TRI RAZLIČITE LIČNOSTI NIKOLE KALABIĆA U RATU: U našoj javnosti ovaj komandant kraljeve garde ostao je poznat kao dvostruki izdajnik

JEDAN od simbola samovoljnog ponašanja, zločinstava, ali i izdaje bio je komandant kraljeve garde Nikola Kalabić.

PROTIVREČNOST Nikola Kalabića je bio komandant Gorske kraljeve garde , Foto "Vikipedija"

Kalabić je pored stvarne i pripisane saradnje s Nemcima posle rata optuživan i da je OZNI izdao generala Mihailovića. On je, međutim, pre svega bio kontroverzna ličnost.

Istoričar Nemanja Dević prepoznao je njegove čak tri različite ličnosti koje su se pokazale tokom rata, a kasnije su propagandom režima, ali i narodnom tradicijom dalje razvijane. Prva je bila ličnost junačkog borca protiv okupatora; druga – samovoljnika koga narod vidi negde u istorijskoj vertikali mitskog Kraljevića Marka; i treća – u kojoj je sabrano sve ono negativno što je učinio i sve loše odluke koje je doneo.

Nikola Kalabić je 1941. bio još uvek izrazito mlad, imao je svega 32 godine. Rođen u jednom selu u blizini Doboja, on je detinjstvo proveo u teškim i neredovnim prilikama.

Njegov otac Milan bio je pripadnik austrougarske granične žandarmerije. Kada je 1914. austrougarska vojska napala Srbiju, Milan Kalabić je prebegao u srpsku vojsku. Prešao je Drinu pod vatrom austrougarske vojske, pa su vlasti proglasile da je u borbi i poginuo.

Majka Nikole Kalabića morala je da se stara o dvoje dece, pa je posle nekog vremena odlučila da se ponovo uda. U drugom braku dobila je još jednog sina. Međutim, kada su austrougarske vlasti doznale da Milan Kalabić ratuje u srpskoj vojsci, smesta su njegovu preudatu udovicu i decu poslali u logor Nežider. Nikola Kalabić je tada bio sedam godina star. Posle rata Milan se razveo, a sina je uzeo da živi s njim. Prešao je u žandarmeriju, pa je desetogodišnjak živeo u različitim mestima očevog službovanja.

Nikola Kalabić je u Beogradu pohađao gimnaziju i u starijim razredima geometarski odsek Srednje tehničke škole. Posle odsluženja vojske službovao je u Nišu i Valjevu, gde se skućio s porodicom. Dobio je sina i ćerku. Od 1932. godine (imao je tada 23 godine) je bio načelnik katastarske uprave u Valjevu, toliko imućan da je mogaoda kupi kuću i automobil. Bio je aktivan u sokolskim udruženjima i udruženju četnika koje je predvodio vojvoda Kosta Pećanac. Zbog svog rada uoči rata je odlikovan ordenom jugoslovenske krune.

Možda je sudbina njegovog oca nagoveštavala usud Nikole Kalabića. Milan je karijeru u žandarmeriji završio zločinom, brutalno ubivši nekadašnjeg učesnika u Božićnoj pobuni komandira Šćepana Mijuškovića. Mijušković je poginuo kao posledica mučenja u pritvoru. Njegovo telo je bačeno u jamu iskopanu na brdu Trebjesa. Milanu je šest godina suđeno zbog ovog zločinstva. Osuđen je na osamnaest godina zatvora, ali je posle svega dve godine oslobođen i penzionisan. U pokušaju da se osvete, Mijuškovićevi rođaci su dva puta izvršili atentat na Milana Kalabića, prvi put je preživeo eksploziju ručne bombe, a drugi put, 1940. godine u Beogradu, i četvorostruko ranjavanje.

POSLE propasti Jugoslavije u Aprilskom ratu, Kalabić se odmetnuo u šumu. U prvo vreme pokušava da sarađuje s Kostom Pećancem, ali ubrzo raskida s njim, nezadovoljan zbog njegovog odnosa prema okupatoru. Prilazi Dragoljubu Mihailoviću. Isprva je imenovan za komandanta prateće čete štaba JVO. Iako se njegov otac Milan aktivirao u Srpskoj državnoj straži, okupacionoj oružanoj formaciji Vlade narodnog spasa, ubrzo je postignut dogovor da stariji Kalabić snabdeva četničke jedinice. U jesen 1941. Nikola Kalabić postaje komandant Gorske kraljeve garde. U to vreme on učestvuje u borbama s Nemcima i partizanima. Uspeva da izbegne da ga nemačke trupe zarobe, ali se za razliku od Mihailovića kasnije „legalizuje“ prihvatajući uslove okupacione uprave za opstanak svoje jedinice. U tom svojstvu se čak juna 1942. sastao i sa upravnikom Specijalne policije Dragim Jovanovićem. Ipak, oktobra iste godine Gestapo je uhapsio Milana Kalabića. Potpukovnika SDS optužili su da je snabdevao i obaveštavao četničke jedinice, mučen je i, ka koncu, streljan. O njegovom pogubljenju javnost je obaveštena nakon pogubljenja velikog broja građana za odmazdu zbog jedne četničke akcije. Nakon toga uhapšena je i celokupna šira Kalabićeva porodica, izuzev žene i sina koji su uspeli da se sakriju. U logoru na Banjici Kalabići su držani sve do proleća 1944, kada su oslobođeni na intervenciju Hermana Nojbahera, nemačkog civilnog administratora koji je planirao da u vreme poraza Osovine pokuša objedinjavanje antikomunističkih snaga u poslednjoj fazi propasti Trećeg rajha. Kalabić je 1944. nastojao da se sporazume s nemačkim okupatorima, međutim ti sporazumi nikada nisu bili ni trajni ni strateški.

Istoričari danas većinom veruju da je Kalabić zarobljen i da je prihvatio saradnju s komunističkim vlastima kako bi zarobio Mihailovića. Kao dokaz im pored zvaničnih izveštaja služe i kasnija Kalabićeva pisma, za koja tvrde da su ispravo datirana i da je rukopis autentičan. Kalabić je, prema ovoj verziji, prihvatio da svojim autoritetom pristupi Mihailoviću i kod njega dovede agente OZNE. Tako je proleća 1946. zarobljen Mihailović.

KALABIĆ  je tako u našoj javnosti ostao poznat kao dvostruki izdajnik. Simbol četnika koji su sarađivali s Nemcima (iako su mu nacisti streljali oca i u zatočeništvu držali najveći deo porodice), kao i s komunistima (iako su mu partizani streljali sina i, prema svim verzijama, naposletku ubili i njega samog). Jedna od verzija Kalabićevog kraja – koju je krajem sedamdesetih godina potvrdio i najvažniji srpski komunista, u to vreme izopšteni Aleksandar Ranković – kazuje da je on za vreme Mihailovićeve golgote pred sudom totalitarne države navodno postao neka vrsta „zaštićenog svedoka“, pa je preseljen s lažnim dokumentima negde u Bosnu. Tamo se, tvrdio je Ranković, Kalabić opijao i hvalio svojom istinskom prošlošću. Jednom su ga preselili i dali mu novi identitet, a kada je nastavio po starom, njegovi zaštitnici i tamničari su ga ubili. Slobodan Krstić Uča, međutim, iznosi manje romansiranu verziju, prema kojoj je Kalabić držan u zatočeništvu u jednom stanu u beogradskoj Kosovskoj ulici, da bi u vreme suđenja Mihailoviću bio i pogubljen. Krstić je tvrdio da je prisustvovao pogubljenju. Pojedini istoričari se pozivaju na pisma obelodanjena tek posle otvaranja dela arhiva BIA, koja je Kalabić navodno razmenjivao s visokim funkcionerima režima. Grafološka analiza je potvrdila njihovu autentičnost. Prilikom rehabilitacije sud je, međutim, prihvatio verziju prema kojoj je komandant Gorske kraljeve garde poginuo 19. januara 1945. u borbi s jedinicom Ozne kod Deguričke pećine nadomak Valjeva.

MASAKR NA ZELENGORI

DOLASKOM jedinica Narodnooslobodilačke vojske i Crvene armije u Srbiju četnici su poraženi, ali se za razliku od okupatora i kvislinga, većinom nisu povukli iz zemlje. Potučeni i masakrirani na Zelengori, gde su partizani u ofanzivi poubijali bezmalo 8.000 najupornijih četnika, malobrojni preživeli rasuli su se po srpskim krajevima. Nikola Kalabić je nagovarao generala Mihailovića da se sklone iz zemlje, ali je komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini bio odlučan da po svaku cenu nastavi borbu u Srbiji.

   Kraj  

Preporučujemo

Feljton

0 4

ZAPADNA SRBIJA NAJVEĆA OSLOBOĐENA TERITORIJA: Hajnrih Himler još 1942. u Mihailoviću prepoznao najvećeg balkanskog neprijatelja sila Osovine

13. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

SRBIJA U TREĆEM RAJHU BEZ STATUSA DRŽAVE: Albreht fon Klajstenburg, potomak pruskih aristokrata postaje Ljubo Babić i dvostruki izdajnik

12. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

NEDIĆEVA VOJSKA NIJE UČESTVOVALA U HOLOKASTU: Posle pada Francuske proleća 1940. godine pobeda Sila Osovine smatrana je neizbežnom i trajnom

11. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

PRESUDA ĐENERALU DRAŽI PREPUNA NELOGIČNOSTI: U hvatanju, suđenju i pogubljenju generala Mihailovića učestvovali su isključivo srpski komunisti

14. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije