OZNA OPRAŠTA SVE ZLOČINE ČUVENOJ "HANDŽAR" DIVIZIJI: Tito je u avgustu 1944. čvrsto obećao Čerčilu da neće uvesti komunizam u Jugoslaviji

ZA RAZLIKU od Srbije gde su često „divlja čišćenja“ bila haotična, bez nekog sistema slučaj muslimana/Bošnjaka je sasvim drugačiji.

OBMANA Tito i Čerčil u Kazerti kod Napulja 20. avgusta 1944. godine, Foto "Vikipedija"

Kolektivna amnestija prevazilazi čak i slučaj kosovskih Albanaca. Istorijska zanimljivost je podatak da su po procenti esesovaca u odnosu na broj stanovnika muslimani/ Bošnjaci imali nekoliko puta veći procenat pripadnika SS-a nego sami Nemci. Trinaesta SS divizija „Handžar“ imala je 20.000-25.000 muslimana u svojim redovima, što je bilo dva i po do tri odsto svih muslimana u NDH, uključujući Sandžak.

Nemci su imali manje od milion esesovaca, što je nešto više od jednog procenta svih Nemaca u tadašnjoj Evropi.

„Handžar“ divizija nije bila naročito borbena, veliki broj vojnika se razbežao krajem 1944. godine. Prema istraživanju profesora Bugarela, njih Ozna uopšte nije dirala. Od 1.000 do 1.500 muslimanskih esesovaca borilo se do maja 1945. godine, kao Hrvati do Blajburga. Svega nekoliko je streljano, a većina je osuđena na kratke zatvorske kazne.

Jedan od ideologa „Handžar“ divizije Husein Đozo ostvario je veliku karijeru u socijalističkoj Jugoslaviji, smenili su ga sa važnih položaja tek kada je podržao Homeinija.

Kao što to često biva, najkrivlji su se izvukli. Za Blajburg i „križni put“ se čuje objašnjenje da je to bila razumljiva osveta za ustaške zločine nad Srbima. Ali najgori zločinci su ranije pobegli. Skoro sve predratne ustaše su se u doba Blajburga već kretali „pacovskim kanalima“ ka Južnoj Americi. i Rade Žigić, jedan od najuglednijih ustaničkih vođa Srba u Hrvatskoj, tokom istrage u kojoj je bio optužen da je ibeovac optužio je Udbu da je pomagala porodice najgorih ustaša. Rekao je islednicima Udbe za njih vrlo neprijatnu stvar: „Ne sjećam se jesam li im rekao da je majka ustaškog generala Moškova dobila penziju, da je sestra Ljube Miloša bila zaposlena kao činovnica kod ratnih vojnih invalida na intervenciju Udbe.“ Za razliku od ovih najokorelijih ustaških zlikovaca, veliki broj hrvatskih vojnika ubijenih na „križnom putu“ bili su regruti, mobilisani u poslednjim danima rata po okolini Zagreba i severnoj Hrvatskoj. Verovatno mnogi od njih nisu imali prilike da sretnu nekog Srbina.

OZNA je sličan nedostatak principa za ubijanje pokazala u Beogradu 1944. godine. Ko se izvukao prvih meseci posle oktobra 1944. godine, uglavnom je preživeo. Neki od tih koji su pretekli bili su ratni zločinci koje bi svaki sud kaznio. Ali bili su korisni zbog svojih znanja i veština.

Milivoje Jovanović, načelnik Specijalne policije, onaj koji je određivao ko će živeti, a ko umreti na Banjici, malo je odrobijao, a kasnije se zaposlio u komunističkoj policiji.

Najzloglasniji saradnik okupatora, prvi policajac Beograda Dragi Jovanović prvo je osuđen na streljanje, a onda ga je, prema svedočenju Milana Trešnjića, sa streljanja izvukao sam Aleksandar Ranković. Dragi Jovanović je, navodno, posle otkrio celu agenturnu mrežu. Mladi istoričar Radosav Tucović, koji je napisao knjigu o Dragiju Jovanoviću, naišao je na svedočenja po kojima je Dragi Jovanović na robiji u Sremskoj Mitrovici pisao elaborate za Udbu (tako se civilni deo Ozne preimenovao 1946. godine).

U mitrovačkoj robijašnici je čitava grupa zatvorenika, intelektualaca i političara pisala radove o raznim pitanjima. Tako su nastali elaborati o ruskim beloemigrantima, građanskim partijama u međuratnoj Jugoslaviji i drugi. Institut za savremenu istoriju je nekako došao u posed tih elaborata i neke od njih objavio u ediciji Skrivana istorija u deset knjiga. To je verovatno jedina korist od onih institutskih saradnika službe koje sam pomenuo na početku knjige. Dragi Jovanović nije ostavio takve pisane tragove. Osim otkrivanja agenturne mreže, Dragi je mogao Krcunu i Rankoviću da obezbedi korisne podatke o držanju njihovih drugova pred policijom pre i za vreme okupacije.

UBIJANjA su manje-više prestala posle Blajburga. Tito je već 27. maja u Ljubljani održao govor u kojem je istakao: „Što se tiče onih izdajnika koji su se našli unutar naše zemlje, u svakom narodu posebice – to je stvar prošlosti. Ruka pravde, ruka osvetnica našeg naroda dostigla je ogromnu većinu, a samo jedan mali dio uspio je pobjeći pod krilo pokrovitelja van naše zemlje.“ U govoru u Osijeku 6. juna dodatno je precizirao svoj stav, još jednom naglasivši da više neće biti osvete: „Vidio sam kolone izbjeglica, onih nesrećnih zavedenih ljudi koje su povukli za sobom okupator i njegove sluge preko naše granice. Oni se sada vraćaju u svoj rodni kraj. Naći će opustošena ognjišta i savjest će ih gristi što su se dali zavesti. Treba jasno da kažem da mi nećemo biti nemilosrdni niti ćemo se svetiti… Onaj koji je okrvavio svoje ruke, koji je učestvovao u zločinima, mora odgovarati pred narodnim sudom, njega će stići narodna pravda.“

U Srbiji su se i pre toga čuli glasovi u vrhovima vlasti da se preteralo s progonima.

Izvesni Mihajlo Golubović je na sednici Izvršnog odbora Narodnog fronta početkom aprila 1945. pomenuo da se „narod pita gde su ti ljudi konspirativno likvidirani.“ U diskusiju se uključio i sam Petar Stambolić, tada potpredsednik Vlade Srbije, i eufemistički rekao da je prvih dana bilo ljudi koji su „streljani u naletu“.

Pokazatelj nove, blaže politike prema neprijatelju je sudbina Nacionalne revolucionarne srpske omladine (NRSO), koju je predvodio budući veliki istoričar Dimitrije Đorđević. Njeni pripadnici su pokušali da naprave mrežu organizacija.

Najviše je odjeknula njihova akcija bacanja letaka sa zgrada i ubacivanja u sandučiće 1. maja i 20. oktobra 1945. godine. Naravno da im je suđeno, ali ne samo da nisu streljani nego je većina puštena iz zatvora 1947. […]

SAM Tito je u avgustu 1944. godine, da bi dobio neophodno priznanje zapadnih saveznika, rekao Čerčilu: „Prilično sam uznemiren svim tim pitanjima koja se neprestano postavljaju o komunizmu u Jugoslaviji. Sasvim kategorično sam izjavio da ga ne kanim uvesti. Za to ima mnogo razloga. Sve evropske zemlje poslije rata moraju imati demokratski sistem, a Jugoslavija ne smije biti drugačija.“

Tito i njegovi saradnici su, radi međunarodnog priznanja ostvarenih promena, morali da uvaže demokratske zahteve zapadnih saveznika, posebno Velike Britanije, kao čuvara monarhije i parlamentarizma, i da u politički sistem uvedu građanske političke snage, obnove demokratske slobode i prava (nezavisnog sudstva, pravo na udruživanje, slobodu štampe, slobodu izbora), čak prihvate i stvaranje Namesništva kao monarhističke ustanove koja je čuvala interese kralja, ali nisu imali nameru da ih duže tolerišu u političkom životu. Partija je sve to prihvatala taman onoliko koliko je bilo neophodno da ispoštuje preuzete obaveze, a da kompromis i saradnja sa građanskim predstavnicima (kraljevskom vladom, građanskim grupama, strankama i pojedincima) ne ugroze odluke ni Drugog zasedanja AVNOJ-a ni revolucije, a ni odnose sa saveznicima.

Jedna od stvari koju su morali da istrpe su izbori. Iako su prvi put posle 18 godina (od 1927. godine) održani izbori tajnim glasanjem, iako su prvi put glasale žene i mladi od 18 do 21 godine, ovi izbori teško da su bili sasvim demokratski. Postojala je lista Narodnog fronta i kutija bez liste, „ćorava kutija“. Ova kutija je nastala tako što su se građanske stranke, sem političara koji su prišli Narodnom frontu, kao Dragoljub Jovanović, opredelile za bojkot izbora, pa je ova kutija uvedena kao alternativa kutiji Narodnog fronta.

PRVI IZBORNI INŽINjERING

OZNA je organizovala izborni inženjering. Gumene kuglice kojima se glasalo presipane su iz „ćorave“ u pravu kutiju, glasači su zastrašivani, pa je procenat glasova za Narodni front izašlih glasača svugde prelazio 90 odsto. Procenat glasalih u kutiju bez liste bio najveći upravo u Srbiji (11,41 odsto), Vojvodini (13,5 odsto), Sloveniji i Hrvatskoj, odnosno u sredinama u kojima je postojala jača tradicija stranačkog pluralizma. Kosovo i Metohija su bili prvi po procentu izašlih na izbore od 97,16 odsto iako je u stvarnosti podrška bilo kakvoj jugoslovenskoj državi bila beznačajna.

 SUTRA: OBRAČUN NOVOG DRUŠTVA S PRIVATNOM SVOJINOM 

Preporučujemo

Feljton

0 7

LIKVIDACIJE SVEŠTENIKA TRGOVACA I INTELEKTUALACA: U Jabuci kod Pančeva streljano je 72 kraljevskih pilota koji nisu sarađivali sa okupatorom

30. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

PROGON PROTIVNIKA REVOLUCIJE I PARTIJE: Kao i druge tajne policije, Ozna je bacila ljagu na ugled režima koji je, tobože, trebalo da brani

29. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

PLAĆENICI I DOUŠNICI U SATELISKIM DRŽAVAMA: Milioni mrtvih u kolektivizaciji i gulazima pretežno su delo činovnika, a ne ideoloških fanatika

28. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

KGB I POLITIKA STRAHA OD POPULARNE KULTURE: Osnovna delatnost tajne policije u SSSR-u prema svojim građanima bila je "preventivni rad"

27. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije