SUSRET SA ISTORIJOM: Heroje narod zatrpao cvećem i suzama - Kako je naša vojska oslobađala Beograd 1. novembra 1918. godine

PRASKOZORJE 15. septembra 1918. godine. Na zaravni Dobro polje, koja spaja planine Kozjak i Nidže, u rovovima, na prvoj liniji fronta, sa pripadnicima srpske Druge armije su regent Aleksandar Karađorđević i vojvoda Živojin Mišić, načelnik štaba Vrhovne komande.

Vladalo je neopisivo oduševljenje, Foto Privatna arhiva

Probdeli su celu noć sa svojim vojnicima i oficirima. Položaji nemačke i bugarske soldateske su udaljeni samo pedesetak metara. U 6.15 vojvoda izgovara šifru za napad "Šaljite jednog oficira i osam vojnika". I krenuli su svi kao jedan. U ušima su im odzvanjale poslednje rečenice iz zapovesti glavnokomandujućeg Mišića: "Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte, junaci, napred u otadžbinu!"

I ti hrabri i čestiti ratnici osetili su da je čas pravde došao. Za njih više nije bilo prepreke a konje su gonili uzvikujući: "Hajde u Srbiju!". Već prvog dana Šumadijska i Timočka divizija su probile 11 kilometara fronta. Krenuli su ka Beogradu kao vihor vetra koji obara sve pred sobom.

Regent Alekandar Karđorđević u oslobođenom Beogradu, Foto Privatna arhiva

Preobrazili se ti srpski vojnici gotovo preko noći. Posle Albanske golgote nisu više igrali kolo oko logorskih vatri, nije se čula pesma, mnogi su pustili bradu u znak žalosti za izgubljenima. A sad odjednom, ponovo se čuju snažne srpske pesme praćene zveketom oružja i gvožđa sa topova koje su gurali uz planine. A u veče, pri mesečini i svetlošću vatri, radosno obasjani Moravci, Šumadinci, Užičani, Timočani, vaskrsavali su kolo. I brade su brijali.

Vojvoda Petar Bojović, Foto Privatna arhiva

Vojvoda Živojin Mišić, Foto Privatna arhiva

Bugarski kralj Ferdinad 30. septembra izgovara: "Ovo je kraj svih nas..." potpisuje kapitulaciju i beži u Nemačku gde ga dočekuje kajzer Vilhelm II rečima: "Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. SRAMOTA!"

Za to vreme srpski vojnici izgovaraju dve reči "Samo napred!". Nije više za njih bilo prepreka. Bili su sigurni u svoju pobedu. Kao bujica, osvajali su makedonske planine, Veles, Skoplje, Ovče polje, Kumanovo... A onda osvanuše u Vranju prekriveno jesenjim cvećem. Samo napred, ne dati mira ni odmora varvar inu... Pa pade Niš, Ćuprija, Palanka... Za samo 45 dana prešli su 600 kilometara i stigli pred Beograd. Nisu svi ti hrabri ratnici stigli do svoje prestonice na ušću Save u Dunav. Mnogi su ostavili svoje živote - njihova smrt je bila zalog slobode.

BRZOM napredovanju srpske vojske doprinos daje i sam narod organizujući četničke odrede koji su iza neprijateljskih linija vraćali "dug" okupatoru za sva nedela, zločine i pljačku. Opisujući raspoloženje naroda pred oslobođenje, Konstantin Fotijades, poznati vojni hroničar, koji se nalazio u francuskim jedinicama, piše: "Sva je Srbija uzavrela i liči na organizam koji energično hoće da se oslobodi otrova i da starci, žena i deca nisu čekali da se mi približimo pa da otpočnu proterivanje svog ugnjetača. Ova gerila je ubrzala naše nastupanje", - konstatuje Fotijades.

Okupatorska vojska je na svojoj koži osetila probuđeni oslobodilački duh naroda koji je hteo da skine jaram porobljivača. Paul Kirh, vršilac dužnosti načelnika štaba 11. nemačke armije, izveštava da su se "u celoj zemlji pojavile srpske čete i vrše prepade na naše jedinice. Protiv njih smo upućivali posebne lovačke odrede ali je lakše uhvatiti buvu u džaku, nego uloviti ove čete na ispresecanom planinskom zemljištu koje oni izvrsno poznaju".

SHVATIVŠI da je došao kraj četvorogodišnje okupacije, Austrougari su žurili da što više opljačkaju Srbiju. Poslednji okupatorski guverner Remen fon Barenfeldski je naredio da se u Mađarsku brodovima i železnicom transportuje 4.000 vagona žita, 10.000 komada rogate stoke, isto toliko svinja, 4.000 ovaca a, kao što piše u nalogu za transport, i "vagon marmelade". Nosili su sve što se moglo odneti, od kućnog do kancelarijskog nameštaja i svih mogućih predmeta iz radnji."

Srpski i francuski vojnici sa pukovskom zastavom, Foto Privatna arhiva

Dok su austrougarske vlasti pljačkale radnje "od Kalemegdana do Slavije", srpska vojska se približila Beogradu. Osiromašeni i opljačkani Beograđani sa nestrpljenjem su očekivali oslobođenje. Književnik Milan Đoković, koji je u to vreme bio đak osnovne škole, zapisao je "da su se majke dogovarale, preturale po svojim krpama, makazama nešto sekle i krojile. Uveče su pored petrolejke šile srpsku zastavu pripremajući se da dočekaju i pozdrave oslobodioce".

Konjički eskadron Dunavske divizije je u kasnim popodnevnim satima 31. oktobra izbio na liniju kote 312, kod železničke stanice Ripanj. Oduševljenju meštana nije bilo kraja.

Vadili su poslednje rezerve hrane i pića, koje su krili od Austrougara i Nemaca, da ugoste oslobodioce. Sviralo se, pevalo, igralo... U međuvremenu stiže zapovest komandanta Dunavske divizije: "Zadatak eskadrona za sutrašnji dan: izviđanje i proterivanje neprijatelja od Ripnja prema Beogradu i zadržati se na obalama Save i Dunava."

U naredbi je posebno istaknuto - slavlje završiti do 22 časa i poslati vojsku na spavanje. Sutra ih očekuje naporan dan. Ali, teško da je neko od njih oka sklopio. Ležali su otvorenih očiju i drhtali ispod ćebadi od ushićenja i iščekivanja od susreta sa Beogradom.

KOMANDIR Konjičkog eskadrona Ivan Živaljević, dvadeset leta docnije, u listu "Vreme", povodom dvadesetogodišnjice oslobođenja prestonice, detaljno je opisao tu noć. Pred očima su mu se ređale slike Beograda, njegovog rodnog grada u kom je odrastao i proveo detinjstvo, išao u školu. Uspomene su naizmenično navirale, uz njih i pitanja šta je srušeno i šta je ostalo od onog Beograda koji je ostavio. Da li je sat na Terazijama kod kog su se zakazivali ljubavni sastanci čitav. Osećao je da su i njegovi vojnici ispunjeni sličnim nemirom. I oni su mislili na svoje kuće, na roditelje, na braću i sestre. Bili su istovremeno i tako daleko i tako blizu glavnog grada.

I tad se kapetanu Živaljeviću javila ideja da on bude prvi oficir koji će ući u Beograd. Za to je vredelo dati život i donosi odluku: Umesto u sedam sati, kako je glasila zapovest nadređenih, naređuje pokret u četiri sata ujutru. Ushićenje, nestrpljenje, radost, neka čudna neopisiva groznica prenela se sa njega na njegove borce. Eskadron je bio spreman - na Beograd.

Srpski vojnik u zagrljaju dece , Foto Rista Marjanović 1918.

Narod ih usput obaveštava da se neke neprijateljske jedinice nalaze kod stanice u Resniku i na Torlaku. U jednom jurišu su ih rasterali, pobegli su glavom bez obzira. Još na Banjičkom putu počeli su da ih presreću stanovnici glavnog grada. Kada su došli na uzvišenje iznad Slavije, nisu mogli da prođu od naroda koji se skupio da ih dočeka. Žene i deca plakali su od radosti, kitili konje i vojnike cvećem. Suze radosnice nisu mogli da prikruju ni oslobodioci. Srpski vojnici koji su izdržali svakojake nedaće u poslednjih šest godina popustili su pred ovim prizorom dobrodošlice. Živaljević je u "Vremenu" svedočio: "Grlio sam decu i žene, pritiskao ih na svoje grudi, a očima sam milovao kuće i ulice moga Beograda."

Na uglu ulica Njegoševe i Kralja Milana, kod Oficirskog doma, današnjeg Studentskog kulturnog centra, Konjički eskadron Dunavske divizije se zaustavio. Ivan Živaljević je ispunio svoj san. Bio je prvi oficir koje je ušao u prestonicu. Vojvodi Petru Bojoviću, komandantu Prve armije Srpske vojske šalje izveštaj: "Ušli smo u Beograd. Tačno je 10.30 časova."

JEDAN od najpoznatijih i najuglednijih srpskih novinara Predrag Milojević, koji je oslobođenje Beograda dočekao kao sedamnaestogodišnji mladić, ovako opisuje taj dugo čekani dan:

"Vladalo je neopisivo oduševljenje. To je bila prava eksplozija radosti. Komandant na konju bio je sav zasut cvećem. Ljudi, naročito žene, hvatale su ga za ruke, grlile njegovog konja, ljubile peševe njegovog šinjela. U njemu kao da se oličavalo sve ono za čim se čeznulo tokom četiri godine pokornosti i ponižavanja pod okupacijom. U jednom trenutku, da bi, valjda, bio bolje viđen od nepregledne gomile, komandant na konju našao se na oniskoj tribini. Prignječen ljudima višim od mene, nisam mogao sve da vidim, pa mi se činilo da su to komandanta, zajedno s konjem, ljudi digli na ruke i da oni lebde u vazduhu."

Eskadron je krenuo ka Kalemegdanu. Ulice su bile pune ljudi, a kroz prozore su se vijorile srpske zastave. Vojnici i konji su bili okićeni peškirima i cvećem. Grupa razdraganih dečaraca skinula sa Dvora crno-žutu zastavu i bacila je ispred konja koji su kopitima prešli preko nje. Sa svih strana je je odjekivalo "Živeli naši oslobodioci!".

U jednom trenutku do oslobodilaca uspeo je da se probije jedan dvanaestogodišnji dečak i rekao im da se veća formacija Nemaca nalazi kod Beogradske zadruge carinarnice. Kakva igra životne sudbine. Taj dečko je bio Đorđe Radovanović, brat od tetke kapetana Živaljevića. Shvativši ko je komandir ove jedinice, mališa je otrčao da javi njegovoj majci radosnu vest.

Kada je eskadron stigao na Savu, videli su neprijatelje kako se u žurbi povlače na levu obalu Save preko pontonskog mosta. Živaljević je postavio dva puškomitraljeza i naredio da se otvori vatra. Utom se pored njega stvorio jedan predstavnik beogradske opštine, koji mu je saopštio da je dao časnu reč srpskog oficira da nemački vojnici neće biti napadnuti pri prelazu na drugu obalu, a zauzvrat, oni neće bombardovati Beograd. Časna reč srpskog oficira morala je da se održi i paljba je prekinuta.

Dolazak regenta Aleksandra

REGENT Aleksandar je u Beograd stigao 8. novembra. Dolazak se očekivao oko 17 sati, ali sat ranije ulice su već bile pune sveta. Arčibald Rajs, čuveni šavajcarski kriminolog i profesor univerziteta, koji je vlastitu sudbinu podelio sa srpskim narodom, zabeležio je povratak budućeg kralja: "Prestoničke vlasti, društva, okupile su se na ulasku u varoš, na putu za Banjicu. Tu je takođe jedna četa vojnika, muzika i oficiri. Tačno u 17 sati stiže prinčev automobil. On staje i princ u uniformi generala za koga je proizveden, silazi praćen Damjanovićem i Acom Dimitrijevićem. On pozdravlja predsednika opštine koji drži govor. Princ odgovara jednostavno glasom koji se čuje, ali on je uzbuđen. Horovi pevaju himnu i masa viče: "Živeo!" Sada odlazimo svi pešice u Sabornu crkvu. Baca se cveće, venci i uvek "Živeo!" Žene se bacaju na kolena i uvek: "Živeo!" Taj presrdačni doček uzbudljiv je do krajnjih granica. Saborna crkva je impozantna, osvetljena električnim sijalicama i ukrašena zelenilom. Na vratima princa dočekuje sveštenstvo koje mu predaje Sveto pismo. Hor peva himnu i ceremonija je kratka. Izlazimo i princ odlazi u svoj privremeni Dvor, Krsmanovićevu kuću."

Besmrtna herojska slava

SRPSKI narod i njegova vojska dobili su mnogobrojna priznanja za herojska dela i žrtve koje su podneli u Prvom svetskom ratu. Najdirljivija osećanja izrazio je predsednik francuske Narodne skupštine  Pol Dešanel u telegramu povodom oslobođenja Beograda:

"Srbi su u Beogradu, cela Francuska je sa njima! Napad na Srbiju izrodio je rat. Srbija je imala čast da podnese prvi udarac. Kao da nije dovoljno pretrpela u toku vekova! Ona je branila Evropu od Azije; Azija ju je držala pokorenu četiri veka! Oni, koje je ona spasla, umesto zahvalnosti - hteli su da je unište! Ali, oni se danas survavaju pod teretom svojih zločina! Mi smo ponosni što smo bili pored tih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva. Nijednog časa oni nisu sumnjali, nijednog časa nisu pokleknuli! Srbija je slobodna! Posle mučeništva, evo trijumfa: veliki san Jugoslovena ostvaruje se; Francuska ih bratski pozdravlja i kliče njihovom životu koji se ponovo rađa i njihovoj besmrtnoj slavi!"

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Preporučujemo

Društvo

3 68

SUSRET SA ISTORIJOM - OD ČEGA JE ŽIVEO TITO: Primao dve plate i čak tri dečja dodatka

24. 10. 2021. u 16:00

Društvo

0 6

SUSRET SA ISTORIJOM - Kako je Tito skinuo rusku rubašku i američki džins: Šest decenija od osnivanja Pokreta nesvrstanih

10. 10. 2021. u 17:19

Društvo

8 25

SUSRET SA ISTORIJOM, SRBI VATIKANU DALI JEDNOG PAPU I DVA SVECA: Kako je sveta stolica kanonizovala naše ljude, katolike iz Boke Kotorske

03. 10. 2021. u 17:00

Kultura

0 3

APIS I ALEKSANDAR: Roman o dvojici vršnjaka koji su obeležili modernu istoriju Srbije

25. 10. 2021. u 14:51

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije