REŽIM REPRESIJU UBLAŽAVA NISKIM CENAMA U KAFANAMA: Naša tajna policija je svojim besmislenim akcijama pokazala potpuni nedostatak principa

SUDIJA Ilija Radulović je 1971. godine izložen progonu.

NAMAMLjIVANjE Vlado Dapčević ni u Kijevu nije imao nameru da se smiri, Foto Fejsbuk

Radulović je tada, prvi put u istoriji domaćeg sudstva, saslušao filozofa etičara dr Svetozara Stojanovića kao sudskog veštaka na temu upotrebe magnetofonske trake s krišom snimljenim razgovorom kao dokazom na sudu. Ocenjujući da je reč o pokušaju da se privatni deo ličnosti stavi pod jurisdikciju države, Radulović je zaključio da magnetofonska traka ne može biti dokaz u krivičnom postupku, što je bilo suprotno predlogu javnog tužioca. Sudijska „neposlušnost“ kažnjena je sa šest meseci uslovne suspenzije, pretnjama i pritiscima, isključenjem iz partije i progonom iz suda u advokaturu. Inspirisan ovim slučajem, književnik Vuk Drašković je osamdesetih objavio popularni roman „Sudija“, u vreme kada je Cvijetin Mijatović, inače lik iz romana, postao predsednik Predsedništva SFRJ. Branko Ćopić je izjavio da je ovaj proces svojevrsno suđenje „staljinizmu, cinkarošima i grobarima“.

Represija se naročito odrazila u kulturi. Posle šezdesetih godina, kada je u umetnosti sve prštalo od kritike društvenih problema, sedamdesetih se oni nisu smeli ni posredno pomenuti. Dobar primer za to je zabrana izložbe Miće Popovića 1974. godine.

Ona je zabranjena zbog stavljanja jedne pored druge slike tuge gastarbajterskog odlaska vozovima u pečalbu iz ciklusa o Gvozdenu i Titovog luksuznog diplomatskog prijema.

Kritički i društveno angažovani filmski „crni talas“ iz šezdesetih godina zamenio je „beli talas“ (tako ga zovu Munitić i Tirnanić) filmova koji su potpuno izbegavali bilo kakav društveni angažman. Neki pominju i termin „crveni talas“. Nije slučajno da su poslednji filmovi koji su imali bilo kakav kritičan ton snimljeni pred pad srpskih liberala. Na sreću potencijalnih žrtava represije, režim je baš u kulturi vodio računa o međunarodnoj javnosti. Tako je 1974. godine Kardelj sprečio hapšenje Dobrice Ćosića, rekavši da ne treba od njega praviti „drugog Solženjicina“ (u to vreme su Solženjicina proterali iz SSSR-a). U godini održavanja KEBS-a u Beogradu 1977. godine, prema istraživanju Srđana Cvetkovića, u Srbiji bukvalno nije zabranjeno nijedno umetničko delo.

Što se SDB-a tiče, ona je svojim uobičajenim besmislenim akcijama dodala još neke sasvim čudnovate. Učestala su kidnapovanja političkih neprijatelja, kojih dugo nije bilo.

Onako kao što je naša služba bila Mosad, tako su i oteti bili Ajhmani. Neposredno posle rata kidnapovani su razni izbegli neprijatelji. Onda je 1967. godine kidnapovan Krunoslav Draganović. Ovaj teolog je bio glavni za organizovanje bega Ante Pavelića i drugih za Južnu Ameriku. Navodno je otet u Trstu septembra 1967.

ČINjENICA da nije robijao nego je proveo ostatak života kao predavač na Visokoj bogoslovskoj školi u Sarajevu, pokazuje dve stvari. Prva je da se nagodio sa SDB-om.

Drugo, u pitanju je potpuni nedostatak principa u radu naše tajne policije. U zemlji u kojoj se robijalo za mnogo manje prestupe, čovek koji je od pravde spasao najstrašnije zločince Drugog svetskog rata pomilovan je bez jasnog razloga.

U doba mirne Draganovićeve naučne i profesorske karijere, osamnaestogodišnji Mijo Jurić je 1971. godine osuđen na tri godine zbog pisanja parola kredom na asfaltu.

Nikola Novaković je 1977. osuđen na 12 godina robije zato što je pisao članke u emigrantskim listovima HSS. Nisu čak ni ustaški listovi. Manda Parić je osuđena na šest godina zatvora 1976. jer je donosila ustaške listove u zemlju i učestvovala u komemoraciji na Blajburgu.

Sedamdesetih su kidnapovani tehnomenadžer Bata Todorović (1975), ostareli ibeobci Vlado Dapčević (1975) i Mileta Perović (1977) i hrvatski nacionalista, profesor književnosti Vjenceslav Čižek (1977).

Posebno je strašna priča o Vladi Dapčeviću. Ovaj ibeovac se nikako nije smirivao. Posle odležanih osam godina, i to u najgorem delu Golog otoka, Petrovoj rupi, pobegao je iz zemlje 1958. godine. Jugoslovenska služba je početkom sedamdesetih godina slala čoveka da ubije Dapčevića, ali se taj agent pokajao i sve mu priznao. Sam Tito je pregovarao sa Čaušeskuom o tome da se Dapčevića namami u Bukurešt. U akciji namamljivanja i hvatanja učestvovalo je šest agenata SDB-a i devet agenata rumunske DIA. Dapčević i njegova dva saradnika su na prevaru dovedena u jedan bukureštanski hotel, gde su njegovi saradnici Đoka Stojanović i Aleksandar Opojević ubijeni u liftu. Dapčević se sutradan probudio u Centralnom zatvoru. Akcija je izvedena u avgustu, a već u septembru je Franjo Hreljević, savezni sekretar unutrašnjih poslova, pohvaljen zbog ovog uspeha. Dapčević je prvo osuđen na smrt, a onda na robiju. Pušten je tek 1988. godine. Nije se predomislio ni posle više od 21 godine provedene na robiji. Po izlasku iz zatvora izjavio je: „Ja danas nikome toliko ne verujem kao Albanskoj partiji rada.“  Zašto je ovaj, tada već stariji čovek, bio smatran tolikom pretnjom? Sve još gore izgleda kada uporedimo njegovu sudbinu sa sudbinom Krunoslava Draganovića.

REŽIM je političku represiju ublažavao korumpiranjem naroda. Dok je država reformom 1965. pokušavala da poveća produktivnost otpuštanjem viška radnika i smanjivanjem troškova, sedamdesetih sprovodi potpuno suprotnu politiku. Od 1971. do 1978. zaposleno je milion ljudi, u privredi koja već ima višak radnika. A istovremeno je rastao i broj nezaposlenih jer je naftna kriza iz 1973. dovela ne samo do prestanka masovne pečalbe već i do povratka 300.000 gastarbajtera.

Ne samo da je povećavan broj neproduktivno zaposlenih ljudi već su povećavane i ne baš zarađene plate. Pri kraju sedamdesetih lični dohoci su rasli 30 odsto brže od produktivnosti. Lična potrošnja je dostigla razmere slične onima na Zapadu. Od potrošnje mesa do broja automobila i frižidera, sve je višestruko uvećano, pogotovo u ruralnim krajevima. Lična potrošnja po stanovniku od 1970. do 1979. porasla je 50 odsto.

U ovoj potonjoj godini, prema podacima uporednog istraživanja u 46 gradova sveta, učiteljica u Beogradu je imala veću kupovnu moć od svojih koleginica u Milanu, Madridu ili Atini. Za korpu hrane prosečan Beograđanin je radio isto kao stanovnik Helsinkija i Londona. A kafane su bile najjeftinije u Evropi, posle Lisabona.

JUGOSLOVENSKI političari su zaista smatrali da su stvorili najbolje društvo. U dokumentima Jedanaestog kongresa (1978) tvrdilo se da je Jugoslavija, po tipu društvenog uređenja i po političkoj stabilnosti, najnaprednija zemlja u svetu. Stranci su tih godina bili zbunjeni arogancijom gostiju iz Jugoslavije, koji se u međudržavnim razgovorima najviše bave međunarodnim temama, znatno manje bilateralnim odnosima, a najmanje ekonomskim pitanjima.

Privredno su sedamdesete počele da ne može biti bolje. Počeli su da se osećaju rezultati reformi. Drugi put u istoriji socijalističke Jugoslavije (prvi put je bila godina devalvacije dinara 1965), zemlja je 1972. godine imala višak u platnom bilansu.

Uspeva da izveze i malo prefinjenije proizvode. Jugoslovenska brodogradnja ulazi u red prvih deset u svetu, a čak i iz EI Niš televizori stižu na zapadnonemačko tržište. Na drugoj strani cveta klirinški izvoz za SSSR, koji prvi put od 1948. godine postaje prvo odredište za jugoslovenski izvoz. Klirinška trgovina će biti dvosmisleni blagoslov sledećih dvadeset godina. Ona će poboljšavati platni bilans, ali niski zahtevi sovjetskog tržišta loše će uticati na poboljšanje kvaliteta.

ZAPADANjE U DUŽNIŠTVO

POLITIČARI dugo nisu primećivali zapadanje u dužničku zamku. Borba protiv „otuđenih centara finansijske moći“ u Beogradu završila se Pirovom pobedom. Filijale velikih beogradskih banaka pretvorene su u nezavisne investicione banke republika. Od 1975. godine skoro potpuno je nestala savezna kontrola nad procesom uzimanja zajmova u inostranstvu. Decentralizacija je uništila sistem stroge kontrole uzimanja zajmova, koju su ranije sprovodile centralne finansijske institucije u Beogradu. Sada kredite nisu više kontrolisale zle beogradske banke. Niko ih nije kontrolisao. A svako je mogao da podigne kredit u inostranstvu, ne samo republike i pokrajine već i opštine, pa čak i preduzeća.

 SUTRA: VOJNA I CIVILNA SLUŽBA PROGANjA JOVANKU BROZ 

Preporučujemo

Feljton

0 0

SUKOB SRPSKIH LIBERALA SA VLASNIKOM REVOLUCIJE: Srpski liberali našli su se u sendviču između starih dogmata i intelektualne opozicije

08. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

HRVATIMA BEOGRAD KRIV I ZA LOŠ ROD KROMPIRA: Zagrebački studenti su tražili hrvatsku vojsku i stolicu za Hrvatsku u Ujedinjenim nacijama

07. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

OPERACIJA "FENIKS", UPAD USTAŠA U ZAPADNU BOSNU: U obračunu sa teroristima na planini Raduša poginulo je trinaest pripadnika JNA i milicije

06. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije