TRAGIČAN DOŽIVLJAJ NACIONALNOG PORAZA: Grob Stojana Živadinovića danas ne postoji, grobno mesto je prekopano i ustupljeno drugoj porodici

NEKOLIKO meseci pre Stojanove smrti, uoči samog napada Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju, u Sokobanji, među njenom inteligencijom, prosvetnim radnicima i u Kolu srpskih sestara sazrela je ideja da se priredi književno veče na kome bi se govorilo o književnom delu njihovog zemljaka, pisca Stojana Živadinovića.

SEĆANjA Mihailo Živadinović, dekan Arhitektonskog fakulteta, Stojanov potomak, Foto Ariv porodice Živadinović

Na  to upućuju dva dokumenta koja su se sačuvala u zaostavštini sokobanjskog direktora škole Jovana Jovića.

Prvi dokumenat predstavlja pismo Stojana Živadinovića upućeno iz Beograda 16. marta 1941. godine direktoru sokobanjske škole Jovanu Joviću, u kome Živadinović izražava zahvalnost i radost što su ga se njegovi zemljaci setili i što nameravaju da prirede jedno književno veče na kome bi se govorilo o njegovom delu i čitali njegovi radovi.

Živadinović ih izveštava da im šalje za školsku biblioteku neke svoje knjige  i predlaže koje pripovetke i koje odlomke treba čitati. Drugi dokumenat  je kratka biografija koju je napisao Stojan Živadinović 17. mart 1941. i koja je trebalo da bude pročitana 28. marta 1941. u Sokobanji, u čast zavičajnog pisca Stojana Živadinovića. Nemamo podataka o tome da je književno veče zbilja održano. Tih dana u Beogradu i Srbiji smenjivali su se burni dvadesetsedmomartovski događaji koji su sve, pa i ovu književnu veče, bacili u senku.  

Stojan Živadinović umro je 7. jula 1941. godine. Možemo samo da pretpostavimo u kakvom se duševnom i telesnim mukama okončao njegov život. Odranije je bolovao od šećerne bolesti. Možemo samo da pretpostavljamo sa kakvim je osećanjem ratnik iz oslobodilačkih ratova Srbije 1912 – 1918. i veliki frankofil primio vest o kapitulaciji  Francuske a zatim bombardovanje Beograda i slom jugoslovenske države i svega onoga što su do tada stvorile generacije Srba.

NjEGOVA osetljiva priroda doživela je nacionalni poraz duboko i dramatično, što je moglo podstaći njegovu bolest, koja je, kako se kaže u novinskim izveštajima, bila duga i teška. Branko Lazarević navodi da je bolovao i umro od raka. Umro je u ponedeljak, 7. jula 1941, a sahranjen je u sredu 9. jula. Na dan sahrane 9. jula 1941. godine u ''Novom vremenu'' na udarnom mestu objavljena je informacija povodom Živadinovićeve  smrti.                                            

U Parcelnoj knjizi beogradskog Novog groblja, gde se beleže podaci o sahranjenima, sačuvani su podaci o sahrani Stojana Živadinovića. Umro u stanu u Francuskoj ulici, broj 78. Sahranio ga je, najbliži srodnik, brat Predrag. Pokopan je u grob u kome je  počivala  Albertina. Njihov grob danas ne postoji, grobno mesto je prekopano tako što je 1959. ustupljeno drugoj porodici.

Najmlađi Stojanov brat Predrag preživeo je Drugi svetski rat. Radio je u železnici, obavljao je manje vrednovane činovničke poslove. Imao je, kao i većina Živadinovića, dara za muziku pa je pevao u horu beogradskih železničara, što je sa ponosom isticao.

Održavao je prisne rodbinske odnose sa ostalim Živadinovićima u Beogradu pa ga se Milica Dimitrijević i profesor Mihailo Živadinović sećaju kao dobroćudnog čoveka.

Dugo je bio neženja, oženio se u poznim godinama i žena mu se zvala Jelena. Stanovali su u Ulici Maksima Gorkog 27. Živeo je dugo. Umro je u 89. godini života. Sahranjen je 26. februara 1985. godine u parceli 61 – 39, u grob u kome je počivao njegov brat Miodrag. Ni on, kao ni njegova braća Stojan i Miodrag, nije ostavio potomke. Nije se sačuvao ni grob u kome su počivali braća Miodrag i Predrag. Zbog neuplaćene takse uprava Novog groblja ustupila je grobno mesto drugima.

 PRVU knjigu Stojana Živadinovića, roman „Do poslednjeg daha“, koji se pojavio 1923, književna kritika je primetila, o njoj se dosta pisalo, ali sudovi kritičara o vrednosti ovoga dela bili su podeljeni. Na sličan način dočekivane su i druge Živadinovićeve knjige. Posebno su burno dočekani njegovi istorijski romani Karađorđe (1930), Hajduk Veljko (1932) i Vujica Vulićević (1933), o kojima se izuzetno mnogo pisalo i polemisalo.

Tako je to ostalo do kraja Živadinovićevog života. Kritičari su se ideološki određivali prema njegovim knjigama, levičari su nipodaštavali njegove knjige, dok su ih tradicionalisti i oni nacionalno orijentisani hvalili. Oni književni kritičari levičari, koji ga nisu voleli za života, a koji su u novoj komunističkoj državi posle Drugog svetskog rata zauzeli važne pozicije nastojali su da njegovo delo potpuno omalovaže i ponište.

Neki su, napadajući Živadinovićeve knjige, nasrtali i na njegovu ličnost, vezujući ga za provinciju, za njegov sokobanjski zavičaj u Istočnoj Srbiji, nazivajući ga čak i primitivcem i neobuzdanim upornim gorštakom. Činili su to uprkos činjenici da je Stojan Živadinović na beogradsku književnu pozornicu stupio po dolasku iz Pariza, a pod miškom  doneo sorbonsku gimnazijsku svedodžbu i diplomu pravnog fakulteta koji je završio u Parizu. Na jednoj pariskoj fotografiji iz Pariza,  nastaloj pre nego što će se vratiti u Srbiju je  u smokingu, sa mašnom oko vrata kakva je tada bila u modi, rukavicama i cilindrom u ruci. Do takvog pariskog „sjaja“ nije dospeo zahvaljujući novcu bogatog oca, ili državnoj stipendiji, nego upornim radom.

MOŽDA se različiti  pogledi kritičara na knjige Stojana Živadinovića najbolje mogu ilustrovati na tri primera, koja su se pojavila posle  prve tri Živadinovićeve knjige koje su objavljivane jedna za drugom. U jednoj antologije tadašnje savremene jugoslovenske pripovetke, sa naslovom „Sedam pripovedaka“, koju je pripremila Narodna knjižnica, zastupljeno je sedam tada najpoznatijih pripovedača. Pored Živadinovića našli su se Ivo Andrić, Niko Bartulović, Božidar Kovačević, Veljko Milićević, Sibe Miličić i Rastko Petrović. Svaki od ovih pisaca predstavljen je sa po jednom pripovetkom, kratkom biografijom i kratkim osvrtom na književno stvaralaštvo.

Na trećem mestu u toj antologiji našao se Stojan Živadinović sa pripovetkom „Braća“ i kratkim propratnim tekstom o piscu, gde je Živadinović, zbog svoga životnog puta na kome je bio radnik, operski pevač, novinar i vojnik, upoređen sa Maksimom Gorkim, Džekom Londonom, Džozefom Konradom i Panaitom Istratijem, i gde se, između ostalog, kaže da „već sam intimni život Živadinovićev pokazuje snažnu ličnost. Ta se snaga ogleda u njegovom plodnom književnom radu. On je ispunio mnoge časopise svojim izvanrednim pripovetkama iz srbijanskog života i iz rata; tek manji deo uneo je u dve svoje zbirke („Ispod Ozrena“, 1923; „Događaji i ljudi“, 1924). Ostale pripovetke  čekaju svoga izdavača u „Novom Životu“, „Književnom Glasniku“, „Vencu“, „Misli“, „Politici“ i drugde“.

Slično mišljenje  o Živadinoviću imao je i M. M. Pešić,  koji kaže da u doba literarnih lutanja posle Velikog rata u jugoslovenskoj prozi Živadinović kao „romansier, pripovedač, pripada podjednako našoj sredini i našem poratnom literarnom pokretu. On je od onih pisaca koji unose u književnost ’život, zdravlje i snagu’. Gorštak, divlji temperament, on je iz redova književnika koji pišu za one koji kao i on  ‘nose na licu ispisanu istoriju svoga života’. Njegova lična prošlost predstavlja jednim svojim delom isključivo borbu za opstanak. Slično mnogim velikim književnicima i on je došao iz staleških nizina, snažan kao dopotopno čudovište, osetljiv i brz kao brđani njegovog kraja. Ušao je u društvo ‘noseći proleće u prsima’, sejući njegov dah na sve strane, lutajući po svetu, radeći najteže poslove, boreći se i grcajući“.

KNjIŽEVNIK TVRDE GLAVE

MIŠLjENjE o Stojanu Živadinoviću  izneo je i Velibor Gligorić, mnogo docnije predsednik SANU,  koji za Živadinovića kaže da je „shvatio književnost kao zaradu, kao dobrog vođu za karijeru i više u tom smislu nego li u umetničkom proizvodio je na veliko“. Za pojavu Živadinovića na književnoj sceni okrivio je gimnazijske profesore Miodraga Ibrovca i Jeremiju Živanovića. Za Gligorića je Živadinović „primitivac, izraziti neizlečivi naš palančanin, tvrdih živaca, tvrde glave i žuljevitih ruku. Sva raznolikost njegovog života nije u njemu našla odjeka.’Martin iz Zagreba, Martin u Zagreb’, kao da se nije ni makao iz neke naše zaturene varoši tamo ispod Ozrena. Izgleda da je po svojoj nesreći, tamo na dnu, mislio samo na zaradu, stalno se brinuo da ne ostane gladan, glad shvatao kao fiziološku bolest, hranio se i živeo da sačuva opstanak“.

 SUTRA: ROMANI I PRIPOVETKE PISANI S PUNO LjUBAVI 

Preporučujemo

Feljton

0 1

TRILOGIJA O KARAĐORĐU I PRVOM SRPSKOM USTANKU: Za Stojana knjaz Miloš i Vujica Vulićević su učinili najteži zločin u našoj istoriji

13. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

MAŠTOVITI PISAC OSVAJA SRPSKU KNjIŽEVNU SCENU: Avgusta 1925. Živadinović je upućen u prvu diplomatsku misiju, u konzulat u Pečuju u Mađarskoj

12. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

NESUĐENI MUZIČAR U RATNOM METEŽU POSTAJE KNjIŽEVNIK: Kao vojnik Timočke divizije, koja je ratovala na Ceru, preživo je albansku golgotu

11. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

DIPLOMATA POSTAJE HONORARNI KOREKTOR: Stojan Živadinović se nije politički deklarisao, pokazivao je neutralan odnos prema partijama

14. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije