SVET NIJE LOŠ, SRBIJA JE BOLJA Milan Stojanović, medicinski tehničar: Kada sam otišao precenio sam sebe, a našu zemlju pomalo potcenio

OD kada je krajem prošle godine Ministarstvo zdravlja otvorilo Kancelariju za saradnju sa našim lekarima i sestrama koji trenutno žive i rade u inostranstvu, u Srbiju se vratilo više od 20 lekara i medicinskih sestara i tehničara. Među poslednjima koji su doneli odluku da se vrate u svoj zavičaj i kojima je ministar zdravlja lično uručio ugovore o radu su lekar opšte prakse Marko Šipčić (29) i tehničari Milan Stojanović (40) i Lazar Anđelković (31).

Privatna arhiva

Kako u razgovoru za "Novosti" kaže Marko Šipčić, iz zemlje je otišao u Rusiju da bi studirao medicinu. Tamo se i oženio koleginicom, a potom su doneli odluku da zajednički život nastave u Novom Sadu:

- Ja volim način života u Srbiji, odnosno Novom Sadu, jer u tom gradu sam završio osnovnu i srednju školu. Odgovara mi prisnost koja postoji među našim ljudima i činjenica da su mi druga mesta i gradovi veoma blizu. Živeo sam u Moskvi, a to je jedan pravi megalopolis koji nudi brojne mogućnosti i izazove. Međutim, nama više odgovara mirniji način života, a samim tim i više slobodnog vremena za život i porodicu - iskren je Marko.

Budući doktor Šipčić trenutno stažira kao lekar opšte prakse u Univerzitetskom kliničkom centru Vojvodine, a želja mu je, kao i njegove supruge koja bi uskoro trebalo da mu se pridruži, da specijaliziraju internu medicinu.

- Nijednog trenutka nisam sumnjao da se neću vratiti, jer jednostavno vidim sebe u svojoj zemlji - jasan je Marko.

Iz Srbije u beli svet mnogi naši medicinari odlazili su jer nisu imali posao, odgovarajuće uslove za rad, ili je plata bila mala. Svako je imao neki svoj razlog zašto je negde tamo daleko pokušao da obezbedi za sebe i porodicu neki bolji život. Ali, sve je više onih koji iz dijaspore žele da se vrate i žive i rade u zemlji. Među njima je i Milan Stojanović, medicinski tehničar iz Leskovca, koji je završio Pedagoški fakultet u Vranju i Medicinsku školu u Leskovcu, a koji se u rodni grad vratio iz Austrije.

- Ideja o odlasku se javila još na studijama i 2010. odlazim u SAD, preko studentske vize - priča Milan za naš list. - Tada još uvek neiskusan i relativo mlad ubeđen da je Zapad nešto idealno sanjam o tome da se trajno preselim u Ameriku, Dansku, Nemačku, Austriju... Međutim, po povratku iz Amerike upoznajem sadašnju suprugu Milu, započinjemo zajednički život i dobijamo prvog sina. Ja u to doba svršeni student Pedagoškog fakulteta sa šansom za posao u struci ravnoj nuli. Želja za boljim životom i životom na Zapadu me vodi korak unazad u obrazovanju i upisujem vanredno Medicinsku školu u Leskovcu. Nakon veoma uspešnog školovanja u leskovačkoj Medicinskoj školi, započinjem prilično težak put učenja nemačkog jezika.

Tih godina Milanov posvećen i naporan trud i rad su se isplatili, dobio je posao u jednoj klinici u Austriji.

- Iako sam bio ubeđen da je život na Zapadu idealan, tek kada sam počeo da živim i radim u Austriji upoznajem pravu stranu posla i života u toj zemlji. Shvatam u tom trenutku koliko zapravo volim svoj grad, ljude i mentalitet. Jeo sam vrhusku hranu na klinici, a sanjao prženu papriku i jaja u mojoj kući - priznaje Milan sa ponosom. - Sa finansijske strane bilo je solidno, ali osećaj otuđenosti je bio prejak. Nedostajala su mi deca, jer sam u međuvremenu dobio i drugog sina, supruga, majka, otac brat.... čak i džangrizave komšije. Dakle, precenio sam sebe, a Srbiju pomalo potcenio. Sada sa ove vremenske distance shvatam da je Srbija zapravo epicentar dešavanja koliko god to smešno zvučalo. Poguban je narativ o tome da je u Srbiji sve crno. Nakon Vašingtona, Njujorka, Berlina, Minhena, Salcburga, Beča, Linca, Graca.... shvatam šta znači maternji jezik, jasnije vidim koliko je naša zemlja lepa, a sistem toliko kuđen zapravo i nije toliko loš, čak šta više funkcioniše u mnogim segmentima bolje od austrijskog. Ako gledamo materijalnu komponentu, u Austriji od rada može da se zaradi, ali za mene lično se kvalitet života ne meri novcem. Meni nije potrebno mnogo, nego dovoljno. Zbog toga onog trenutka kada sam video da postoji mogućnost povratka u Srbiju i rad kao medicinski tehničar nisam razmišljao ni minut.

Preko Kancelarije Ministarstva zdravlja za dijasporu u svoju zemlju iz Nemačke vratio se i Lazar Anđelković:

- U Nemačkoj su veće plate, bolji standard, ali me je srce vuklo u Kosovsku Kamenicu. Tamo sam odrastao i tamo je sve moje, moji roditelji, braća, prijatelji. I želeo sam da mi dete odrasta na svom ognjištu, na Kosovu - rekao je Lazar koji je posle pet godina provedenih u Fuldanu kod Frankfurta odlučio da profesionalnu službu nastavi u Domu zdravlja u Kosovskoj Kamenici. - Prvenstveno zbog toga što sam rođen u Kosovskoj Kamenici, što sam tu odrastao. Moji roditelji su u Kosovskoj Kamenici, moja braća, familija, moji prijatelji i zato što se tamo najlepše osećam. Zato sam odlučio da se vratim. Mislio sam da će to biti dosta ranije, ali zbog posla to ipak nisam mogao.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije