veku Holma Zundhauzena do opskurnog Koenovog Tajnog rata Srbije – bilo gde izvan Srbije pomagala ratni napor sila Osovine. Holokaust je na teritoriji Srbije izvršen pre nego što je Nedićeva administracija dobila i ono malo efektivne vlasti koju je imala. U pojedinim krugovima u Srbiji često spominju upravu u okviru okupacionog aparata zaduženu za Jevreje. Treba reći da je prema dosadašnjim istraživanjima, ona imala mali uspeh – pronašla je i doprinela zloj sudbini jedne žrtve Holokausta. Uprkos razmišljanjima pojedinih okupacionih administratora, u očima Hitlera i nacističke Nemačke Srbi su bili i ostali rasno inferioran narod. To se odnosilo i na Nedića, koji je na zahtev i podsticaj upravo naklonjenih Nemaca pred kraj rata otišao u posetu Hitleru, da bi tamo doživeo hladan prijem, odbijanje zahteva i dalje poniženje.

KO SU kod Nedića i njegovih saradnika ideološke veze s nacizmom bile posredne, (samo)nametnute ili nepostojeće, Jugoslovenski narodni pokret Zbor dičio se svojim ideološkim opredelenjem. Ipak, totalitarna ideologija koju su ispovedali zboraši nije bila bliska nemačkom nacionalsocijalizmu. Ona je, naprotiv, potekla iz starijeg izvora, Francuske akcije Šarla Marasa. Zbor je bio monarhistički, integralno jugoslovenski, već samim tim geopolitički nesklon Nemačkoj i Italiji. Prvi program Zbora nije u sebi sadržao antisemitske stavove, dok rasizam nikada nije bio deo ideologije ovog pokreta.

U predavanju „Drama savremenog čovečanstva“, koje je održao uoči rata, Ljotić je čak kritikovao Hitlerov antisemitizam zbog njegove preterane rasističke politike, koja je bila u središtu nacističke ideologije, nazivajući ga „nesvesnim jevrejskim agentom“ koji, srljajući u rat, takvom radikalnom politikom u stvari doprinosi porazu. Zbor u međuratnom razdoblju nije uspeo da uđe u Narodnu skupštinu. Bio je značajnije podržan samo u smederevskom kraju, rodnom mestu Dimitrija Ljotića i među mladima u urbanim delovima Srbije i Dalmacije. Za razliku od Rumunije, gde su slični, izvorni fašisti okupljeni oko Gvozdene garde Arhangela Mihaila imali masovnu podršku i značajan uticaj, Zbor je ostao na političkoj margini. Iako je stupio u određene veze s Nemačkom, Zbor nije bio njeno plaćeno oruđe, a Berlin je pre rata na prvi nagoveštaj nezadovoljstva jugoslovenske vlade prekinuo približavanje Ljotićevom pokretu.

Okupacija i razbijanje Jugoslavije, opšte razočaranje i propast omogućili su Ljotiću da ne menjajući program Pokreta stupi u nemačku službu. On je bio ideološki temelj i nosilac ideje stvaranja Vlade narodnog spasa. Iako nije uzeo neku od dužnosti u vladi, njegov Srpski dobrovoljački korpus došao je do snage od 3.500 ljudi. Poznati po ogorčenim borbama s partizanima, pripadnici korpusa nisu vršili masovne zločine, poznato je da su u pojedinačnim slučajevima predavali ili izdavali skrivene Jevreje, ali nad njima nisu neposredno činili zločine. Istorijski je ostao upamćen primer Marisava Petrovića, oficira SDK, koji je pomagao prilikom pogubljenja nekoliko hiljada građana Kragujevca.

LjOTIĆ JE BIO UZ FAŠISTE

UPRKOS nepomirljivim razlikama, kad je reč pogledu na budućnost Jugoslavije i jugoslovenske nacije, u viziji budućnosti čovečanstva kao gigantomanije između totalitarizama komunizma i fašizma, te zapadnih demokratija („plutokratija“), Ljotićev pokret opredeljivao se sasvim očekivano za fašizam. Njegovi pripadnici nisu nameravali da pod bilo kojim uslovima okrenu oružje protiv nemačkih okupatora. Sebe su videli – što je Ljotić pokušavao i da postigne pred kraj rata i života koji će mu prekratiti saobraćajna nesreća u severozapadnim krajevima okupirane Jugoslavije – kao deo velikog antikomunističkog fronta za koji su mnogi u državama Osovine, ali i Zapada verovali da će neizostavno nastati odmah posle propasti nacizma i prerastanja svetskog rata u novi globalni sukob dojučerašnjih saveznika.

 SUTRA: SRBIJA U SVETU TREĆEG RAJHA NIJE IMALA STATUS DRŽAVE 

Preporučujemo

Feljton

0 6

KO JE IZDAO: KRALj NIKOLA NACIJU ILI NACIJA KRALjA - Crnogorsku posebnost kao nove nacije postakli su komunisti i hrvatsko-italijanskih faši

08. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 10

KNjAZ POTPISUJE SPORAZUM O UJEDINjENjU: Nikola Petrović uz određene materijalne zahteve pristao da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila

07. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

POSLUŠNICI BEZ MORALA U SLUŽBI NEMAČKIH OKUPATORA: Stvaranje Specijalne policije u okupiranom Beogradu lično je zamisli Dragi Jovanović

10. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 24

SRPSKI KVINSLIZI U DRUGOM SVETSKOM RATU: U Kraljevini Jugoslaviji osim Srba i Slovenaca, ostali narodi bili su pronemački nastrojeni

09. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije