OSNIVNJE ZAJEDNIČKE STRANKE SA SLOVENCIMA I MULIMANIMA: General Živković je stekao daleko veću moć nego što je imao pukovnik Dimitrijević

DVADESET i prvog juna konačno su se sastali Pavle, u svojstvu kneza namesnika, i Maček, kao vođa hrvatske opozicije.

U novu stranku Milana Stojdinovića ušle su mnoge viđene ličnosti iz svih krajeva zemlje, Foto Vikipedija

Maček nije odustao od prvobitnog insistiranja na radikalnoj promeni Ustava, kojom bi se Hrvatima dalo više autonomije. On je želeo da knez Pavle formira privremenu činovničku vladu, s generalom Živkovićem na čelu, koja bi upravljala zemljom dok političari rade na postizanju sporazuma. Pavle se suprotstavio promeni Ustava, iako je i sam shvatio da je postojeći Ustav nedemokratski. On je svoju ulogu namesnika sasvim jasno video: bio je samo čuvar, čija je obaveza da kraljevstvo preda u onom istom stanju u kojem ga je primio. Moguće je da su ga za taj stav opredeljivali i drugi činioci. Vremena su bila burna za zemlju, a spoljna politika bila je zanemarena. Pre svega, zemlji je trebalo dati stabilnu vladu. Promena u Ustavu bila bi krajnje nepopularna kod Srba i zahtevala bi veoma duge pregovore - što je zametan i spor posao kako je Pavle primetio u svom dnevniku.

U vreme sastanka sa Mačekom, piše u knjizi Nila Balfur Knez Pavle Karađorđević – Jedna zakasnela biografija, Pavle je već stavio u pogon alternativno rešenje. Zatražio je od Stojadinovića da razmotri mogućnost obrazovanja nove vlade. Tokom juna 1935. godine Milan Stojadinović je vodio razgovore s partijskim vođama i najzad uspeo da predloži stvaranje jedne nove stranke - Jugoslovenske radikalne zajednice. Ova stranka udruživala je sve provladine elemente, a trebalo je da je vodi izvršni komitet, u koji bi ušli vođe Srpske nacionalne radikalne stranke, Radikalne partije, Slovenačke narodne stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije. Pavle je prihvatio ovu koncepciju, pa je kao namesnik službeno pozvao Stojadinovića da formira kabinet koji bi ostvario liberalne reforme i ublažio političku napetost".

Dok je, po nalogu kneza Pavla, obavljao zadatke koji su mu bili povereni, Milan Stojadinović je istovremeno radio na osnivanju i jačanju nove političke partije Jugoslovenske radikalne zajednice - JRZ, koju je video kao svoj budući oslonac i političku potporu na kojoj će temeljiti svoje ambicije u narednim godinama. 

DRAGIŠA Cvetković, koji će, kao budući predsednik vlade, naslediti Milana Stojadinovića, u knjizi svojih sećanja Njim samim zapisao je detalje  o formiranju Jugoslovenske radikalne zajednice.:

„Odmah po dolasku na vlast, dr Stojadinović pristupa, u zajednici sa radikalima oko Glavnog odbora, dr Korošecom i dr Spahom, obrazovanju jedne nove stranke koja je nazvana Jugoslovenska radikalna zajednica. U tu stranku ulaze svi radikalni prvaci: Miša Trifunović, Anta Radojević, Krsta Miletić, Miloš Bobić, Ranko Trifunović, dr Laza Marković, a Aca Stanojević joj postaje pred- sednik.

Krajem jula 1935. u Stojadinovićevu vladu ulaze od radikala oko bivšeg Glavnog odbora Miloš Bobić i Mirko Komnenović, koji su ostali svega nekoliko meseci. Deo radikala oko tzv. Glavnog odbora nije bio zadovoljan organizacijom nove stranke, tražeći od Stojadinovića da poštuje isključivo njihove zahteve u formiranju lokalnih partijskih odbora. Na tom pitanju su se razišli i napustili novoobrazovanu stranku, nastavljajući politički rad pod starim imenom Glavni odbor Narodne radikalne stranke.

Dr Milan Stojadinović je produžio rad na daljem organizovanju stranke, u koju su ušle mnoge viđene ličnosti iz svih krajeva zemlje. Po strani su ostali Hrvati, koji ni u kojoj formi nisu hteli da učestvuju u državnim poslovima". 

IZ SVEGA izneseno može se sagledati koliko su se visoko pozicionirani ljudi plašili generala Petra Živkovića. Decenije provedene u samom vrhu vlasti, postavljanje svojih ljudi, tokom tog perioda, na visoke pozicije u vojsci i državi, stvorili su od njega jednog od najmoćnijih ljudi Kraljevine Jugoslavije.

Iz perspektive 1936. godine, gotovo dvadeset godina posle Solunskog procesa, možemo primetiti da je general Petar Živković stekao daleko veću moć nego što je imao pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, a njegova zloupotreba te moći bila je češća i izrazitija nego što je to činio u svoje vreme Apis.

Očigledno je da je general Petar Živković nakon smrti kralja Aleksandra, i pomaganju knezu Pavlu da dođe na vlast, podsvesno smatrao da je on najmoćnija figura u zemlji, i da s obzirom na moć koju je posedovao nije dovoljno cenjen.

Postavlja se pitanje, zašto nije prihvatio ponudu kneza Pavla da formira vladu 1935. godine, i izađe iz senke u velikom stilu kao predsednik vlade, ovaj put bez kralj Aleksandra kao tutora?

Možda je smatrao da nije došlo pravo vreme, možda je čekao još jedan neuspeh mandatara, pa da se konačno pojavi kao spasilac Kraljevine Jugoslavije.

Ako je tako, onda je loše procenio Milana Stojadinovića i njegove političke sposobnosti.

Ispostaviće se da je Stojadinović bio jedan od visprenijih političara dvaedesetog veka. Stoja- dinović je uspevao da se održava na površini uzburkanih političkih voda, gde su najjači talasi dolazili sa hrvatske strane. Ne samo da je odolevao intrigama generala Petra Živkovića i njegovih ljudi, već je Stojadinović počeo da plete sopstvenu mrežu intriga uz pomoć stranačkih saboraca i ljudi u koje se mogao uzdati.

Sve ovo je izluđivalo generala Živkovića i činilo od njega otvorenog neprijatelja Stojadinovićevoj vladi, u kojoj je i sam bio Ministar vojske i mornarice.

MILAN Stojadinović svestan otvorenog neprijateljstva generala Živkovića o tome piše:
„Što je general Živković bio onako malo oduševljen mojim uspehom u Narodnoj skupštini, to je bilo - meni se čini - iz razloga proste zavisti i ljubomore. On je očekivao da će moja vlada naići na teškoće, da će se uplesti u zbrku partijskih i političkih intriga i da će ponovo doći njegovo vreme. On je želeo da se ne samo ja, nego i ceo taj pokušaj demokratizacije skrši i tako onemogući svaki drugi način upravljanja zemljom sem jake ruke. A to je bio ujedno i jedini sistem, za koji je on verovao da mu je dorastao i pozvan da ga sprovodi, posle nestanka kralja Aleksandra.

Kada je video da moja vlada raspolaže većinom u Skupštini i da nameravam da upravljam zemljom na duže vreme, njegovo strpljenje počelo je da ga izdaje. To je ono što mu je oduvek nedostajalo, strpljenje i savlađivanje. Kao vojnik, naviknut na poslušnost bez pogovora, on je lako eksplodirao kad god bi se neko suprotstavio njegovom mišljenju ili njegovim namerama".

Da li je ovo bio razlog koji će navesti generala Petra Živkovića da organizuje atentat na Milana Stojadinovića ili je po sredi bila zavera od strane Milana Stojadinovića da se sa političke scene ukloni general Petar Živković, ne možemo sa sigurnošću znati.

Svakako, odjednom su Milanu Stojadinoviću počela da stižu anonimna upozorenja, potpisana sa prijatelj, u kome ga obaveštavaju da general Petar Živković priprema antentat i da ga želi ubiti.

Nedugo posle tih pisama zaista dolazi do pokušaja atentata na Milana Stojadinovića u Narodnoj skupštini, tokom iznošenja ekspozea, od strane jednog opozicionog poslanika.

PAD VLADE

PAD vlade Bogoljuba Jevtića je izveden tako što je jedan od ministra Hrvat, optužio Vlatka Mačeka i Hrvatsku seljačku stranku da simpatišu ustaški pokret i ubice kralja Aleksandra. Istog trenutka, tri hrvatska i dva srpska ministra podneli su ostavke. Ta dvojica Srba bili su general Petar Živković i dr Milan Stojadinović. To je bio naj jednostavniji način da se izazve kriza i nedugo posle toga Jevtićeva vlada je pala.

 SUTRA: SRBI SE UMIRITI NE MOGU NOVI PUCNjI U SKUPŠTINI  

Preporučujemo

Feljton

0 4

ZAKULISANE IGRE OKO KRALjEVOG TESTAMENTA: Do danas, posle osam decenija, nije razrešeno je testament kralja Aleksndra bio ispravan

09. 08. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

OTIMANjE OKO VLASTI POSLE UBISTVA KRALjA ALEKSANRDA: Aleksndrov testament je, u kraljevom kabinetu , pronašao i prvi otvorio knez Pavle

08. 08. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije