KAKO JE NASTALA IDEJA O VIKENDICI U DUBROVNIKU: Leka se tek odobrovoljio kada je obišao vikendicu i uverio se da je to skroman objekt

VEĆ je bilo prošlo prilično vremena od završetka rata kada mi je od Okružnog suda iz Novog Mesta stigao poziv za ostavinsku raspravu u vezi sa porodičnim nasledstvom.

"OBJEKAT MUKA" Slobodan Ranković ispred kuće u Dubrovniku, Foto Arhivv porodice Ranković

Moji su roditelji posedovali imanje na tom području, i pošto je četvoro iz moje porodice poginulo u toku rata (otac, majka, jedan brat i sestra), a u životu smo ostali samo drugi brat i ja, sud je rutinski pokrenuo ostavinski postupak. Po Lekinom savetu, poslala sam bratu punomoćje i u sudu overenu izjavu da se svega odričem u njegovu korist. Međutim, moj brat Frenk, koji je i pre rata živeo i radio u Ljubljani, ode u sud sa mojim punomoćjem, ali izjavi da bi bilo najpravednije da se zaostavština podeli na dva dela – pola meni, a pola njemu. Sudija koji je poznavao i našeg oca i sve nas, bio je ovakvom odlukom zadovoljan...  Opet prođe nekoliko godina, kad od istog suda dobih rešenje po kome jedna polovina imanja mog oca pripada meni, a druga mom bratu, Frenku. Bila sam iznenađena jer me Frenk nije obavestio da je preinačio moju odluku... Pokazah to rešenje Leki, a on mi na to održa predavanje o tome kako se to moje „vlasništvo“ nikako ne uklapa u njegove principe i njegova shvatanja. Slušam ga kako mi govori da je on na takvoj funkciji da ne može ništa da poseduje, kao i ja, njegova žena ne mogu ništa da posedujem, da su to njegovi principi, da to nije u skladu sa onim za šta se borio...

Nije mi bilo sasvim jasno kakve veze imaju njegove funkcije i ideologija sa onim što su moji pradedovi i dedovi stekli, što su moji roditelji, koji su još za vreme Austrougarske otišli u Ameriku, proveli tamo više od deset godina i vratili se 1920. godine u Jugoslaviju, ponešto još i dopunili, a čemu smo i mi, moja braća, sestra i ja, doprineli u našoj mladosti – bar kada je reč o održavanju i očuvanju imanja. Uostalom to moje nasledstvo bilo manje od čuvenog zakonom uvrđenog maksimuma. Međutim, o Marku je vladalo mišljenje kao o pravednom čoveku koga treba poslušati. I poslušala sam ga!

Nekoliko dana potom – krećem za Sloveniju. Iz Ljubljane, Frenk i ja odlazimo do Novog Mesta i – pravo na sud. Tu ponovim da se odričem svega što mi pripada kao zakonito nasledstvo. Radilo se o nepokretnoj imovini: šumama, vinogradima, njivama i livadama, a kuću i sve druge ekonomske zgrade, još 1942. godine, italijanski fašisti su zapalili i porušili granatama.

Tako se sve i završilo kako smo i predvideli – odrekla sam se svega u korist brata i mirno krenula kući. Nekoliko godina kasnije, prilikom jedne posete bratu u Sloveniji, razgovarali smo o mnogim stvarima, pa i o našoj deci. Ja sam već imala sina, Slobodana, kome je tada bilo oko trinaest godina, a tu je i naš Mića, već student arhitekture.

Bratovljev sin Franci vršnjak je Slobin. Ispričavši mi kako mnogi njegovi drugovi grade ili postavljaju montažne vikend-kuće u Istri, a i njega nagovaraju da se odluči za plac koji bi mogao da dobije u blizini Umaga... Oduševila sam se tom idejom, ali trebalo je još razmisliti...

VRATIM se tada u Beograd i u kući, kao gosta na ručku zateknem Đuru Pucara. On je često dolazio k nama, kao i njegova supruga Nevenka, i ostali članovi njegove porodice.

Pričam o svom razgovoru s bratom jer me zanima šta Đura misli o tome, a ispod oka bacam pogled na Leku. On samo ćuti, gleda u tanjir i ne progovara ni reč, kao da ga ta tema uopšte ne interesuje. Ćutim i ja i već sam sigurna da ću se veoma teško izboriti za bratovljevu ideju i naš zajednički projekat. Međutim, Đuro Pucar kaže da je to pametan predlog, ali dodaje: „Ma kakva Istra, dođi ti u Dubrovnik. Imam tamo prijatelja koji će ti pomoći da nađeš i plac, i majstore koji će ti biti potrebni.“  Pošto Pucar ne zna šta Leka o svemu tome misli, i dalje razrađujemo „problem“ vikendice i njene lokacije.

Drugačije bi, naravno, tekao razgovor da je Đuro Pucar znao šta o tome misli domaćin.

Pucarevi su obično bar deo odmora provodili u Dubrovniku ili u njegovoj okolini.

Ponekad je i naša porodica sa njima provodila po nekoliko dana u Dubrovniku.

Aleksandar Ranković i Đuro Pucar bili su dobri prijatelji, ali, moram da dodam, i to ne iz pakosti, već više od tuge, samo do 1966. godine – do Brionskog plenuma.

Meni se, naravno, Pucareva ideja dopala znatno više od ideje mog brata, pa i posle njegovog odlaska nastavljam razgovor o istoj temi. Leka se, opet, uz oštre primedbe, protivi mojoj preduzimljivosti. Međutim, sada se više ne dam, više nisam spremna da sve prihvatam. Lepo mu kažem da nema pravo da se meša u ono što su mi roditelji ostavili. Ubeđujem ga kako neću uraditi ništa nedostojno  ni zbog njega, ni zbog sebe, a pogotovo ne bih uradila nešto što bi moglo baciti ružnu senku na rad i život mog oca koji je, iako u poznim godinama, bio veoma aktivan u narodnooslobodilačkom pokretu.

Ubeđujem Leku da u predlogu mog brata nema ničeg ružnog i neprihvatljivog. Kao što nije bilo ni ranije. Nije mu pravo i neće o tome više ništa ni da čuje, neće više da se meša u to. Ljut je! Mića, student arhitekture, oduševljen je tom idejom. Slobodan takođe.

U zimu 1963. godine otišla sam u Dubrovnik, i uz pomoć Đure Pucara i njegovog prijatelja Nedeljka Dujakovića, zajedno smo razgledali nekoliko slobodnih placeva, izabrali jedan, i naš je projekat počeo da se ostvaruje. U 1964. godini stigosmo do prve ploče, kao što smo i planirali. Radovi su dobro napredovali i brat mi je već poslao drvenariju za prozore.

Međutim, Leka i dalje o tome neće ni da čuje, pa nas troje pred njim više i ne pominjemo kuću u Dubrovniku. Počeh da razmišljam i brinem se: kuda to vodi? Odjednom, to mi postaje veliki problem. Sagledavam situaciju. Niti hoće Leka, niti mi hoćemo da letujemo odvojeno. Pa, čemu onda sve to?

Te, 1964. godine proslavljena je dvadesetogodišnjica prelaska Vrhovnog štaba, Nacionalnog komiteta i svih ostalih jugoslovenskih institucija na oslobođeni otok Vis.

Pođem na tu proslavu, pošto sam i ja 1944. godine bila u grupi koja je prebačena na Vis, i povedem sinove Miću i Slobodana.

Posle proslave, veći deo učesnika je sa Visa prebačen brodom „Galeb“ do Dubrovnika, a odatle je Đuro Pucar odveo Tita i nekolicinu lovaca na Tjentište. Ostala sam sa Mićom i Slobodanom u Dubrovniku, u društvu sa književnikom Oskarom Davičom i njegovim sinom Koljom, arhitektom.

Odlazimo i na naše „gradilište“, iako na njemu nema još ničeg posebnog ni zanimljivog.

Ipak, pravimo planove kako bismo Leku, kada se vrati sa Tjentišta i pre nego što „Galeb“ krene iz luke, kako znamo i umemo, doveli do objekta naših muka... Stojimo tako na obali i čekamo. Kad stigoše, opkolismo Leku i nagovaramo ga da pođe sa nama. Kaže da nije spreman, da nemamo vremena, i sve tako. Međutim, pojavi se tu Dujaković, inače prvoborac, dobar i uspešan bosanski privrednik, pa mu reče: „Druže Marko, pa pođite da vidite šta se tamo radi! Nije to stvar od koje bi trebalo praviti neki problem!“ I tako Leka krene sa nama. Dok mu naš prijatelj pokazuje građevinu, nas troje čekamo da vidimo kako će Leka reagovati. Naravno, objekat je bio skroman. Leka se odobrovoljio, pa smo posle normalno nastavili sa radom, i sa njim više nismo imali nikakvih problema. 

ZBLIŽAVANjE PORODICE

PRILIKOM jedne posete bratu Frenku u Sloveniji on mi reče: "Slušaj Slavka, od cele smo naše porodice ostali samo ti i ja. Ti živiš u Beogradu, a ja u Ljubljani. Naša se deca, tako reći, neće ni poznavati. Šta misliš o tome da prodam nešto zemlje i da postavimo vikend-kuću u Istri, u okolini Umaga, pa da barem zajedno letujemo? To bi stvarno bilo lepo, pogotovo za decu koja bi to sigurno i volela." Oduševila sam se tom idejom, ali trebalo je još razmisliti.

 SUTRA: TITO NIJE SMEO DA POGLEDA U OČI ALEKSANDRA RANKOVIĆA  

Preporučujemo

Feljton

0 0

PRIČA O PRISLUŠKIVANjU KOGA UOPŠTE NIJE BILO: Još pre Brionskog plenuma Krug oko Leke Rankovića već je sasvim zatvoren i čvrsto zabravljen

15. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

JOSIP BROZ ODAPINjE STRELE ZBOG POVRATKA CRNjANSKOG: Iznenađenje je bilo što se u nezadovoljstvu zbog povratka Crnjanskog uključio Koča Popović

14. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

RANKOVIĆ POSTAJE TITOV VENČANI KUM: Na venčanju u dvorcu kod Iloka Jovanki je kum bio Ivan Gošnjak, a Titu Aleksandar Ranković Leka

13. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

RANKOVIĆ NAREĐUJE - POLOŽI MATURU, PA VENČANjE: Krcun posle bitke kod Prijepolja, zbog gubitka mnogo boraca, strepeo da će ga streljat

12. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije