NOĆNI PREPADI UDBAŠA NA PUNE TOROVE SVINJA: Jedna od mera države je bila zabrana klanja krava mlađih od deset i ovaca mlađih od šest godina

I NA selu je vođen klasni rat. Glavni „ratnici“ u tom napadu na svoj narod bili su udbaši. Država je i na selu htela da uništi imućnije ljude iako su oni bili jedini ozbiljni proizvođači hrane.

POBUNA Ustanak na granici Korduna i Cazinske krajine izbio je na Đurđevdan 1950. Foto Vikipedija

Tri odsto „kulaka“ u Srbiji stvaralo je najmanje polovinu viškova poljoprivrednih proizvoda za tržište. Na selu je žig „kulaka“ mogao da stekne i čovek s nekoliko krava, o konjima da i ne govorimo. Mora da su u osudama „kulaka“ ulogu igrale i regionalne razlike. Partijskim funkcionerima iz pasivnih, a još i u ratu popaljenih krajeva, mora da se činilo da su dobrostojeći seljaci Vojvodine i Pomoravlja nezasluženo bogati.

Na selu je klasni rat imao i tragičnu porodičnu dimenziju jer su mnogi aktivisti i funkcioneri, deca seoskih domaćina, morali da se dokazuju proganjanjem svojih starijih.

A seljački narod, koji podržava svoju partizansku vojsku i partiju, već je postao deo mita o Narodnooslobodilačkoj borbi. Dok su komunisti rado negovali tu apstraktnu mitsku sliku seljaka koji sve žrtvuje za revoluciju i oslobođenje, konkretne žive seljake nisu štedeli. Surovost prema seljacima bila je naročito apsurdna u onim krajevima gde su oni zaista masovno pristali uz partizane, recimo u Sremu koji je svojom podrškom partizanima prkosio boljševičkoj dogmi o kontrarevolucionarnoj prirodi bogatih seljaka. Od aprila do kraja 1946. godine samo u Srbiji je osuđeno 5.037 lica zbog „privredne sabotaže“, većinom seljaka koji su se protivili otkupu. Do sredine 1947. godine kroz zatvore je prošlo 10.682 seljaka. Otkup ne samo da je bio sasvim proizvoljan i previsok, izračunavan prema teoretskom maksimumu i varljivim statistikama, već su seljaci primoravani da svoj rod prodaju po strogo određenim cenama, a često nisu dobijali novac, za koji se i nije moglo mnogo šta kupiti, već bonove. A uz to je bio i haotičan. Na primer, seljacima je oduzimano žito, pa su ostajali bez hrane za stoku ili su prvo oduzimane sve ovce, pa je posle tražena vuna.

Momčilo Pavlović duhovito opisuje čonkinovsku prirodu nekih otkupnih kampanja kao kada su u jesen 1948. godine izvršili prepad na svinje (pomenuti roman "Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina", Vladimira Vojinoviča, prim. aut.). Naime, sve brojnijem gradskom stanovništvu je trebalo sve više mesa i masti, a otkup je bio traljav. Prepad je vršen konspirativno, često noću. Iako su novine s ponosom opisivale kako je radikalno rešen problem snabdevanja i kako su kapitalisti na selu sprečeni da „špekulišu“, prepad Udbe na svinje je imao dve loše posledice. Prvo, u masovnim prihvatilištima za svinje nije bilo dovoljno hrane niti dobrih uslova, pa su često izbijale epidemije. Drugo, posle ovog prepada seljaci su počeli da kolju stoku, radije nego da im otmu. Bilo je slučajeva da su seljaci krili svinje na Fruškoj gori. Neke svinje su se odmetnule i parile sa divljim svinjama. Lovci su ih nazvali „informbiroovske divlje svinje.“

Navodno su bile manje masne od domaćih, a manje žilave od divljih svinja. Država je zabranila klanje krava mlađih od 10 i ovaca mlađih od šest godina. Od svinja su se smele klati samo one zakržljale ili predebele. Najgori obračun s privatnom svojinom na selu tek je predstojao. Posle sukoba sa IB-om, uslediće najjači udar na selo u vidu ubrzane kolektivizacije od početka 1949. godine.

JUGOSLOVENSKI komunisti, da bi pokazali da su pravi boljševici, na Drugom plenumu održanom krajem januara 1949. godine odlučili su da ubrzaju kolektivizaciju na selu. To je značilo da seljaci milom ili silom predaju svoja imanja novostvorenim seljačkim radnim zadrugama. Vrh partije nije se razumeo u selo. Verovali su u radove klasika marksizma da je sitni seljački posed osuđen na propast.

Kardelj je u svom referatu na ovom plenumu zaključio da je poljoprivredna proizvodnja već 1948. godine premašila predratnu. U stvarnosti, to se desilo tek 1955. godine. Ni lažne statistike nisu mogle da prikriju činjenicu da je situacija sa ishranom loša.

Kardelj je i na to imao spreman odgovor. Došlo je do velikog povećanja gradskog stanovništva, ali što je važnije, individualni poljoprivrednici su imali monopol na proizvodnju, pa su zato špekulisali. Da bi se to sprečilo, trebalo je oduzeti im zemlju, a novostvorena kolektivna gazdinstva opskrbiti mehanizacijom, kao u Sovjetskom Savezu. On nije znao ili je zatvarao oči nad činjenicom da je i u SSSR ishrana bila na ivici katastrofe. Špekulacijama na selu bavili su se kulaci, bogati seljaci koje je trebalo uništiti kao društvenu grupu. Sam Tito je rekao: „Mi dakle (kulaka) moramo ostaviti ovako da životari. Nećemo mu dozvoliti da živi punim zamahom kao dosad već da životari.“

Rečeno–učinjeno. Zatvori su bili već prepuni seljaka koji nisu ispunjavali otkupne obaveze. Sada su im se pridružili i oni koji su odbijali da predaju svoju zemlju zadrugama. Prema nekim izvorima, samo kroz zatvor "Zabela" je do sredine 1951. godine prošlo oko 86.000 „žitara“.

Seljaci su organizovali nekoliko pobuna i protesta, kao što su marševi seljaka iz Vrbasa i Smedereva ili pobuna u Slavoniji maja 1949. Najborbeniji otpor surovoj politici prema selu izbio je na sasvim neočekivanom mestu, na granici Korduna i Cazinske krajine maja 1950. godine. Cazinska buna je jedan od najneobičnijih događaja, a nedovoljno je istražena. Prvi roman o tom događaju pojavio se 1986. godine, a prva istoričarska monografija Vere Kržišnik-Bukić tek 1991. godine. Zahvatila je Cazin, Veliku Kladušu i Slunj. U njoj su učestvovali Srbi i muslimani pet godina posle krvavog bratoubilačkog rata. Zajedničke pobune Srba i muslimana mogu se nabrojati na prste, a bilo ih je nekoliko na početku uspostavljanja austrougarske vlasti u Bosni i Hercegovini. U najpartizanskijem kraju u čitavoj zemlji, na Kordunu, čuli su se povici „Živio kralj Petar“. Buna je izbila na zajednički hrišćanski i muslimanski praznik Đurđevdan.

Predvodili su je prvoborci Milan Božić i Mile Devrnja. Ostale vođe su bili muslimani.

UDBA, naravno, nije imala pojma ili je zanemarila neke glasine o buni. Kao i u slučaju carske Ohrane i istočnonemačke Štazi službe, pokazalo se da su tajne policije prilično nedelotvorne kada dođe do pravih pobuna. U pomoć je morala da priskoči JNA. Streljano je svega 15 ustanika, ali je raseljeno oko 100 porodica (700 lica). Ovo je neobična mera, koja je prvi put sprovedena u Jugoslaviji. Inače, slična preseljenja je više puta sprovodio Sovjetski Savez, a i neke druge zemlje „narodne demokratije“.

I pored napora Udbe i partijskih aktivista, prisilni otkup i kolektivizacija doživeli su potpuni slom. Na to je uticalo nekoliko činilaca. Jedan je ekološki jer je 1950. godine izbila katastrofalna suša. Još gora suša je izbila 1952. godine. Prvi put u istoriji zemlji je u mirnodopsko vreme zapretila glad. Dok je 1950. godine rod pšenice bio 49 odsto predratnog proseka, dve godine kasnije pao je na 35 odsto predratnog prinosa. Još pre suše režim je morao da objašnjava kako zemlja koja je izvozila hranu sada nema ni za svoje potrebe. Jedno objašnjenje je bila lavina novog gradskog stanovništva. Prema Kidriču, ono se povećalo 40 odsto od 1939. do 1950. godine. Kao i ogromna stajaća vojska, iziskivali su sve više hrane. Blagoje Nešković je na jednom mitingu 1950. godine rekao da su pre rata gladovali čitavi krajevi, pa je zato bilo žita za izvoz. A najzanimljivije objašnjenje dao je Tito 1953. godine, kada se situacija već popravila. On je istakao da narod „jede mnogo hljeba. A vi znate kako naši ljudi jedu hljeb, ne na kocke već na veliku parčad“. Već mu se moglo da tako govori jer je pristigla američka pomoć.

OPTUŽBE IZ MOSKVE

U PISMU  SKP iz Moskve upućenom Titu i članovima CK KPJ jedna od glavnih zamerki bila je „porast kapitalističkih elemenata na selu“. Oni su odbacili te optužbe tvrdeći da su već do tada sproveli radikalniju agrarnu reformu od drugih zemalja. U Jugoslaviji je bio dozvoljen posed do 30 hektara, a drugde do 100 hektara. U želji da se pokažu kao pravi boljševici, oni su već u aprilu 1948. nacionalizovali svu gradsku privedu, u većoj meri nego bilo gde drugde u istočnoj Evropi. Boris Kidrič, zadužen za privredu, na Petom kongresu KPJ se hvalio da se Jugoslavija brže kretala ka socijalizmu i od samog Sovjetskog Saveza, da je brže izvršena likvidacija kapitalizma...

 SUTRA: OBRAČUN UDBE SA RATNIM I PARTIJSKIM SABORCIMA 

Preporučujemo

Feljton

0 0

OZNA OPRAŠTA SVE ZLOČINE ČUVENOJ "HANDžAR" DIVIZIJI: Tito je u avgustu 1944. čvrsto obećao Čerčilu da neće uvesti komunizam u Jugoslaviji

31. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 7

LIKVIDACIJE SVEŠTENIKA TRGOVACA I INTELEKTUALACA: U Jabuci kod Pančeva streljano je 72 kraljevskih pilota koji nisu sarađivali sa okupatorom

30. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

PROGON PROTIVNIKA REVOLUCIJE I PARTIJE: Kao i druge tajne policije, Ozna je bacila ljagu na ugled režima koji je, tobože, trebalo da brani

29. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

PLAĆENICI I DOUŠNICI U SATELISKIM DRŽAVAMA: Milioni mrtvih u kolektivizaciji i gulazima pretežno su delo činovnika, a ne ideoloških fanatika

28. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije