DANAS JE ŠKOLA IZGUBILA SVOJU DRUŠTVENU ULOGU: Škola gubi ulogu, a njene potvrde o nečijem znanju - diplome - u realnom životu sve manje znače

MISAO da je iznad svega - pa i iznad profita - „sposobnost misli i imaginacije koje nas čine ljudima i koje naše odnose čine bogatim ljudskim odnosima, a ne od- nosima pukog iskorišćavanja i manipulacije“, je inače utemeljena i na američkoj tradiciji, na koju Nusbaum podseća, pominjući dva veka nezaboravljenog Bronsona Alkota, prosvetnog radnika iz Masačusetsa, koji je obrazovanje razumevao kao „proces kojim se mišljenje oslobađa iz duše, ujedinjuje se sa spoljašnjim svetom, reflektuje se i tako postaje svesno njihove stvarnosti i oblika“.

MORAL Anton Semjonovič Makarenko utemeljivač sovjetske pedagogije, Foto Vikipedija

Upozorenje indijskog edukatora i pesnika Rabindranata Tagore bilo je znatno radiklanije i protok vremena pokazuje - tačnije. „Dok koristi materijalna dobra, čovek mora da bude pažljiv da se zaštiti od njihove tiranije. Ako je dovoljno slab da mora da se smanji kako bi se smestio pod njihov pokrivač, onda se to pretvara u proces po- stepenog samoubistva putem smanjivanja duše.“

U to doba da se složi s ovakvim mišljenjima nije bio problem ni Antonu Semjonoviču Makarenku, utemeljitelju sovjetske pedagodije, „Staljinovom pedagogu“, koji se sećao kako su carskoj Rusiji u predrevolucionarnoj školi „pred očima đaka ‘defilovali’ moralni problemi i podsticali ih da o njima razmišljaju i saznaju više“, a posledica odstupanja od toga je „sve ređe korišćenje reči ‘vaspitanje’ u svim školskim temama i naglo zastarevanje (izlaženje iz mode) termina kao što su: dobrota, poštenje, poslušnost, čast, ugled, saučešće, patriotizam, humanizam, solidarnost itd“ (Kamenov, 2016: 93).

Sve ovo za čim je žalio Makarenko iščezlo je danas i u srpskom obrazovanju. Obrazovanje bez duše ekspeduje u život ljude bez nade. A „postoji jednostavno i nesumnjivo objašnjenje onoga što se zbilo i zbiva u našoj školi - iako se decenijama govorilo o ‘svestranom razvoju ličnosti’ kao cilju vaspitanja, njemu je pored kognitivne (naučne) i emocionalne (umetničke) komponente nedostajala još jedna - duhovna (najuže povezane s moralnošću)“, konstatovaće profesor Emil Kamenov, ugledni srpski pedagog, koji tvrdi da je „odvajanje pedagogije od filosofije i religije učinilo nerešivim niz pitanja - od toga ko, kako i zašto može i treba da odredi cilj vaspitanja... Lišen verskog pogleda na vaspitanje, pedagog je stavljen u situaciju da cilj vaspitanja (i sve što iz njega sledi) izmišlja ili ‘otkriva u detetu’, što je lišeno skoro svake objektivnosti, a time i smisla“(Kamenov, 2016: 94).

Iskorenjeni iz svoje tradicije savremena prosveta i obrazovni sistemi globalno postaju privesak korporativnog kapitala i sledbenici njegovog božanstva - profita. Čovek tu nije važan. U dobu u kojem živimo - čovek ili robot pitanje je sad. S tim što je robot favorit ovog doba: s robotima je lakše, oni nikad neće imati potrebu za dušom niti će ih mučiti moralne dileme. Tako da zasad ne izgleda realno da bi, sem u holivudskim blokbasterima, mogli da deluju subverzivno.

STRAH Marte Nusbaum za sudbinu demokratije u duštvu u kome su pojedinci usmereni da deluju kao osobe bez duše, duboko je smislen ali on pokriva samo deo društvenih problema u kojima se nalazi škola. Uteha o kojoj govore zastupnici korporativnih interesa u „proizvodnji radne snage“ je takođe iluzija. „Uz neznatna preterivnja, može se reći da delovi obrazovnog sistema koji su pogođeni nezaposlenošću danas (ovo je pisano 1986. ) sve više i više liče na avetinjsku železničku stanicu u kojoj vozovi više ne saobraćaju po voznom redu“, pisao je Ulrih Bek u knjizi pod onespokojavajućim naslovom Društvo rizika.

„Ipak, sve se odvija po starom obrascu. Ko hoće da putuje - a ko hoće ipak da ostane kod kuće, gde ostati kod kuće znači nemati budućnost - mora da stane u neki red pred šalterima na kojima se izdaju karte za vozove, koji su ionako prepuni ili više ne idu u označenom pravcu. Kao da se ništa nije dogodilo, službenici obrazovanja iza šaltera za karte uz veliki birokratski utrošak vremena dele vozne karte za Nikuda, a red ljudi koji se pravi pred njima drže u šahu ‘pretnjom’: Bez putne karte nikada nećete moći da putujete vozom!’ A najgore je što su oni još i u pravu...!“ (Bek, 2001).

Škola je izgubila bazičnu društvenu ulogu. Njene potvrde o nečijem znanju - diplome - jesu neophodne, ali u realnom životu sve manje znače. „Svedočanstva koja se daju... nisu ključevi za sistem zapošljavanja nego samo su ključevi za predsoblja u kojima se razdeljuju ključevi za vrata sistema zapošljavanja (svejedno po kojim kriterijumima i pravilima igre)“. Sigurniji izlazak iz „predsoblja“ garantuju veze roditelja i rođaka, osigurani „društveni kapital“ kao posledica boljeg pložaja porodice i partijski kontakti, nego upisane ocene u diplomi. Na to se nadograđuju profesionalni kursevi i doobuke, jer uz došljake iz škole ide sterotip kako „oni ništa ne znaju“, kako ih „tamo ništa ne uče“.

U 2016. prema jednom britanskom istraživanju 24% radnika do 34 godine starosti je već radilo u četiri različite oblasti proizvodnje, nasuprot - 59% radnika do 65 godina starosti koji su za čitav radni vek radili u tri oblasti. Tako bi, pri ovom trendu, nove generacije imale 7 puta više različitih radnih uloga od svojih roditelja ( Dizik, 2017). Na stranu što izuzetno velika nestabilnost poništava mogućnost stabilnih karijera koje čine život uspešnim i smislenim, ali to otvara i pitanje smisla usmerenih škola i pred obrazovanje stavlja nužnost „mekih vežbi“ i znanja koje bi se mogle prilagođavati velikim i nepredvidivim promenama.

PRE DVA veka čovek je mogao da obezbedi sredstva za život iako nije znao azbuku i račun.

Od XIX veka počinje proces u kome je obrazovanje obećavalo sigurno zaposlenje i veću zaradu i viši status. „U poslednjih dvadeset pet godina XX veka je čak samo svedočanstvo osnovne škole sve manje dovoljno da se preko tržišta rada obezbedi materijalna egzistencija“ (Bek, 2001: 261). Tako boravak u školi sve više liči na godine provedene u „sivom domu“ - „negde između ulice i zatvora. Njen funkcionalni sadržaj pomera se u pravcu radne terapije. Stoga se pogoršava pedagoška situacija. Ugrožava se legitimitet nastavnika i nastavnih planova. Na njih se projektuju protivrečnosti jednog ‘profesionalno orjentisanog obrazovanja ni u čemu’. U onoj meri u kojoj škola učenicima ne mora više ništa da nudi ili uskraćuje, u toj meri ona gubi autoritet. Anomična reagovanja mladih ljudi upravo se manifestuju (aktuelno i potencijalno) u ovakvim tipovima obrazovnih geta bez profesionalne budućnosti. Najekstremniji i najočigledniji znak ovoga bilo bi sve veće nasilje nad učiteljima, pre svega u velikim gradovima sa velikom konstantnom nezaposlenošću mladih ljudi“ (Bek, 2001).

Škola je, dakle, danas anahrona i na putu u kojem se kroz globalni pokret obrazovnih refor- mi usmerava. „Nekad tako visoko cenjena i hvaljena mogućnost javnog kontrolisanja procesa do- deljivanja mesta u celini se ograničila ili izgu- bila. Koliko će još dugo moći da se podnosi ovaj podatak posleobrazovnog društva u dodeljivanju šansi predobrazovnog društva ili kada će po- stati politički eksplozivan ili odvesti u nove talase protesta, danas (1986) još niko ne može da predvidi“ (Bek, 2001). Ni danas, 2025. Ali je, četiri decenije kasnije, kriza škole neupitno očigledna.

U prvom kvartalu XXI veka broj nezaposlenih, bez obzira na stalna prilagođavanja metodologija u praćenju stope nezaposlenosti, po okončanju školovanja i u mnogim zemljama Evropske unije prelazi 50 odsto generacije.

RASPAD MITOVA

NA globalnom planu su se  raspali „ekonomski mitovi“, kao onaj da je obrazovanje glavni pokretač ekonomije. Podaci za pedesetogodišnji period (1960-2010) pokazuju suprotno: prosečno vreme provedeno u školi radne snage se povećalo sa 2,8 godina na 8,3, a rezultat je razočaravajući - radna snaga Francuska je 1965. imala u proseku manje od pet godina škole i prihod od 14.000 dolara po glavi, a 2012. u zemljama sa toliko škola radnik nema ni 1.000 dolara. Ili: Kinezi su 1960-ih imali niži nivo obrazovanja od Tunižana, Meksikanaca, Kenijaca ili Iranaca ali ih to nije sprečilo da postanu najživlja ekonomska sila na početku XXI veka. 

 SUTRA: ZNANjE SA GUGLA RAZARA SVAKU LjUDSKU PAŽNjU  

Preporučujemo

Feljton

0 1

ISTINA SE NE UBRAJA U POLITIČKE VRLINE: Laži se razumu običnog čoveka često čine mnogo očevidnijim i privlačnijim nego stvarnost

16. 07. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

MAS-MEDIJI DOPRINOSE IZOPAČENjU VREDNOSTI: Svetski ekonomski forum iz Davose oglasi Novom svetu: "Nećete imati ništa i bićete srećni"

15. 07. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

STO PUTA PONOVLjENA LAŽ POSTAJE ISTINA: "Koka-kola" je i u vreme Drugog svetskog rata s nacističkom Nemačkom živela u polutajnoj ljubavi

14. 07. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije