REVOLVERAŠKA MAFIJA U NOVINAMA: Skandalozno, bestidno i besomučno nasrtanje na ličnosti

PO STATISTIČKIM podacima, na osnovu popisa koji je rađen poslednjeg meseca 1907, Beograd je imao 79.110 stanovnika. Tada je naš glavni grad bio najmanja prestonica na Balkanu: Sofija je, recimo, imala 83.000, a Bukurešt 290.000 stanovnika. Zanimljiv je podatak da je Beograd tada imao samo tri hiljade stanovnika više od Zagreba.

Početkom prošlog veka Beograd je bio najmanja prestonica na Balkanu, Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Elem, ta najmanja prestonica na Balkanu početkom 20. veka bila je preplavljena dnevnim novinama i časopisima. U jednom trenutku je na tom malenom tržištu bilo čak 23  novina, koje su se, gotovo sve, nadmetale u drskosti i bezobzirnosti napada i klevetanju političkih protivnika..

Jaša Prodanović, urednik lista “Odjek”, lično je pisao najuvredljivije tekstove o svojim političkim protivnicima. Poseban merak mu je bio da blati Nikolu Pašića i Stojana Protića. Kada bi se mašio pera da piše o ovom drugom, Protiću, njemu je, kako se pričalo, izbijala “pena jeda i zloće na usta...

“Šta je sve samo Prodanović napisao o Protiću u “Odjeku”! Te da je “pakostan i sebičan”, te da je “tupava glava”, da se ni u šta ne razume, a da se “u sociologiju razabira taman toliko koliko i Kara Mustafa u telegraf”, da “presno laže a ne zgreva”, da “svet polaže na njegova tvrđenja koliko i pop na cigansku zakletvu”.

Prodanovićev, odnosno samostalski “Odjek” je čak štampao i jednu skarednu pesmu o Protiću - “Lažovni Stojan”. “Stojana, družba karaše: Stojane, mori, Stojane, Stojane, ženo strošena, Ne pravi l’ža Golema Ne budi fauga l’žovska!”

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

ŠTAMPANjE UVREDLjIVIH stihova o političkim protivnicima bila je jedno vreme prava moda. Postojali su za tu vrstu literature i specijalisti, koji su se samo tim bavili, i opsluživali sve moguće redakcije. Jedan od najpoznatijih specijalista bio je u Srbiji, 1911. godine, u vreme osnivanja “Crne ruke”, neki Milutin Tomić, koji se ispod svojih sočinjenija potpisivao sa - Nikac od Rovinja.

Prebeg iz Crne Gore u Srbiju (zbog navodnog sukoba s kraljem Nikolom), on se izveštio u pisanju epigrama i pesama u desetercu. Glavni deo njegovog “espapa” ticao se radikala i Nikole Pašića lično. Zbog oštrine kojom se u svojim stihovima obrušavao na radikale, bio je kao saradnik tražen od skoro svih opozicionih listova, pa i od crnorukačkog “Pijemonta”. Najpredusretljivije, ipak, on je priman u redakciji “Štampe” i “Pravde”.

Pošto “Nikac od Rovinja” uistinu nije znao meru kad je sastavljao stihove o radikalima, ili pak aforizme, “Samouprava” ga je jednog dana i sama “odalamila”. U broju od 26. aprila, po starom, ili 9. maja 1911. godine po novom kalendaru, izvrgla je ruglu njegovo “klovnovsko bekeljenje na Radikalnu stranku” i nazvala ga - “ajmanom” i “Rikcem od Nikogovine”. U isti mah upozorila ga je da bi mogao zbog svojih “blesastih bezobrazluka” da “zategne štrangu”.

Promptno, “Nikac od Rovinja” je odgovorio “Samoupravi” preko “Pravde”, na način njemu svojstven: “Zašto me denuncirate vi, pogana skotadijo i uglibljena robijaška furdo? Ne dam da me robijaške tarafunde iz ‘Samouprave’ nazivaju nikogovinom. Pa zar vi sumnjive Prisrbice, koji i niste zadojeni mlekom srpskih majki, nego mlekom krava i mađarskih sluškinja, možete i smete ma koga nazivati nikogovinom? Pa zar vi, moralni srpski nesojevići, koji bi sutra u slučaju ratnog pokliča ranjavali sami sebe i grnuli na državne kase da ih opeljugate, te samo da pobegnete daleko, daleko ispod senke srpskog barjaka?!”

* * * * * * * * * * * * * *

Razbojnička gnezda novinarskih pustahija

IZ PRIMERA NIKCA od Rovinja i drugih sličnih poslenika u štampi, kao i iz primera listova koji su bili spremni da sve štampaju samo da bi naneli štetu političkim protivnicima, videlo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili da više od polovine listova u Srbiji nije poštovalo “ni najosnovnije obzire pristojnosti, morala i opštih interesa”. Od strane ovih listova, politika je “eksploatisana na isti način na koji i skandalozna hronika, pikanterije, ulične senzacije ili pornografija...”

Zbog svega ovoga, Skerlićev “Dnevni list” je tražio da se “revolverskoj mafiji” u štampi stane na put i da se zakonskim merama zabrani “bezobzirna trgovina s javnom reči”.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Za međusobno blaćenje listova, za nedopustive napade jedne stranke na drugu preko štampe, kao i za nastojanja da se pojedini političari putem štampe svale u što dubnji kal kleveta, Jaša Prodanović je dao svojevrsno objašnjenje u Narodnoj skupštini, na sednici od 28. novembra 1911. godine. Tada je on rekao i sledeće: “I mi, i naprednjaci, i liberali jedni druge smo uzajamno grdili. G. Pašić je nazvan od nacionalaca i naprednjaka i u Skupštini i kroz listove, izdajnikom, pa opet ništa nije smetalo ni g. Novakoviću ni g. Ribarcu da rade s tim čovekom kad dođu teške prilike. Nigde se u svetu ne meri novinarska reč tako, da se ona u svakom vremenu uzima kao apsolutno merilo. Jer, u borbi se često puta dešava, da se kaže više no što treba reći i nego što se mislilo reći. Kad bih ja kao sudija sudio Stojanu Protiću, i osudio ga po svojem uverenju, onda bi to bilo pravo i tačno moje mišljenje, jer tu igra glava. A u novinarskoj borbi ne igra glava...”

Sudeći po pisanju “Samouprave”, radikalima je oduvek smetalo to što se većina listova u Srbiji “radije bavila napadima na ličnosti nego načelnim raspravljanjem važnih opštih pitanja”. Međutim, oni su malo što u tome mogli da promene. Mogli su, samo kao što su to učinili 1904. godine, da izraze nadu da će obrazovaniji novinari potisnuti “s polja javne reči” one manje obrazovane, i time učiniti kraj “svem ovom čudu i pačarizu u našem novinarstvu...”

RADIKALI NISU uvek bili zadovoljni ni pisanjem “Politike”. U “Samoupravi” (u broju od 1. aprila 1904. godine) rečeno je, da je “Politika” izgubila “svoju ozbiljnost” i da se “pojavila kao organ političke mlatarije koja niti shvata ozbiljno današnje državno stanje u zemlji, niti razume pravilno političke ideje radikalizma.”

List “Opozicija” bio je saglasan sa mišljenjem “Samouprave” o štampi, ali se suprotstavio tvrđenju da se to tiče samo opozicionih novina. To se ticalo i drugih listova - “Malog žurnala”, “Dnevnog lista”, “Jutra”, pa primer. I u ovim listovima se pisalo “i skandalozno i bestidno”, i u njima se “besomučno nasrtalo na ličnosti...

Najciničniji laganjem, klevetanjem i denunciranjem, oni su alarmirali javno mišljenje, i nagnali opozicionu štampu da zauzme ovako odsudan front prema onima koje ti listovi zastupaju. Naopaka i ludačka radnja tih listova, bez ikakve kazne i odgovornosti, svakim danom, i sve više i više, unosi u našu javnost otrovnu žučnost i gamensku bestidnost...”

“Opozicija” je smatrala da je njeno pisanje, u poređenju sa pisanjem drugih listova, “pravo smilje i kovilje”. Međutim, bila je uverena da će se situacija jednog dana ipak popraviti... “Srpski narod gleda sva ta čuda i pokore, gleda i kameni se. I kad nastupi čas davanja računa, kad zatraži da vidi, šta su radili oni, kojima je on poklonio svoje poverenje, tada će tek biti čuda i sijaseta...

Razbojnička gnezda novinarskih pustahija odleteće u oganj kao gnezda guja prisojkinja, i nastaće plač i škrgut zuba, i grešnici će primiti pravednu nagradu za svoja zla dela.”

Bez obzira na to o čemu i kako pisali, većina novinara - i to je karakteristično za štampu u Kraljevini Srbiji posle prevrata - svoje članke nije potpisivala punim imenom i prezimenom. Uglavnom su korišćeni pseudonimi. Delom je to bio rezultat prakse još iz vremena kneza Mihaila, a delom je tako rađeno iz - straha...

* * * * * * * * * * * * * *

U Beogradu sve se znalo, sve je bilo javna tajna

MADA SU BILE neprestano u svađi, stalno se hvatale za gušu, vređale se i nipodaštavale, redakcije listova umele su da ponekad ustanu u odbranu jedna druge - kad je bilo u pitanju vršenje presije na pojedine listove, kad je bila ugrožena sloboda štampe od strane vlasti. 

Przničavi “Odjek” je, na primer, ustao u odbranu “Opozicije” i “Narodnog lista” (najzagriženijih protivnika režima uspostavljenog posle prevrata 1903. godine), iako ih je svrstavao u “nedostojna glasila javne reči, rugla srpske štampe, kojima ništa nije sveto i koji bezočno i drsko pljuju na sve što je čestito u Srbiji”.

Povod “Odjeku” da ustane u odbranu ovih listova bio je upad policije u njihovu štampariju u nameri da spreči njihovo izlaženje. “Ako ovi listovi”, bio je stav “Odjeka”, “napadaju današnje stanje, tu smo mi da ga branimo. Narod ima da ceni, pa ako velika većina bude na njihovoj strani, neka propadne današnje stanje; njega neće spasti policija, kao što nije spasla ni ono stanje, za kojim ti listovi uzalud kukaju. Policija je za to da vrši zakone, a nikako da ih ona gazi”.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

OD NOVINA kojima se nije moglo prebaciti da predstavljanju samo “đozbojadžiluk” i “buzdovanluk”, i da kipte od “preispoljne gluposti”, posebnu pažnju na sebe skretale su “Radničke novine”, organ Socijaldemokratske stranke. Pored ostalog i zato što su one, češće nego mnoge druge novine, svoje razorne strele upućivale i na adresu dvora...

U proleće 1912. godine ove novine su pisale, da je dvor dokazao “da mari za narod isto toliko koliko i za lanjski sneg, a da mu je parlamentarizam deveta rupa na svirali, ili još tačnije kost u grlu. Već i po ovakvom načinu pisanja ‘Radničke novine’ su se razlikovale od većine drugih dnevnih političkih listova. A njih je (u maju 1911. godine) bilo ravno petnaest”.

Dve godine ranije, 1909, međutim, izlazila su 23 politička lista... Istina, ti toliki listovi nisu se mogli podičiti naročito visokim tiražima. Štampani su u po 300 do tri hiljade primeraka prosečno. Tri dnevna lista, “Politika”, “Pravda” i “Mali žurnal”, 1908. godine, dnevno su rasturani u 24.000 primeraka.

U BEOGRADU, u kojem se oduvek sve znalo, sve bilo manje-više javna tajna, bilo je dobro poznato ko stoji iza kojih novina, ko ih finansira i instruiše ne samo o čemu, već i kako da pišu. Za list “Tribuna”, koji je među prvima obavestio javnost o postojanju „Crne ruke“, pričalo se da je “kućni list” Milovana Milovanovića (1911. godine predsednika Vlade i ministra spoljnih poslova) i da je imao obavezu da agituje za njegove lične stavove, da “plasira u javnosti ono što on nije smeo i nije mogao da kaže protiv svojih kolega u vladi... Jedno vreme, ovaj list je stajao i u službi prestolonaslednika Aleksandra. To je, navodno, nehotice obelodanio glavni urednik “Tribune”, Naim Dimitrijević, pohvalivši se velikim poverenjem prestolonaslednika prema njemu. Na vest o ovome, “Tribuni” konkurentski “Mali žurnal” ovako je reagovao:

“Mi sumnjamo da je prestolonasledniku Aleksandru moglo pasti na misao, da u Naumu i njegovoj politici potraži oslonca, u toliko pre, što je položaj prestolonaslednika, po našem Ustavu, pasivan i najmanje ima potrebe da stvara kompromise s političkim ljudima.

Uopšte ne bi bilo to ni najmanje ni taktično, jer jedan budući vladalac treba da bude potpuno nezavisan i nevezan ni za jednu partiju... Mi ne znamo da li ko o ovome vodi računa, ali izgleda, da se ono, što se dogodilo s kraljevićem Đorđem, sada ponavlja i kod prestolonaslednika Aleksandra. Iste prijatelje, sa istom ili jednakom moralnom snagom viđamo danas pored prestolonaslednika Aleksandra, kao nekad pored prestolonaslednika Đorđa. Kad su ga survali, onda su se obrnuli prestolonasledniku Aleksandru...”

* * * * * * * * * * * * * *

Političari traže strože propise o štampi

KO STAJAO DA STAJAO iza kog lista, tek svi listovi zajedno, toliko mnogo njih za mali Beograd i malu Srbiju, sa sadržajem koji često samo da nije eksplodirao u rukama čitalaca, bili su velika glavobolja za celo društvo, ali pre svega za vladu i dvor.
Mnogo istine bilo je u tome, da nije bilo lako upravljati Srbijom pri postojanju tolikog broja listova često raspojasanih do neodgovornosti, ali i finansiranih iz inostranstva.
To je valjda najbolje znala Radikalna stranka Nikole Pašića. Ona je zbog štampe bila na velikim mukama. Stalno na vladi, ona je istina imala nož u rukama, ali da seče - nije se usuđivala. Iz mnogo razloga. Unutrašnja situacija bila je permanentno rovita, a ni spoljnopolitički položaj Srbije nije bio kako treba...

Problemi sa štampom pratili su radikalske vlade još od 1904. godine. O tim problemima govorio je u Narodnoj skupštini, u svojstvu predsednika Narodne skupštine, Ljuba Jovanović  Patak, na sednici od 14. marta 1909. godine. Ja znam, rekao je on tada, “da je naša štampa slaba, ja znam da je prošla kroz razne nevolje, i da prema tome ne možemo mnogo od naše štampe tražiti. Ali kao god što oni traže od nas da mi budemo bolji tako isto imamo i mi prava da tražimo od nje da i ona bude bolja”.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

DA BI ŠTAMPA postala bolja, pojedini političari mislili su da bi trebalo doneti strože propise o štampi. Za to su bili i neki najistaknutiji prvaci Radikalne stranke, sem - Nikole Pašića. On je imao specifično gledanje na štampu (gledao je na štampu kao i na vatru: dobar sluga, ali loš gospodar). Od časa kada je prvi put došao na vlast (prvu vladu obrazovao je 24. februara 1891. godine), on je nastojao da štampu ima na svojoj strani. Nikad, pa bio na vladi ili u opoziciji, on na štampu nije gledao tako kao da je ona samo za to tu da trubi čas jednu čas drugu istinu, već kako se to kad od nje traži.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Vremenom, čitalačku publiku više je počelo zanimati ko se krije iza kojeg pseudonima, negoli sam članak potpisan pseudonimom. Pogotovu je to bio slučaj sa napisima u kojima se napadala neka javna ličnost... I za same napadnute ličnosti bilo je najvažnije da saznaju ko stoji iza kojeg pseudonima. Te i takve (napadnute) ličnosti su po pravilu izbegavale da odgovaraju na napade, pozivajući autora pod pseudonimom da prvo “iziđe iz busije”, i kaže - ko je.

Pseudonima je bilo svakojakih. Pisci u konzervativnim novinama, na primer, koji kao da su i samim izborom pseudonima hteli da pokažu da su nešto drugo nego “škrabala” u ostalim listovima... Dardanus je bio pseudonim Stojana Novakovića, Garrik - profesora Živojina Perića, Mileta St. Novaković potpisivao se sa - Foh, a Milutin Čekić, urednik “Nedeljnog pregleda”, sa - Brutus.

Preporučujemo

Društvo

0 1

MARKO MILjANOV I VALTAZAR BOGIŠIĆ O KRVNOJ OSVETI: Običaj koji je umalo istrebio Crnu Goru

17. 12. 2024. u 06:45

Društvo

0 0

USTANIČKO NASLEĐE SRPSKE CRKVE (1594-1941): Prilozi za istraživanja istorije odnosa između Crkve i države

11. 12. 2024. u 08:00

Društvo

0 1

IZMEĐU MANTIJE I KOMITSKOG GUNjA: Srpska crkva je ulazila u ogorčene sukobe i sa svojom državom

11. 12. 2024. u 16:00

Društvo

0 1

STRADANjE SVEŠTENIKA I MONAHA U "SEČI KNEZOVA": U dva Srpska ustanka manastiri su bili mesta okupljanja i dogovora

11. 12. 2024. u 14:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije