PRINCIP UDBE JE BIO DA PROGANJA NEVINE: Zastrašivanje i zlostavljanje bili su važan deo sistema koji je sprovodila Udba u vreme IB-a

U PROLEĆE 1949. godine počinje surovi obračun sa informbirovcima.

KAZNA Književnik Dragoslav Mihailović je uhapšen dok se još nije brijao, Foto Arhiv "Novosti"

Režim je morao da napravi ravnotežu. Da bi opovrgli optužbu da su sluge imperijalizma koji progone poštene komuniste, jugoslovenski vlastodršci su morali ponegde da kazne i građansku reakciju, te da tako pokažu kako su pravi boljševici. Tako su Pekić i drugovi podelili sudbinu kulaka na selu. Ipak, nije uvažen zahtev optužbe da se osude na smrt, budući da je kod njih nađeno oružje. Sam Pekić je dobio osam godina robije i tri godine gubitka građanskih prava, pa mu je Vrhovni sud povećao kaznu na 15 godina.

Koliko god Pekićeva kazna izgledala strašno, posmatrana današnjim merilima, u njenoj strogosti je bilo nekog razloga jer je on bio otvoreni protivnik režima. Dva druga mlada čoveka, budući važni ljudi, kažnjeni su bez ikakvog razloga, čak i prema tadašnjim, vrlo proizvoljnim merilima.

Jedan je Dragoljub Mićunović. Njega su izbijanje krize sa Informbiroom i Peti kongres KPJ zatekli na omladinskoj radnoj akciji u Pančevačkom ritu. Mićunović je na mitingu posvećenom Petom kongresu govorio u ime brigadira. Kritikovao je Staljina i njegove pohvale Bugarima i Mađarima u pismu CK KPJ. Staljin je, naime, pohvalio ulogu bugarskih i mađarskih komunista u Drugom svetskom ratu, a omalovažio jugoslovenske partizane.

Batrić Jovanović, komandant radne akcije, izgrdio je Mićunovića rečima:

– Ko si ti da napadaš Staljina? Slinavac, uobraženi intelektualac! Ako mogu Tito i drugovi Ranković, Đilas i Kardelj da se dive Staljinu, ti si se našao da mu stavljaš primedbe.

Posle ovakvog nastupa, čini se da je bilo nemoguće da Mićunovića optuže kao pristalicu Staljina. A baš se to desilo. U martu 1949. udbaši u kožnim kaputima su na prokupačkom korzou pokupili Dragoljuba i njegovog druga. Škrtim rečima su pomenuli da je fotograf u Kuršumliji dobio neko anonimno pismo u kojem se vređalo lokalno rukovodstvo. Na prvom razgovoru sa islednikom, napali su ga kako je njegova kritika Staljina u Pančevačkom ritu bila samo provokacija. Osim toga, išao je u bioskop sa ženom svog rođaka, „uhapšenog staljiniste“. A i napisao je pismo kuršumlijskom fotografu. Kada je to porekao, počeli su šamari. Prebačen je u Kuršumliju, gde ga je isleđivao novi šef lokalne Ozne Dragi Milenković, po Mićunovom mišljenju, kukavica i poltron. Mićunoviću je pala na pamet ideja da je baš taj Dragi napisao pismo fotografu da bi imao razloga da sprovodi istragu. Inače, uhapšeni rođak Brana Mićunović (ne onaj s kraja 20. veka, prim. aut.) ranije je intervenisao da Dragog ne prime u Oznu. Sada se ukazala prilika da se Milenković osveti porodici Mićunović. Grupa maturanata prokupačke gimnazije isterana je iz škole kao deo Mićunovićeve grupe. Neki profesori su pozdravili tu odluku rečima da za neprijatelje naroda nema mesta u školi. Niko od njih, kao ni Mićunović, nije se izjasnio za Rezoluciju Informbiroa. Kada je prebačen u Niš, Milenković je proširio optužbu poslavši dopis kako je Dragoljub spremao atentat na kuršumlijske rukovodioce. U jesen je dospeo na Goli otok.

MOŽDA je još bezazlenija meta udbaške budnosti bio Dragoslav Mihailović. On je bio siroče, živeo je kod rođaka i dobijao opštinsku pomoć. Prema svedočenju njegove supruge Nene, bilo je meseci kada se hranio ostacima zimnice. Zaista opasnost za režim! Na Goli otok su ga odveli jedna glasina i jedan razgovor o vicu. U intervjuu „Večernjim novostima“ iz 2017. godine Mihailović je rekao da su mu otvorili dosije kada je imao osamnaest godina. Drug iz osnovne škole je prijavio Dragoslava da je za Tita rekao da je američki špijun. Isleđivao ga je Aleksandar Spasić, zvani Aca Džovan, koji je kasnije oteran iz Udbe zbog alkoholizma. Sledeći greh buntovnog Mihailovića je bio što je branio drugove koji su uhapšeni zbog vica. Evo šta o tome kaže sam Mihailović:

– Znate li šta znači poslati dečaka od 19 godina na Goli otok koji se tad nije brijao. A uhapsili su me najviše zato što sam se pobunio protiv hapšenja dvojice mojih drugova iz razreda. U to vreme bio sam član srednjoškolskog odbora Narodne omladine. I smatrao sam da imam pravo da kažem da udbaši to ne smeju da rade. Da cela Ćuprija, gradić od 20.000 stanovnika, gleda šta se radi u gimnaziji gde se dva mladića hapse ni za šta. Pri tome je jedan od njih samo ispričao vic: „Kad završimo prvi petogodišnji plan, naša teška industrija će proizvoditi drvene češljeve.“ To je rekao na času geografije, zbog čega je uhapšen. I ja sam se protiv toga pobunio. Bio sam razočaran mladi skojevac – zbog mnogobrojnih hapšenja, Udbine i partijske samovolje, i ponekad sam to i javno osuđivao.

Oboleo je od tuberkuloze pluća boraveći u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu, beogradskoj Adi Ciganliji i na kraju na Golom otoku do proleća 1952.

OBA ova slučaja pokazuju na prvi pogled suludu surovost mnogih progona nabeđenih neprijatelja. Međutim, čini se da je u tom ludilu bilo sistema. Verovatno su i Milenković u Kuršumliji i Aca Džovan u Ćupriji znali da gimnazijalci nisu pristalice Staljina. Za upropašćavanje mladih života mogli su da imaju tri razloga, sva tri prilično racionalna. Prvo, možda je prećutni princip Udbe bio da seje strah. To se najbolje radi kada se proganjaju i nevini, nasumice i svojevoljno. Drugi razlog je ambicija Milenkovića, a i da u to udarničko vreme pokažu da i oni vredno hapse neprijatelje države. Znamo iz knjiga Varlama Šalamova i Nadežde Mandeljštam da su u doba čistki tridesetih godina kupili i prolaznike po sovjetskim gradovima ne bi li ispunili kvotu. Nisam siguran da neformalnom duhu naše administracije priliči nekakva formalna kvota. Dok je u Kuršumliji bilo mnogo Crnogoraca, procentualno najčešćih žrtava Golog otoka, za ćuprijsku Udbu je verovatno bio problem da nahvataju nekog prosovjetskog sumnjivca. Aca Džovan je sa tri žrtve u ćuprijskoj gimnaziji  sigurno povećao svoj birokratski učinak. S tim je povezan i treći razlog, nizak status oba islednika. Morali su da se dokažu kao ozbiljni lovci na narodne neprijatelje, makar njihove žrtve bili i đaci.

Pogrešno bi bilo udbaška mučenja pripisati slabostima loših pojedinaca. Nisu svi mučitelji bili bednici željni dokazivanja. Videli smo kako je jedan od najboljih Titovih diplomata Veljko Mićunović zastrašivao svoje saradnike u Službi. Zastrašivanje i zlostavljanje bili su važan deo sistema. Kao i medijske manipulacije.

U JESEN 1949. Borba je napisala čitavu seriju tekstova o ovim neobičnim brigadirima. U jednom napisu s početka oktobra sudbina informbirovaca prikazana je na takav način da se čitalac iz kasnijeg vremena koleba između tri pretpostavke: da je novinar koji je to napisao bio zaslepljeni fanatik, ili preplašeni revnosnik, ili cinik koji prosto parodira svoj zadatak neumesnim preterivanjem:

„Sada ćemo se sresti s ljudima koji su, prema informbirovskoj propagandi, davno poklani u Glavnjači Rankovićevih janjičara, čiji leševi plove Dravom... koji su podvrgnuti sramnom teroru i od kojih se iznuđuju priznanja… Da li će to biti izmučeni glađu, iscrpljeni ljudi, kako bi to prema informbirovskoj propagandi trebalo da bude? Čim se brod pojavio pred lukom, lučku vrevu nadmašilo je skandiranje glasno i gromko: Tito–Partija. Zatim se čula pesma, nova pesma, i po rečima i po kompoziciji tako gromka da nam se čini da je brod veliki hor od nekoliko stotina ljudi. Evo ih tu pred nama, preplanulih lica, vedri i radosni. Nigde traga od iscrpljenosti i umora, nigde traga od terora i izgladnelosti. Čvrstim korakom i disciplinovano po desetinama i četama probijaju se sa zastavama i transparentima kroz špalir građana...“ Pisac teksta još uvek nije siguran u efekat svojih pohvala dobrom izgledu bivših logoraša već citira i navodni dijalog koji se čuje među okupljenim građanima:

– Odakle idu?

– Valjda sa radne akcije.

– Sigurno idu s letovanja, kako divno izgledaju!

Novinar zaključuje: „Svi su u novim radnim odelima. Svi izgledaju tako sveže i zdravo kao da zaista idu s letovanja. Svi izražavaju želju da idu na izgradnju auto-puta.“

GOLOOTOČANI NA AUTO-PUTU

STAV štampe prema informbirovcima bio je da se pokaže njihov politički preobražaj i blagostanje. To je stari logorski trik koji je korišćen od nacističkog Terezijenštata preko gulaga do Jasenovca. Naravno, Goli otok nije bio koncentracioni logor smrti kao pomenuti. Sama činjenica da su od golootočana oformljene dve omladinske radne brigade koje su išle na izgradnju auto-puta Bratstvo jedinstvo bila bi nezamisliva u nacističkim logorima ili sovjetskim gulazima.

 SUTRA: OPERACIJA "FENIKS", UPAD USTAŠA U ZAPADNU BOSNU 

Preporučujemo

Feljton

0 0

KRIMINALCI ZLOSTAVLjAJU POLITIČKE ZATVORENIKE: Ivo Andrić opisao atmosferu svačije krivice u "Prokletoj avliji", objavljenoj 1954. godine

04. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

NOĆNI PREPADI UDBAŠA NA PUNE TOROVE SVINjA: Jedna od mera države je bila zabrana klanja krava mlađih od deset i ovaca mlađih od šest godina

02. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

OBRAČUN NOVOG DRUŠTVA S PRIVATNOM SVOJINOM: Blagoje Nešković došao u sukob s Titom jer je smatrao da su otkupni zahtevi za Srbiju previsoki

01. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije