BRANISLAV NUŠIĆ KUMUJE KOLU SRPSKIH SESTARA: Zbor na Veliku Gospojinu 1903. godine bio je najveći ženski politički skup u Srbiji

PO POVRATKU u Srbiju Nadežda je zastupala podizanje nacionalne svesti. Oslobodilački rat je doživljavala kao sveti čin...

Foto: Arhiva Novosti

Otvoreno je govorila:„Bejasmo gotovi na osvetu: trebalo je istim načinom pribaviti zadovoljenja za one mučenike; trebalo je stvoriti komitske čete čija bi dužnost bila da zaštićavaju nezaštićene, nejake žene i decu. Bejasmo gotovi da pored sve kulture budemo surove i nemilosrdne sudije razbojnicima i varvarima odmeravajući im istom merom, sudeći im istim oružjem”.  

Nadežda u svojim tekstovima ne prikazuje osvetu kao slepi čin jarosnog gneva, već kao moralnu i istorijsku nužnost, nešto što je neizbežan odgovor na vekovno ugnjetavanje. Posebno zbog surovosti turske vojske, arnautskih razbojnika i bugarskih komita prema srpskim ženama, devojkama i deci, koji su bili bespomoćne žrtve nasilja, bez ikakvih prava i zaštite, izložene zulumu, otimanju i silovanju. Žene u Nadeždinom doživljaju teškog položaja srpskog naroda nisu samo objekti osmanskog ugnjetavanja, već i simboli nacionalnog stradanja, jer su njihova tela i čast neretko žrtvovani u širem kontekstu etničkog i verskog nasilja.

Uvek treba imati na umu da Nadežda od početka svog patriotskog angažovanja nije zagovarala pasivno trpljenje ili diplomatska rešenja, već je isticala nužnost herojske borbe i žrtve, čime je podsticala kult nacionalnog podviga. Pri tome je Osmansko carstvo prikazavila kao prostor ispunjen despotizmom, varvarstvom i civilizacijskim zaostajanjem, što je dodatno opravdavalo srpsku oslobodilačku akciju. Upravo tako doživljena kompleksna saznanja o velikim stradanjima i nepravdi koju trpi srpski narod pod osmanskom vlašću, trebala su da pokrenu javnost na aktivan otpor i nacionalnu akciju. 

INICIJALNI sastanak odigrao se u Nadeždinoj kući, gde je ona sa ocem Mitom ugostila Delfu Ivanić i njenog muža Ivana koji je bio diplomata.  Posle savetovanja sa ocem i „uglednijim političarima”, Nadežda je svoj plan pomoći Srbima u Osmanskom carstvu izložila nekolicini „inteligentnijih žena”. Mnoge su i dalje ostale pasivne, jer javnost tadašnje Srbije nije bila navikla na oblik društvenog aktivizma koji je Nadežda zagovarala.   Ta činjenica bila je vidljiva i tokom prvog poziva na širi sastanak, koji je Nadežda uglednijim ženama „razaslala” putem mlađih sestara i braće, kada se niko nije odazvao. Sutradan je Nadežda lično obilazila kuće i ubeđivala žena o potrebi osnivanja društva.

Agitacija je od samog početka usmeravana ne samo na brzu pomoć postradalom srpskom stanovništvu, već i na razbijanje predrasuda o aktivizmu žena u patrijarhalnom društvu: „Prihvatismo one koje se dragovoljno staviše na uslugu i rad, a odbacismo one, koje su mislile mozgovima svojih lenjih muževa, ostavljajući ih da čekaju početak rada ljudi”. Na prvom sastanku bilo je svega pet do šest žena, a na prvoj javnoj konferenciji za štampu, između petnaest do dvadeset, što je bio uspeh.

Na drugom sastanku pridružio im se Branislav Nušić, u to vreme na položaju sekretara Konzularnog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova. Upravo u ovo doba došlo je sloma Ilindanskog ustanka u Makedoniji i pojačanog terora turskih vlasti, što je podstaklo Ivana Ivanića i Branislava Nušića da predlože osnivanje stalnog društva umesto privremenog odbora, koje bi sistematski pomagalo Srbe pod osmanskom vlašću. Njih dvojica dali su i ime društvu. Ivanić je predložio nazive „Društvo srpskih sestara” ili „Kolo Srpkinja”, a Nušić spojio ta dva predloga u ime „Kolo srpskih sestara”. 

Sledeći sastanak održan je izvan doma Petrovića, u jednoj osnovnoj školi. Delfa Ivanić iznela je novinarima ciljeve društva i najavila održavanje mitinga na kome će se izabrati uprava. Nadežda je predložila da pokrovitelj društva bude princeza Jelena Karađorđević (1884–1962) kćerka kralja Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke, ali je Delfa Ivanić odbila predlog zbog nedavne smene dinastija i želje da se distanciraju od politike. Ponudili su i starijim ženskim društvima učešće u radu, kako bi izbegli negodovanja. 

Pripreme za miting bile su ozbiljne, a za predsednicu je predložena Savka Subotić (1834–1918), žena dr Jovana Subotića i sestra srpskog političara Mihaila Polit–Desančića iz Novog Sada, poznata po zalaganjima za ženska prava. 

PRVI javni zbor Kola srpskih sestara održan je u velikoj sali kod Kolarca na Veliku Gospojinu 15/28. avgusta 1903. godine. Prema zapisima savremenika bio je to najveći ženski politički skup u Srbiji, na kome je učestvovalo preko tri hiljade ljudi. Mnoge žene došle su u pratnji braće ili muževa. Pozdravni govor održala je Nadežda Lontkijević, a posle nje nastupila je Nadežda Petrović. Njen govor, koji je trajao duže od sat vremena, uneo je veliko uzbuđenje kod svih prisutnih:

„Pa šta hoće od nas bes turske truleži i šta Evropa koja u svojim nedrima milione svojih rođenih sinova radenika eksploatiše za račun silnih bogataša i aristokracije. Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć [...] Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba i drugih Slovena [...] Četrdeset sela kičevskih i trideset osam sela debarskih je uništeno, ljudi poklani, a žene i kćeri i deca obeščašćeni od bestidnih Turaka. Stid i sram za HH vek, vek civilizacije, vek emancipacije ženskinja [...] Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se [...] Na zajednički posao, prigrlimo opštu stvar kao svoju rođenu [...] Zakunimo se da ćemo društvo održati sa njegovom patriotskom svrhom dok i jedna Srpkinja traje”. 

Kako su to zapamtili savremenici, posle Nadeždinog govora, cela sala bila je u „groznici”. 

Izrazito patriotski govor Nadežde Petrović pozivao je na otpor i mobilizaciju srpskog društva, ukazivanjem na razmere nacionalnog stradanja. Govor je bio borben i agitatorski, sa naglašenim kontrastom između „nas“ – srpskog naroda koji strada, i „njih“ – neprijatelja, bilo da su to Turci, kao neposredni počinioci zločina, ili sebična i eksploatatorska Evropa, koja svojom pasivnošću omogućava nastavak stradanja.

Koristila je ogorčen i dramatičan ton, sa čestim uzvicima, retoričkim pitanjima i ponavljanjem ključnih fraza poput „rastresimo lance“ i „zakunimo se“, što dodatno pojačavalo poziv na akciju. Nadežda je demonstrirala snažan patriotizam, iskazujući potrebu za nacionalnom svešću i otporom. Pozivala je na solidarnost među Srbima, osudu zločina i aktivnu borbu za slobodu. Takav stav podrazumevao je militaristički pristup kao nužnosti očuvanja nacionalnog zajedništva koje se nalazi iznad individualnih interesa kako bi se ostvario cilj oslobođenja. Srbe je doživljavala isključivo kao žrtve, a neprijatelje kao apsolutno zlo.

Poziv na nacionalnu mobilizaciju uključivao je i žene, što je njenom delovanju davalo i određenu feminističku dimenziju, ali u funkciji nacionalnog oslobođenja. Kritika Evrope imala je i otvorenu levičarsku, socijalističku dimenziju. Veoma emotivan i ogorčen govor izražavao je snažnu nacionalnu svest i istorijsku odgovornosti uz otvoreni poziv na konkretno delovanje.

Na kraju je izabrana i uprava Kola srpskih sestara u kojoj je Nadežda imala funkciju sekretara. Osnovni zadatak društva bila je pomoć Srbima u Osmanskom carstvu i Austrougarskoj monarhiji, a podružnice su počele da se brzo šire po Srbiji, kao i izvan otadžbine, ali u tajnosti. 

SUTRA: POHOD SRPSKOM NARODU U JUŽNOJ STAROJ SRBIJI

Preporučujemo

Feljton

0 0

PRILIKA ZA OSTVARENjE NACIONALNIH IDEJA: Nadežda se posle povratka u Srbiju nije ograničila na rad sa decom u Višoj ženskoj školi

05. 03. 2026. u 18:00

Feljton

0 7

DOGOREVA FITILj NA SVEĆI TESLINOG ŽIVOTA: "Pozdravite moju staru domovinu, ja je nikada više neću videti..."

25. 02. 2026. u 18:00

Feljton

0 0

JOSIP BROZ NIJE VOLEO PRIČE O NASLEDNIKU: Između Tita i Steve Krajačića postojala je čvrsta veza koja je datirala još iz vremena Kominterne

19. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 6

UNUK VOĐE PRVOG USTANKA POSTAJE SIMBOL IZDAJNIKA: Tokom Velikog rata Bogićević u Cirihu samovoljno pregovara o sklapanju separatnog mira

04. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije