MILAN NEDIĆ SRBIJU UMIRITI NE MOŽE: Bespogovorno izvršenje glavnog zadatka - bratoubilačkog rata

MILAN Nedić je gajio iluziju da će moći u Srbiji da obezbedi nekakvu autonomiju, nešto slično onome što je bilo pošlo za rukom maršalu Petenu u Francuskoj. U tu mogućnost verovali su i Nedićevi prvi saradnici.

Nemci su očekivali da Nedić uguši ustanički pokret u Srbiji, Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

Potvrdu za ovu tvrdnju pruža i raspis komandanta žandarmerije od 1. septembra 1941, u kojem se kaže, da će, s obzirom da je obrazovana srpska vlada na čelu sa generalom Nedićem, žandarmerija „dejstvovati potpuno samostalno u interesu isključivo srpskog naroda, služeći isključivo njemu i nikome više, na poziv i po naređenju srpske vlade “.

Kad su u pitanju visoki i najviši nemački krugovi, s kojima je, navodno, Nedić održavao tesne veze i pre okupacije, stoji kao dokazana činjenica, da u tim krugovima, u pogledu Nedića i njegove vlade, nije bilo jedinstvenog mišljenja. Dok je nemačka Vrhovna komanda podržavala obrazovanje jedne srpske vlade, i kumovala njenom formiranju, videći u tome dobru mogućnost da se oružani ustanak u Srbiji uguši bez angažovanja dodatnih nemačkih snaga, koje su se morale dovlačiti sa drugih strana, ministarstvo spoljnih poslova imalo je skeptičan stav prema svemu. U pismu svom predstavniku u Beogradu Feliksu Bencleru od 2. septembra 1941.  ministar spoljnih poslova fon Ribentrop je rekao sledeće:

„Ako nova vlada ima unutrašnju jačinu, koja se od nje očekuje, da savlada komunističke snage, treba očekivati i strahovati da će ona tu jačinu kasnije upotrebiti za to da vladi Rajha postavlja nezgodne zahteve bilo koje vrste. Stoga molim da se u kontaktu sa vojnim zapovednikom pazi na to i predupredi da se vlada iznutra i svojim nastupom ne okrene protiv Nemačke. Moramo zadržati mogućnost da nju u svako doba vratimo u potrebne granice ili da je opozovemo“.

ZAINTERESOVAN SAMO za „umirenje Srbije“, za ugušenje oružanog ustanka, vojni zapovednik Srbije jedva da se i osvrnuo na upozorenje ministra spoljnih poslova Fon Ribentropa. Za njega je to bila „visoka politika“, za koju se on nije osećao nadležnim...Kada je predavao ovlašćenje Milanu Nediću za obrazovanje vlade, vojni zapovednik Srbije je rekao uglavnom to - da on od Nedića i njegove vlade očekuje pre svega i u prvom redu uspostavljanje u zemlji reda, mira i bezbednosti.

Nedić je s tim bio potpuno saglasan. Zahvaljujući se na ukazanom poverenju, on je vojnog zapovednika (generala Hajnriha Dankelmana) zamolio, da veruje u njegovu i njegovih saradnika odlučnu volju da se preseče stvaranje anarhije u Srbiji i obezbedi se u punoj meri mir, rad i sigurnost.

Kako njegova vlada misli da ostvari svoj glavni zadatak, i uopšte kako misli da ona deluje, Nedić je, sasvim precizno, to objasnio predstavniku ministra Fon Ribentropa u Beogradu, Feliksu Bencleru. O tome je ovaj, 2. septembra 1941, poslao u Berlin sledeći izveštaj: „Danas sam imao prvi načelan razgovor sa generalom Nedićem... On mi je ponovo spontano naglasio svoju punu lojalnost prema naređenjima nemačkih okupacionih vlasti.

Dalje je, izjavio, između ostalog, da pored glavnog zadatka suzbijanja komunističkog ustanka ima nameru da smesta najoštrije postupi protiv Jevreja, kao i što je moguće pre protiv masona koji treba da budu uklonjeni iz svih javnih službi i sakupljeni u koncentracione logore, zatim spektakularni proces protiv krivaca za 27. mart. Na odgovarajuće pitanje s moje strane izjavio je da će sve učiniti da 6. septembar, dan zvaničnog proglašenja punoletstva mladog kralja, prođe bez demonstracija...“

* * * * * * * * * * * * *

Bogate novčane nagrade za prokazane partizane

POŠTO JE FORMIRAO i na zgradi u kojoj je ona imala svoje sedište istakao (s posebnom dozvolom Nemaca) srpsku zastavu, Nedića su prvi napali komunisti. Nazvali su ga izrodom, čiji je glavni zadatak da izazove bratoubilački rat u Srbiji...

Sa svoje strane, ni Nedić nije ostao dužan komunistima. Nazvao ih je najvećim zlotvorima srpskog naroda...Komuniste će Nedić, zatim, optužiti da snose glavnu krivicu za bratoubilački ratu Srbiji. No njegovim rečima, oni su zato izazvali bratoubilački rat da 6i „navukli Nemce na osvetu protiv srpskog naroda i nagnali srpski narod da beži u šume. Da 6i ovo izveli, komunisti su napadali na Nemce i masakrirali ih, sekući im noseve, uši, vadeći oči, zatim su napadali na vlast i na istaknute građane. Sve ovo je doprinosilo tome da Nemci kaštiguju srpski narod...

U svojstvu predsednika vlade, Nedić je naredio da se preko letaka pozove srpski narod na uništenje partizana, jer mu je to jedini spas. „Zato ih “, stajalo je u jednom od tih letaka, „ odmah prokažite srpskim oružanim odredima, koji će se sa njima obračunati za spas vaš, vaše dece, vaše krsne slave i imovine. Svaki onaj Srbin ili Srpkinja koji prokažu vođu ili komunističku bandu i time doprinese da se ovi unište, pored velikih nacionalnih zasluga i priznanja Otadžbine, biće nagrađeni novčanom nagradom od 50 do 100 hiljada dinara“ .

Iako je bespogovorno prihvatao da izvrši sve što bi mu okupator stavio u zadatak, pogotovu kad se radilo o akcijama protiv ustanika, Nedićeva saradnja sa okupatorskom upravom nije tekla bez teškoća. Stalno su iskrsavali neki problemi, nekad veći a nekad manji. Na mahove, Nedićevi odnosi sa okupatorskom upravom bili su vrlo zategnuti, da se činilo da će doći do raskida saradnje.

Genaral Nedić, Milan Aćimović i Dragi Jovanović vrše smotru policije, Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

U PROLEĆE 1942. do zaoštravanja odnosa između Nedića i njegove vlade i okupatorske uprave,  došlo je zbog zaposedanja pojedinih delova jugoistočne Srbije od strane bugarske vojske. Nedić je protiv toga najoštrije protestovao, i to je bio povod da vlada Nemačke (u martu 1942.) uzme u razmatranje ne samo smenjivanje cele Nedićeve vlade, već i hapšenje svih njenih članova. Da do toga ipak nije došlo, razlog leži u tome, što se s tim nisu složili vojni krugovi u Srbiji, ali i operativno odeljenje u nemačkoj Vrhovnoj komandi.

Oni su bili za ostanak Nedića, pre svega zbog borbi koje je vodio protiv ustanika sa svojim vojnim, žandarmerijskim i policijskim jedinicama...

O Nediću je imao posebno visoko mišljenje general Beme, vojni zapovednik Srbije, koji je počinio čitav niz pokolja nad Srbima, u jesen 1941. godine, a posle kojih mu je Nedić „za uspomenu na boravak u Srbiji“ poklonio, kao strasnom filatelisti, 200 serija srpskih poštanskih maraka, izdatih u korist ratnih zarobljenika u Nemačkoj. 

Prve Nedićeve jedinice  (odredi od 120 do 350 boraca) položile su zakletvu (kralju Petru II) 6. septembra 1941, na kraljev rođendan. Smotra tek formiranih Nedićevih oružanih odreda održana je na rođendan kralja Petra II, na Banjici, u prisustvu brigadnog generala Pante Draškića, ministra rada u vladi Milana Nedića, i pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Ceke Đorđevića. - Starešine u ovim prvim Nedićevim „Srpskim oružanim odredima“  bili su uglavnom potpukovnici i pukovnici. Svi ovi odredi odmah su upućeni u borbu protiv ustanika. U Mačvu, uglavnom. Jedan od tih odreda, međutim, i ne ogaravivši puške u borbi sa ustanicima, partizanima i vojnim četnicima Draže Mihailovića, odmah je prešao na drugu stranu - odredu pod komandom četničkog kapetana Dragoslava Račića. Neki od tih prvih Nedićevih odreda, pošto su odbili da pođu u napad na partizane (bilo je to u Šapcu) bili su od Nemaca razoružani.

* * * * * * * * * * * * *

Dražini ljudi se uvlače u kvinsliške jedinice

SITUACIJA U NEDIĆEVIM  oružanim jedinicama, svakako i iz straha njenih pripadnika od nemačkih represalija, nešto docnije  se popravila.  Porastao je i broj boraca, i to znatno, a bio je osiguran i dovoljan broj podoficira i oficira. Tamo krajem 1941. Nedićeva vojska bila je raspoređena u šest Glavnih grupa: Rudničku (komandant major Milan Kalabić, otac Nikole Kalabića), Kragujevačku (potpukovnik Mihailo Stefanović), Čačansku (potpukovnik Božidar Kostić), Požešku (major Manojlo Korać), Užičku (potpukovnik Sreten Stranjaković) i Rašku (poručnik Mašan Đurović).

Kad je od ovih grupa formirana Srpska državna straža, a uz nju i Srpska granična straža, gro starešina, pa i vojnika  pristao je uz Dražu Mihailovića, tvrdi Stanislav Krakov.

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

To tvrđenje nije netačno, bez sumnje. Samo, od „pristajanja”uz Dražu Mihailovića do uključenja u sastav njegove vojske  put je bio dug. Tek kad je postalo sasvim jasno da Nemačka gubi rat, i da će gubitnik biti i Nedić, tek tada, a to je bilo u ranu jesen 1944, došlo je do pripajanja Nedićevih „straža“ vojsci Draže Mihailovića i formiranja Srpskog udarnog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini (SUK-a).

Iako je do spajanja dveju srpskih vojski došlo tako kasno, između njih je postojala stalno neka veza, i naročito u proleće 1942. Mihailović je tada na Nedićevo ljudstvo gledao kao na neku vrstu svoje rezervne vojske. Posebno veliku nadu polagao je u onaj deo Nedićeve vojske kojem su pripadali njegovi nekadašnji borci, kojima je on naredio da se „legalizuju “, formalno priključe Nediću.

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

ENGLEZU LORENSU Draža se hvalio, baš u proleće 1942, da ga njegove trupe u sastavu Nedićevih jedinica štite ne samo od Nemaca, već i od partizana, obaveštavajući ga o njihovom kretanju. Sem toga, hvalio se Mihailović, te trupe obezbeđivale su njegovim jedinicama znatnu materijalnu pomoć, što je sve manje-više bilo tačno! (Upravo u prvoj polovini 1942. godine, Mihailovićevim ljudima uspelo je da zauzmu mnoge važne pa i najvažnije položaje u jedinicama Milana Nedića, ali i Koste Pećanca.) 

Uvlačenje u kvislinšku vojsku, da 6i je u određenom času mogao upotrebiti za ostvarenje svojih ciljeva, bila je, nema sumnje dobro smišljena taktika Draže Mihailovića. Ali ona, kako je to rekao austrijski istoričar Rauš,  nije bila nikakav monopol Jugoslovenske vojske u otadžbini. Ona je primenjivana i u Hrvatskoj, od strane komunista. Već u junu 1941. Centralni komitet KP Hrvatske doneo je odluku o obrazovanju partijskih ćelija u domobranskim postrojbama.

* * * * * * * * * * * * *

Srpska crkva ne veruje u sistem zasnovan na zločinima

NASTOJEĆI DA ŠTO više Srba okupi oko sebe i stvori što jači front i protiv partizana i protiv pokreta Draže Mihailovića, Nedić je pokušao da za sebe, svoju vladu i politiku koju je vodio, pridobije i Srpsku pravoslavnu crkvu - i to u času dok se njen starešina nalaziou nemačkom zatočeništvu...

U izveštaju Svetom arhijerejskom saboru od 28/15. marta 1947, patrijarh Gavrilo je rekao:

„Na Sveti arhijerejski sinod činjen je veliki pritisak da se Crkva aktivno angažuje u političkoj borbi. Na ovome se najviše insistiralo naročito od kada su poslovi verske uprave prešli iz nadležnosti Ministarstva pravde u nadležnost Ministarstva prosvete.

Ministar prosvete je naročito zahtevao da sveštenstvo - svuda i svakom prilikom sa predikaonice i inače  - govori u intencijama vlade. Naši organi upravnih vlasti su u insistiranju da se Crkva angažuje u političkoj borbi išli još i dalje. Jedan je okružni načelnik odredio Arhijerejskom namesniku u tom mestu raspored propovedanja, teme propovedanja i čak cenzurisanje propovedi“.

Od Srpske pravoslavne crkve je još u avgustu 1941. ultimativno zahtevano da potpiše      jedan javni apel na narod u kome se po diktatu okupatora napadaju komunisti i partizani.

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

Ovaj apel, o kojem govori patrijarh Gavrilo, neki episkopi ipak su potpisali. Bili su to episkop niški Jovan, ѕvorničko-tuzlanski Nektarije i budimljanski Valerijan. Zajedno sa ovim episkopima, apel je potpisao i veći broj najviđenijih beogradskih intelektualaca...

U pokušajima da Srpska pravoslavna crkva kao celina stane iza vlade Milana Nedića, i politike koju je ona vodila, da praktično blagoslovi sve što je ona činila angažujući se i oružjem u građanskom ratu među Srbima, najviše se isticao, po rečima patrijarha Gavrila, Velibor Jonić, ministar prosvete. „Podržavanjem subverzivnih elemenata protiv Crkve i episkopata - kaže patrijarh Gavrilo - proturajući vesti o zbacivanju patrijarha i pojedinih episkopa, podmetanjem raznih intriga, on je ovakvim radom svojim nanosio teške nevolje i brige našoj Crkvi. Pod parolom ’tako Nemci hoće’, a kojoj je on verno služio, nastojao je da razdvoji srpski episkopat, nudeći pojedincima i položaj patrijarha Srpske pravoslavne crkve.“

U ODNOSU PREMA Srpskoj pravoslavnoj crkvi Milan Nedić nije se mnogo razlikovao od Jonića, mada je bio mnogo suptilniji. Na sastanku sa osmoricom arhijereja, 20. oktobra 1941, Nedić je izjavio, da je „okupator nezadovoljan stanjem naše crkve i da ona stoji po strani događaja i ne preduzima ozbiljne korake da se odupre boljševizaciji našega sveta...” Apelovao je na episkopat da „njega i njegovu vladu pomogne u gonjenju komunista, partizana i pljačkaša .

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

U ime osmorice episkopa, Nediću je odgovorio mitropolit skopski Josif. On je neuvijeno rekao da se Crkva ne može upuštati ni u kakve političke kombinacije, da ona ne želi nikakva nasilja. Kao majka srpske pravoslavne dece , kazao je mitropolit Josif,  Crkva ne može i ne sme reći: Ovaj mi sin ne valja, vi ga ubijte. Nemci nemaju prava tražiti od naše Srpske pravoslavne crkve ono što nisu dobili ni od svoje katoličke i protestantske crkve...

Patrijarh je, kako stoji u njegovim memoarima, tada rekao Nediću: „Što se tiče pomoći Srpske crkve i srpskog patrijarha u ovom času, smatram da je apsolutno bespredmetna i u svemu nemoguća. Ja bih bio voljan da izgorim za interese srpskog naroda, kad bih ja za to imao uverenje i mogućnosti da mogu nešto korisno i dobro u ovom momentu da učinim, i da tako olakšam njegove muke i sva druga iskušenja u kojima se on danas nalazi. Ali smatram da za to nema nikakvih uslova niti ma kakvih realnih mogućnosti. Prvo s pravnog gledišta, po našem Ustavu, koji je uvek za nas u važnosti: kralj Petar II i Kraljevska vlada nalaze se van zemlje, i tamo se održava kontinuitet naše države i legitimne vlasti koju Ustav i zakoni sankcionišu...”

Govoreći o nemačkim okupatorima, patrijarh je rekao Nediću, da on lično „nema nikakvog poverenja u ljude čiji je sistem zasnovan na tiraniji i zločinstvima. Mi smo to iskusili i videli u svemu, da ne treba ništa da se predomišljamo u svojim odlukama. Ako bismo mi sarađivali sa neprijateljima, šta 6i rekli poklani episkopi i sveštenici, ljudi, žene i deca, koji su nevino stradali od ustaša, a Nemci su za to dali svoju saglasnost...“.

Preporučujemo

Društvo

0 1

ZEMALjSKI PORAZI I NEBESKE POBEDE: Teorijski okvir za proučavanje nacionalnog identiteta Srba

07. 01. 2025. u 18:44

Društvo

0 0

KOSOVSKI ZAVET I NACIONALNI IDENTITET SRBA: Suština Vidovdanskog predanja i tajna njegove trajnosti

07. 01. 2025. u 05:00

Društvo

0 0

VELIKI ZALOGAJ ZA MALI BEOGRAD: Kralj Petar I Karađorđević i opozicioni listovi

31. 12. 2024. u 06:45

Društvo

0 0

PAŠIĆ BRANI SLOBODU PISANE REČI: Pokušaji sasecanja krila razuzdanim beogradskim novinama

31. 12. 2024. u 08:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije