Društvo

USTAV IZ 1974. TRASIRAO PUT U BANKROT: Krah Jugoslovenskog samoupravnog i ekonomskog sistema

Пише: др Слободан Селинић (ИЗ КЊИГЕ „ЈУГОСЛАВИЈА И ЗАПАД 1980–1983. - СПОЉНИ ДУГ И УНУТРАШЊА КРИЗА“)/В.Н.

04. 06. 2025. u 16:00

ZAKONI donešeni na osnovu Ustava iz 1974. godine omogućili su republičkim i pokrajisnskim oligarsima da se slobodno zadužuju bez ikakvog dogovora sa Federacijom.

УСТАВ ИЗ 1974. ТРАСИРАО ПУТ У БАНКРОТ: Kрах Југословенског самоуправног и економског систeма

Tako je dug od 1976. do 1984. porastao sa 7,9 na 20,1 milijardi dolara. Najveći rast je bio od 1977. do 1980, za čak 9,3 milijarde. Međutim, tadašnji političari su u više navrata iznosili mnogo veće brojeve od zvaničnih. Miloš Minić je 12. januara 1982. u Predsedništvu CK SKJ rekao da je dug inostranstvu krajem 1980. iznosio 18,9 milijardi dolara, ali da je država dugovala i 7,8 milijardi dolara svojim građanima, dakle ukupno 26,7 milijardi. Ekonomista Ivan Stojanović je oktobra 1984. govorio da devizne obaveze krajem 1983. nisu bile zvaničnih 19 milijardi već 28,4 milijarde dolara.

EKONOMSKO posrtanje Jugoslavije poklopilo se sa promenom strateških interesa Zapada, pre svega Amerike. Njihove analitičke i obaveštajne službe raspolagale su pouzdanim podacima da se Sovjetski Savez, opterećen trkom u naoružanju,nalazi pred kolapsom.

Procene su bile da će se raspasti do kraja devete decenije prošlog veka. To se uostalom i pokazalo tačnim. Takav odnos snaga bitno menja i strateški interes prema Jugoslaviji koji je zapravo potpuno nestao. Sjedinjene Američke Države više nisu imale bilo kakvu potrebu za održavanje SFRJ.

PREMA raspoloživim podacima 1982. srpski dug, zajedno sa pokrajinama je bio 5,4 milijarde, odnosno 28%. ukupnih obaveza Jugoslavije prema stranim poveriocima. Takozvana uža Srbija ili centralni deo republike dugovao je 3,426 milijardi dolara.

Dakle – samo 17,8 odsto, što je srazmerno veličini i broju stanovnika bilo najmanje zaduženje. Akumulacija kapitala ostvarivana u takozvanoj „Užoj Srbiji“ prelivala se u druge delove zajedničke države

CEH separatističke ekonomske politike plaćali su građani kroz restrikcije struje, „par-nepar" vožnju i deficita životnih namirnica: nije bilo dovoljno nafte, šećera, kafe, lekova, ulja, deterdženata…

* * * * * * * * * * * * *

BANKROT ZBOG NEPOŠTOVANjA EKONOMSKIH ZAKONOMERNOSTI: Pregovori sa MMF i dugoročni program ekonomske stabilizacije

ZA JUGOSLAVIJU je 1982. međunarodno finansijsko tržište praktično postalo zatvoreno. Država je mogla ili da proglasi moratorijum ili da sklopi aranžmane o refinansiranju obaveza uz učešće svih kreditora. Odlučila se za refinansiranje obaveza koje su dospevale u 1983. i za nove finansijske i robne kredite, o čemu je SIV pregovarao sa MMF, Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj, Bankom za međunarodne obračune iz Bazela, sa petnaest zapadnih vlada potpisnica Bernskog aranžmana i oko 600 komercijalnih banaka dotadašnjih kreditora jugoslovenske privrede koje su formirale Međunarodni koordinacioni komitet od 15 banaka. Strani finansijeri su insistirali na reformama jugoslovenskog sistema, koje je suštinski bilo nemoguće sprovesti bez promene ustava i sprečavanja paralisanja saveznih institucija ukidanjem prava veta republika i pokrajina koji je zaživeo u praksi. Iako je Jugoslavija pregovarala sa više stranih subjekata, bilo je jasno da oni nastupaju sinhronizovano i svi jugoslovenski pokušaji da bilateralno postignu sporazum su odbijani.

Predsednica SIV Milka Planinc je svedočila: „Pokazala se prava slika, posljedica stanja koje je dugo trajalo. Ukupna potrošnja u zemlji znatno je premašila realnu, tržišnu vrijednost onoga što smo proizvodili. Trebalo je to napokon vraćati. Bez povećanja proizvodnje to je bilo nemoguće. Bez podrške zemalja u kojima je 600 banaka povjerioca to bi bilo nemoguće, a one bez sudjelovanja i konačnog mišljenja i ocjene MMF nisu namjeravale ni započinjati razgovore, a još manje pregovore o reprogramiranju dugova. A bez pregovora i njihova uspješnog završetka zaista bismo imali samo ono ‘radije ćemo jesti travu’!” Svi kreditori, a pre svega MMF, uslovili su sporazum sa Jugoslavijom prilagođavanjem privrede i ekonomske politike tržišnim kriterijumima (smanjenje svih vidova potrošnje, prelazak na politiku realnog kursa dinara i realnih kamata, obuzdavanje inflacije).

**Milka Planinc i Tito: Kriza u privredi je bila duboka**

POČETKOM 1983. DELEGACIJA MMF je u Beogradu od 11. do 17. februara suočila jugoslovensku stranu sa podacima koji su pokazivali da je kriza privrede dublja nego što se krajem 1982. pretpostavljalo da će biti: deficit tekućeg bilansa sa konvertibilnim područjem iznosio je 1,4 milijarde dolara umesto predviđenih 865 miliona, usvojeni budžet federacije je bio veći od očekivanog, novi devizni zakon je pogoršavao dohodovni položaj izvozne privrede. Međunarodni monetarni fond je zahtevao pooštravanje politike u oblasti kursa dinara, fiskalne i kreditno-monetarne politike, dalju devalvaciju dinara za 15% u odnosu na kraj 1982, smanjenje rasta domaće aktive, jer je novčana masa ostvarila brži rast od planiranog i dr.

Rezultat pregovora sa stranim institucijama bilo je zaključivanje pet linija kreditnih aranžmana u 1983. kojima je Jugoslavija obezbedila oko 4,6 milijardi dolara kako bi sprečila bankrot. (Sa MMF je zaključeno 604 miliona dolara po stanad by aranžmanu za 1983; sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj po posebnom kreditu za strukturalno prilagođavanje od 275 miliona dolara. Sa Bankom za finansijske obračune u Bazelu je zaključen kratkoročni kredit od 500 miliona dolara sa obavezom vraćanja već u 1983. godini.

Ugovor o finansijskom kreditu sa Međunarodnim koordinacionim komitetom predviđao je 600 miliona dolara gotovinskih sredstava sa rokom vraćanja od šest godina, 980 miliona dolara za refinansiranje dela obaveza glavnice duga koje dospevaju za plaćanje u 1983. posle 17. januara sa rokom vraćanja od šest godina i obnavljanje dela kratkoročnog duga od 215 miliona dolara (deo koji se odnosio na korišćenje finansijskih sredstava) i njegovo pretvaranje refinansiranjem u srednjoročni kredit od dve godine. Kreditni aražman sa vladama 15 zapadnih zemalja bio je težak 900 miliona dolara robnih kredita namenjenih proizvodnji za izvoz na konvertibilno područje, 300 miliona dolara finansijskih kredita za refinansiranje dela obaveza glavnice duga koje dospevaju 1983. i 220 miliona dolara novih finansijskih gotovinskih kredita.

* * * * * * * * * * * * *

Proglašenje moratorijuma kuca na vrata Jugoslavije

TEŠKI PREGOVORI sa međunarodnim poveriocima i rad na domaćem programu stabilizacije su privedeni kraju u leto 1983. Savezno izvršno veće je zaključilo da prostora za poboljšanje uslova u daljim pregovorima skoro da više nije bilo i da bi nepostizanje sporazuma neminovno vodilo jednostranom proglašavanju moratorijuma sa svim negativnim posledicama na politički i ekonomski položaj i ugled zemlje i na unutrašnje odnose. Posle dramatičnog govora Milke Planinc, koja je upozorila na opasnost od proglašenja moratorijuma, Skupština SFRJ je na noćnoj sednici 2/3. jula 1983. prihvatila gledište SIV i usvojila više interventnih zakona (o plaćanju u konvertibilnim devizama, o obezbeđivanju deviza za plaćanje dospelih obaveza po stranim kreditima, o izmenama Zakona o deviznom poslovanju, o garanciji Federacije za obaveze po sporazumu o kreditu Narodne banke i ovlašćenih banaka sa Međunarodnim koordinacionim komitetom) kojima su jugoslovenska država, njena vlada i centralna banka postali jedini jamac svih kredita, što je bio zahtev MMF. Time je Federacija kao država bila solidarno odgovorna za sve obaveze privrednih subjekata i svih republika i pokrajina. (Tim zakonima su regulisani mehanizmi kojima se zemlja kao garant obezbeđivala od kašnjenja u izvršavanju obaveza prema inostranstvu, regulisane su obaveze Federacije kao garanta i odnosi između republika i pokrajina, sa jedne, i Federacije, sa druge strane, u vezi sa davanjem tih garancija i sl.)

**Međunarodni monetarni fond je zahtevao pooštravanje kreditno-monetarne politke**

Paralelno sa pregovorima sa MMF Jugoslavija je radila na ekonomskom programu. Savezni društveni savet je 1981. formirao Komisiju za pitanja ekonomske stabilizacije, na čijem je čelu bio Sergej Krajger. Rezultat njenog rada bio je dokument od hiljadu i petsto strana u kome su bili antiinflacioni program, program za rešavanje nezaposlenosti, politike stanovanja, deo o spoljnotrgovinskim odnosima, poljoprivredi itd.

PROGRAM JE USVOJEN u uslovima u kojima je odlučujuća uloga u upravljanju društvenim razvojem bila u rukama partijsko-državnog aparata koji je političku moć koncentrisao u republikama i pokrajinama, bez samoupravnog odlučivanja organizacija udruženog rada i tržišnog mehanizma. Polazeći od stava da samoupravljanje nema alternativu i da problemi nisu ležali u Ustavu i Zakonu o udruženom radu već u njegovoj primeni, dokument je bio kompromisan. Uočavao je fragmentaciju tržišta kao zabrinjavajuću pojavu, ali odbacivao ponovnu centralizaciju. Predlagao je manje modifikacije političkog sistema, ali ne njegovu promenu. Taj je program bio „prihvatljiv svima baš zato što je bio tako nekonzistentan i nejasan”. Zaklinjao se u Ustav i Zakon o udruženom radu, a zalagao se za tržišne uslove privređivanja. Autori programa su zaključili da je potiskivanje ekonomskih zakonitosti, otuđivanje dohotka od organizacija udruženog rada i „voluntarističko” intervenisanje političkih rukovodstava u ekonomiji stvorilo neracionalnu privredu, ali nisu ponudili mehanizam za vraćanje politike u ustavne okvire.

Milka Palninc je kasnije ocenila da je program imao „dovoljno kompromisa, pa čak i proturječnosti u kojima su oni koji su bili protiv najvažnijeg cilja programa pronalazili uporište za drukčije tumačenje, zapravo odbijanje programa”. U takvim okolnostima je 1982-1985. SIV, na čijem je čelu ona bila, vodio politiku smanjenja investicija, ograničenja uvoza, odliva deviza i podsticanja izvoza. Jugoslavija je uspevala da očuva likvidnost, ali bez temeljnih reformi. Vlada je bila na meti i partijskih dogmata i pristalica reformi i tržišne privrede. „Rezultat je bila sve dublja kriza privrede, pad dohodaka i životnog standarda i skoro nepostojeći privredni rast”.

* * * * * * * * * * * * *

Lomila se koplja oko cena, kamata i raspodele deviza

SKUPŠTINA SFR JUGOSLAVIJE je krajem juna 1983. usvojila Dugoročni program ekonomske stabilizacije. Savezno izvršno veće je formiralo Komisiju za pripremu i sprovođenje plana ostvarivanja programa. Izvršno veće Srbije je formiralo radne grupe, a Plan ostvarivanja programa do 1985. usvojilo je 28. septembra 1983. Akcenat je stavljen na rešavanje pitanja međusobnih dugovanja organizacija udruženog rada i banaka, oživljavanje proizvodnje, posebno industrijske i poljoprivredne, povećanje izvoza, efikasnije korišćenje društvenih sredstava, usklađivanje investicija sa realnim mogućnostima, smanjenje sredstava za opštedruštvene i zajedničke potrebe.[...]

Jugoslovenska država je 1983. održavala spoljnu likvidnost, ali više smanjenjem uvoza nego povećanjem izvoza. Savezno izvršno veće je u avgustu oslobodilo cene, a ponovo ih zamrzlo u decembru. Inflacija je bila najveća posle rata, čak 60%.

Da bi očuvala spoljnu likvidnost, Jugoslaviji je bilo potrebno 3,6 milijardi dolara stranih finansijskih sredstava 1984, od čega 3,3 sa konvertibilnog područja. Obaveze prema inostranstvu samo za glavnicu duga za konvertibilno područje su 1984. bile 2,9 milijardi a za kamate za iste kredite 2,3 milijarde, ukupno 5,2 milijarde dolara. Jugoslovenska politička elita i ekonomski stručnjaci su se slagali u oceni da je Jugoslavija bila, računajući po glavi stanovnika, najzaduženija zemlja u Evropi sa najvećom stopom inflacije i u vrhu zemalja po stopi nezaposlenosti. Kamate plaćene za strane kredite 1983. iznosile su skoro polovinu ličnih dohodaka zaposlenih. Koliko je spoljni dug gušio jugoslovensku privredu, pokazivao je i stalni rast procenta učešća otplata duga inostranstvu u deviznom prilivu od izvoza roba i usluga: 1981. godine 41,9%, 1982. bio je 54%, a 1983. čak 62,6%. Radilo se o stalnom deficitu roba i usluga od oko 2,5 milijardi dolara koji je nadomešćivan zaduženjem. Međutim, strani centri finansijske moći nisu davali pare bez uslovljavanja.

**Ogroman spoljni dug je gušio jugoslovensku privredu...**

U PREGOVORIMA SA MMF decembra 1983. i januara 1984. jugoslovenski vrh se suočio sa nekoliko teških uslova za nastavak finansijskih aranžmana. Koplja su se lomila oko pitanja cena, kamata, raspodela deviza, deviznog kursa, izvoznih podsticaja. Međunarodni monetarni fond, od koga je očekivano 500 miliona dolara, tražio je da se realne kamatne stope uvedu do kraja 1984, a SIV je prihvatao do kraja 1985, računajući da će se do tada smiriti inflacija, čime kamate ne bi trebalo mnogo dizati. Jugoslavija je smatrala da bi podizanje kamatnih stopa bilo veliki udar na privredu u situaciji nedostatka obrtnih sredstava. Postojale su manje razlike oko kursne politike, a nepremostiv je bio zahtev MMF za promenu Deviznog zakona sa stanovišta potpune prodaje deviza organizacija udruženog rada sa izuzetkom 15%, što bi ostalo na raspolaganju izvoznicima.

Međunarodni monetarni fond je tražio da se na računima NBJ imobiliše oko 6-7 milijardi starih dinara viškova prihoda društveno-političkih zajednica. Pregovori su nastavljeni 4. januara 1984. u još težoj atmosferi. Pošto je SIV u međuvremenu zamrzao cene, MMF je zahtevao i zamrzavanje svih vidova potrošnje, uključujući i plate. Ostao je niz otvorenih pitanja (cene, kamatne stope, kurs dinara, finansijska disciplina, fiskalna politika, kreditni limiti i devizne rezerve).

**Dušan Čkrebić i Nikola Ljubičić: Finansijska podrška spolja nije sama po sebi bila dovoljna**

Ključna neslaganja su i dalje bile kamate i devizni kurs. Bez postizanja dogovora i dobijanja finansijske podrške, Jugoslavija je mogla da računa samo sa do tada zaključenim redovnim kreditima od 800 miliona dolara umesto potrebnih 3,6 milijardi. To bi vodilo u nelikvidnost u plaćanjima prema inostranstvu, proglašenje mo- ratorijuma na obaveze po stranim kreditima i počinjanje pregovora o reprogramiranju dugova u okviru Pariskog kluba. Za vreme njegovog trajanja Jugoslavija ne bi plaćala obaveze iz glavnice duga, ali bi bili prekinuti svi vidovi finansiranja zemlje od stranih poverilaca tokom trajanja pregovora. U takvim uslovima, Predsedništvo CK SKJ je 21. decembra 1983. zahtevalo od republičkih i pokrajinskih rukovodstava da se upoznaju sa mogućnošću da zbog neuspelih pregovora Jugoslavija zapadne u tešku krizu, što bi, kako je naglasio SIV, zahtevalo „posebno neredovno mobilno stanje od organizacija udruženog rada do federacije”...

* * * * * * * * * * * * *

Srbija se u ekonomiji oslanjala na sopstvene snage

SRBIJA JE U DOBROJ meri delila sudbinu Jugoslavije. U Srbiji su u 1984. računali sa deviznim prilivom sa konvertibilnog područja od dve milijarde i 210 miliona dolara, od koga bi ostalo samo 12% ili 164 miliona dolara za uvoz i druga plaćanja. (Za naftu, Federaciju i druge savezne potrebe je trebalo izdvojiti 44,1% deviznog priliva, čime bi za ostala plaćanja bez stranih kredita ostalo milijardu i 360 miliona. Obaveze po srednjoročnim i dugoročnim kreditima su bile 765, a kratkoročnim 450 miliona.)

Do detalja upoznato sa tokom pregovora sa MMF i sumornim prognozama za 1984. godinu, rukovodstvo Srbije je u prvi plan stavilo zahtev da se dosledno sprovede program stabilizacije. Preovladali su stav Dušana Čkrebića i Draže Markovića da finansijska podrška spolja nije sama po sebi dovoljna i da je veliki deo uzroka krize ležao u unutrašnjim slabostima, nedoslednom sprovođenju zacrtane politike i deformacijama u društvu, kao i procena Slobodana Miloševića da strane institucije neće uskratiti finansijsku podršku Jugoslaviji. Na odobravanje je naišao i Miloševićev stav da, ako dođe do uskraćivanja pomoći, to neće biti zbog razlika oko kamata, kursa dinara i deviznog zakona, već iz političkih razloga, jer su oni uvek bili u pozadini pritisaka na Jugoslaviju. Milošević nije imao dileme šta bi se desilo ako bi do prekida pomoći ipak došlo - parola „oslonac na sopstvene snage” postala bi „jedina parola opstanka ovog našeg društva”, privreda bi prešla na „poluratni kolosek”, gde su zatvoreni svi „ventili i kanali priliva likvidnih deviznih sredstava” i gde bi se plaćanje roba i usluga vršilo iz rezervi koje bi društvo formiralo u posebnim uslovima. Zahtevao je dalje zaoštravanje odgovornosti i rada na razradi dugoročnog programa stabilizacije, a da se varijante kriznih situacija, ako neko napadne zemlju ili prekine finansiranje, razrađuju kao sve krizne varijante.

**Draža Marković je podsećao na nepoštovanje ekonomskih zakonomernosti**

PODSEĆAJUĆI DA REULTATI privređivanja ni u 1983, kada je dobijena finansijska podrška spolja, nisu bili očekivani, Draža Marković je zaključio da je to dokaz da su problemi bili na drugoj strani - u „višegodišnjem nepoštovanju ekonomskih zakonomernosti”. Marković je dobio podršku za stav da Srbija može da podrži zaduživanje u 1984, ali samo u funkciji smanjenja duga, tj. u funkciji poštovanja ekonomskih zakonomernosti u sprovođenju programa stabilizacije. I Čkrebić je stavljao akcenat na unutrašnju politiku, zagovarajući potrebu da politika ekonomske stabilizacije „prožme celokupno naše društvo”.

**Slobodan Milošević i Dušan Čkrebić tražili su zaoštravanje odgovornosti prema radu**

Dobrivoje Vidić je video političke implikacije pregovora sa međunarodnim finansijskim institucijama. Tražio je da državni vrh upozna vlade zapadnih zemalja sa time da bi izostanak podrške stvorio antizapadno raspoloženje u narodu: „Izazivati destabilizaciju Jugoslavije, stavljanjem nekih nepremostivihuslova, znači otvarati pitanje - kuda vi nas gurate i kakve šanse stvarate za stabilnost u ovom delu sveta”. Za Vidića je crvena linija u pregovorima sa MMF bilo sve ono što bi ugrozilo nezavisnost zemlje i društveni i ekonomski sistem. Predsednik Predsedništva Srbije Nikola Ljubičić je govorio o potrebi stvaranja plana razduženja Srbije do 1990.

* * * * * * * * * * * * *

RAZORNA MOĆ EKONOMSKOG PARCELISANjA ZEMLjE: Galopirajući talas inflacije dinara ugrozio autoritet države

U JEKU pregovora sa MMF, o jugoslovenskoj i srpskoj privrednoj realnosti u uslovima unutrašnje krize, opterećenosti spoljnim dugom i pritiscima stranih finansijera, Slobodan Milošević je govorio srpskom rukovodstvu 25. januara 1984. na sednici Predsedništva CK SKS. Dug Srbije van teritorije pokrajina je tada iznosio tri milijarde 337 miliona i 200 hiljada dolara. Taj deo Srbije je i dalje manje učestvovao u jugoslovenskom dugu nego u nacionalnom dohotku (17,4% prema oko 25%). U Srbiji je 1983. ostvaren manji rast industrijske proizvodnje i veći pad poljoprivredne proizvodnje, manji dohodak po zaposlenom, manji ukupan izvoz i manji izvoz na konvertibilno područje nego u Jugoslaviji, ali je u odnosu na državni prosek smanjen uvoz, a niži su bili i rast cena i troškova života.

Milošević je bio veoma kritičan prema rezultatima državnih intervencija u privredi 1983. i nesprovođenju programa stabilizacije. [...] Smatrao je da je oslobađanjem cena u avgustu 1983. SIV „razbuktao najveći talas inflacije zabeležen za poslednjih nekoliko godina”, a onda je zamrzavanjem cena 23. decembra 1983. stvorio uslove za „takve špekulacije i politizacije, takve kompromitacije odgovornih organa i pojedinaca, da se postavlja pitanje elementarnog autoriteta vlasti”. [...] Isticao je neophodnost uspostavljanja jedinstvenog tržišta, jer je privredno parcelisanje zemlje imalo „razornu moć”. U uslovima galopirajuće inflacije i iskidanih ekonomskih tokova, iskazao je strah od raspada ekonomskog sistema.

**Nikola Ljubičić, Milošević i Ivan Stambolić: SIV je razbuktao najveći talas inflacije**

Kada su sa MMF ugovoreni uslovi novog sporazuma, najvažnije njegove odredbe je Predsedništvu CK SK Srbije 15. marta 1984. saopštio Borisav Jović. Ključne tačke dogovora ticale su se cena, kamata, kursa dinara, deviznog sistema i finansijske discipline. Dogovoreno je da 1. maja bude ukinuta odluka o zamrzavanju cena, s tim da se vrši tromesečno prilagođavanje cena nafte, naftnih derivata i gasa, srazmerno kretanju kursa dinara u odnosu na dolar i da cene struje i železničkih tarifa budu na realno višem nivou nego što su bile 1983, sa ciljem preraspodele u korist delatnosti čije su cene bile depresirane. Jović je odmrzavanje cena podržao političkom ocenom da zamrzavanje na duži rok nije moguće bez teških posledica po proizvodnju.

KURS DINARA, koji je prethodne godine usklađivan svakog meseca, u skladu sa razlikom u rastu domaćih cena u odnosu na svetske, bio bi na sličan način određivan i po osnovu dogovora sa MMF. Time bi „klizanje” kursa zavisilo od toga koliko Jugoslavija uspe da svoje cene „suzbije” u odnosu na svetske. Jović je podsetio da je realan kurs dinara „fundamentalni uslov” za povećanje izvoza. Neslaganja oko deviznog sistema su rezultirala dogovorom da se na jesen obnove razgovori pošto se izvrši analiza funkcionisanja deviznog sistema. Osnovno neslaganje je bilo oko dinamike njegove promene kojom bi se odustalo od vezivanja izvoza za uvoz i od postojećeg načina raspodele deviza sa ciljem da se ostvari dinarski interes za izvoz, konvertibilnost dinara i prestrukturiranje privrede. Savezno izvršno veće nije prihvatilo da promene budu odmah izvedene. Jović je izneo procenu srpskom vrhu da bi insistiranje MMF na promenama sistema bilo povoljno i u skladu sa programom stabilizacije. Teški pregovori oko kamatnih stopa su okončani dogovorom da se kamatne stope na štednju građana postepeno povećaju do realne stope, što je bio kompromis između zahteva SIV da se to uradi kasnije i zahteva MMF da se to uradi do kraja godine. U pogledu kamata na devizne uloge, stav jugoslovenske vlade je bio da se one prilagode kamatama u zemljama o čijim valutama je reč, a ne da budu linearne.

* * * * * * * * * * * * *

Bez devizne štednje građana, zemlja nije mogla da se zadužuje

SAVEZNO IZVRŠNO VEĆE je procenilo da bi se time zadržala stimulativnost devizne štednje, jer bi uslovi bili isti ili nešto povoljniji nego u inostranstvu. Očekujući političke diskusije oko rešenja dogovorenih za politiku kamatnih stopa, Borisav Jović je podsetio da je i programom stabilizacije istaknuta neophodnost obaranja stope inflacije i zaključeno da je „efikasnost društvenih sredstava” u dužem periodu opadala i da je napredak privrede bio usporen zbog nedostatka ekonomskih kriterijuma u vezi sa društvenim sredstavima, jer je odsustvo realne cene društvenog kapitala vodilo umanjenju štednje i uvećanju zaduživanja građana putem neracionalne potrošnje, koja je imala nepovoljnu strukturu („od vikendica do skupih automobila, putovanja po inostranstvu”). Posebno je istakao zainteresovanost države za deviznu štednju građana, jer bi bez tih sredstava država morala da se dodatno zadužuje u inostranstvu „kod svetskog finansijskog kapitala kod koga su kamate trostruko veće”. Jović je bio svestan da će predložene mere povećati troškove privrede, ali je podržao to što će time poslovanje biti zasnovano na realnoj ekonomskoj bazi.

**Borisav Jović je smatrao da je sporazum sa MMF bio neminovnost za Jugoslaviju**

Međunarodni monetarni fond je insistirao na tome da se kontrola uspešnosti jugoslovenske politike vrši preko deviznih rezervi koje Jugoslavija mora da uveća, pa je dogovoren nivo koji je država morala da ima u određenom periodu. Trebalo je da u toku 1984. rezerve porastu sa 1,6 na 2,1 milijardu dolara. Utvrđeno je da celokupne javne finansije (svi budžeti, SIZ-ovi) moraju da rastu sporije od rasta inflacije. Zadržan je princip da se viškovi prihoda javnog sektora izdvajaju na poseban račun blokiran na nekoliko godina, jer je MMF na tome insistirao.

POLITIKOM realnog kursa dinara, Jugoslavija je prihvatila smanjivanje izvoznih subvencija kojima je dugo kompenzovala nerealan kurs svoje valute. Jović je partijskom vrhu Srbije naglasio važnost dogovora sa MMF u vezi sa finansijskom disciplinom i posledicama koje će ona ostaviti. Radilo se o restrikcijama prema organizacijama udruženog rada koje su ostvarivale gubitke ili su bile nelikvidne. Za njih je bilo predviđeno ograničenje povećanja ličnih dohodka, sa izuzetkom elektroprivrede, proizvodnje uglja, crne metalurgije, prehrambene industrije, zdravstva, socijalne zaštite, železara i železnica. Jović je tu meru obrazložio stavom da je „nemoguće više dozvoliti ekspanziju potrošnje na onim tačkama gde se vrši ekspanzija gubitaka”.

Drugo, dogovoreno je da se društveno-političkim zajednicama ograniče mogućnosti da pokrivaju gubitke privrede, što je do tada vršeno preko zajedničkih rezervnih fondova tako što su prelivana sredstva od onih koji su stvarali viškove na one koji su stvarali gubitke. Ove mere finansijske discipline Jović je označio kao uslov za početak prestrukturiranja jugoslovenske privrede. Podvukao je da je sporazum sa MMF bio neminovnost za državu koja je imala sedam milijardi dolara izvoza, a samo za uvoz repromaterijala i sirovina trošila osam milijardi dolara. Prema Jovićevoj analizi, bez stranih kredita Jugoslavija bi prepolovila svoju proizvodnju, a povećanje proizvodnje i prestrukturiranje privrede su bili uslovi za smanjenje spoljnog duga. Insistirao je i na tome da je Jugoslavija sve što je dogovorila sa MMF trebalo da sprovodi i bez pritiska spolja, jer su te mere bile uslov povećanja efikasnosti privrede.

* * * * * * * * * * * * *

DRAMATIČNA NOĆ U KOJOJ JE IZBEGNUT MORATORIJUM: Savezna vlada (SiV) I Savezna skupština Jugoslavije u stalnom zasedanju

SKUPŠTINA SFRJ je bila poslednja institucija koja je odobrila politiku SIV, tj. predložene zakone koji su omogućili dogovor o stranim kreditima. To je urađeno posle dvodnevnog neprekidnog zasedanja skupštinskih tela i mučnih usaglašavanja delegacija republika i pokrajina, skoro u stalnom zasedanju u zgradi Skupštine.

I pored opsežne političke pripreme, usvajanje zakona u Skupštini SFRJ nije teklo lako.

Iako su sve republičke i pokrajinske skupštine načelno podržale predloge zakona, u saveznim skupštinskim odborima bilo je mnogo diskusije i primedaba. Zajednička sednica četiri skupštinska odbora počela je 1. jula. Delegati su iskazivali sumnju da će tim zakonima biti obezbeđeno redovno izmirenje obaveza prema inostranstvu. Ukazivano je i na opasnost da organizacije udruženog rada ostanu bez sredstava za rad. Stavljene su i primedbe na „četvrti krug“ (republike i pokrajine) u redosledu za vraćanje dugova, uz obrazloženje da je to značilo novu teritorijalizaciju deviza unutar zemlje. Međutim, četiri republike i obe pokrajine su tražile teritorijalizaciju deviza koje će ući u zemlju po osnovu kredita za strukturno prilagođavanje (SAL) Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Iskazujući, sa jedne strane, protivljenje zakonskom rešenju koje je obavezivalo republike i pokrajine da vrate dug radnih organizacija i banaka sa svoje teritorije, tvrdeći da je to „teritorijalizacija deviza“ po republičkim i pokrajinskim granicama, pojedini delovi zemlje su, sa druge strane, zahtevali da upravo po unutrašnjim granicama bude raspoređen priliv deviza od stranih kredita. Dakle, protivili su se „teritorijalizaciji“ deviza kada je trebalo vratiti ranije kredite, ali ne i kada je trebalo podeliti devize od novog kredita. U ime SIV odredbe zakona su delegatima tumačili Zvone Dragan, Janko Smole i Radovan Makić, za koje je izveštač „Politike“ pisao da su „nervozniji od samih delegata (…) na vrhuncu napetosti iznosili i ozbiljne optužbe. Čulo se recimo da su mnogi koji u sali sede, tamo sedeli i kada smo se šakom i kapom zaduživalii i borili se svaki za svoju republiku ili pokrajinu da dobije što više dolara“.

**Podrška Skupštine SFRJ, za ugovor sa MMF je dobijena u zoru 3. jula 1983.**

DVA ORGANA vlasti, Skupština SFRJ i SIV, izbegavala su i prebacivala jedan na drugog odgovornost za usvajanje teških odluka. Jedna je bila odluka o garanciji Federacije.

Savezno izvršno veće je tražilo da Skupština usvoji Zakon o garanciji, a Skupština je predlagala da ona samo ovlasti SIV da prihvati davanje garancije, a da se tekst garancije izbaci iz zakona koji će ona usvojiti.

Savezno izvršno veće i Skupština SFRJ su odmeravali snage i po pitanju odgovornosti za sprovođenje zakona koje je trebalo usvojiti. Trošili su vreme, sporili se i iscrpljivali čak i oko formulacije u neobavezujućem zaključku Skupštine, a u SIV nije bilo jedinstva.[…]

Najveći kamen spoticanja ipak su bila dva nova člana u Zakonu o plaćanju u konvertibilnim devizama koja je SIV usvojio u formi amandmana na prepodnevnoj sednici 2. jula na predlog guvernera Makića. Prvi je davao ovlašćenje SIV i NBJ da utvrđuju koje banke mogu da obavljaju poslove platnog prometa i kreditne poslove sa inostranstvom. Do tada su to ovlašćenje imale republičke i pokrajinske narodne banke. Od tog člana se odustalo posle protivljenja hrvatske i slovenačke delegacije. Drugi član je davao ovlašćenje SIV da privremeno obustavi sva plaćanja inostranstvu osim fiksnih i garantovanih obaveza ako dođe do situacije da država ne može da izmiri obaveze prema stranim poveriocima. Taj predlog su prihvatili svi osim delegacije Slovenije, koja je u takvom rešenju videla opasnost od prenošenja računa poslovnih banaka na NBJ i od cesije dinarskih i deviznih računa. Epilog su bile duge i teške noćne konsultacije 2/3. jula, pregovori, ubeđivanja po hodnicama i u skupštinskim odborima, posebne sednice slovenačke delegacije na čelu sa Miranom Potrčem, konsultacije Slovenaca sa „bazom“, noćna sednica SIV sa koje je Milka Planinc izašla da bi još jednom pregovarala sa slovenačkim predstavnicima...

* * * * * * * * * * * * *

Strani poverioci ispostavljaju oštre i teške uslove

KONAČNO, SEDNICA Saveznog izvršnog veća započeta u pola dva iza ponoći 3. jula u skupštinskim prostorijama nije formalno ni okončana, a Potrč je na kraju odustao od protivljenja „doduše iz gorku izjavu i opravdane primedbe“. Rešenje je nađeno u prihvatanju ovog amandmana SIV koji je postao novi član 20 zakona i u dodavanju još jednog člana (21) koji je predviđao da će, ako dužnici koji nisu izmirili obaveze prema stranim kreditima koje su dospele a nisu izmirene u 1982. i od 1. do 17. januara 1983, kao i obaveze za kamate koje su dospele od 17. januara do 27. avgusta 1983, nemaju devize za njihovo plaćanje, obaveze pasti na teret banaka u republici ili pokrajini iz koje je dužnik. Ako ni one ne bi imale devize, onda bi NBJ izdala nalog svim ovlašćenim bankama u zemlji da izmire dug srazmerno iznosu deviza kojima su u tom trenutku raspolagale.

Podrška Skupštine SFRJ je napokon dobijena u zoru 3. jula, kada je Veće republika i pokrajina usvojilo Zakon o plaćanjima u konvertibilnim devizama, Zakon o izmenama Zakona o deviznom poslovanju i Zakon o garanciji federacije za obaveze po sporazumu o kreditu Narodne banke i ovlašćenih banaka sa Međunarodnim koordinacionim komitetom.

**Milka Planinc je pravdala prihvatanje stranog finansijskog paketa da bi se izbegao moratorijum**

Zakonom o garanciji je ovlašćen Savezni sekretarijat za finansije da u ime SFRJ potpiše pismo o garanciji za nove kredite. Federacija, njena vlada i centralna banka postale su jedini jamac svih kredita. Time je SFRJ kao država bila solidarno odgovorna za sve obaveze privrednih subjekata i svih republika i pokrajina, a svi krediti uzeti do kraja 1982. su „podržavljeni“.

ZAKONI SU USVOJENI tek posle dramatičnog govora Milke Planinc, koja se u skupštinskoj sali, dupke punoj delegatima, novinarima i predstavnicima političkih i društvenih organizacija, pojavila u četiri sata ujutru 3. jula, u noći u kojoj je Beograd bio „grad s verovatno najživljim političkim noćnim životom na svetu“. Planinc je stanje jugoslovenske ekonomije ocenila kao „veoma teško“ i tvrdila da će biti potrebno nekoliko godina „krajnjih napora i odricanja“ za izlazak iz „kriznih poremećaja“.

Podsetila je da Jugoslavija početkom 1983. nije mogla da izvršava obaveze prema inostranstvu. Za uzroke devizne nelikvidnosti je označila prekomernu potrošnju u zemlji i zaduživanje koje nije pretočeno u povećanje izvoza. Pokušala je da opravda odluku o prihvatanju stranog finansijskog paketa kako bi se izbegao moratorijum, ali i ponovila da „niko u ovoj zemlji, pa ni Savezno izvršno vijeće“, ne bi mogao da potpiše ugovore sa strancima bez usvajanja zakona u Skupštini koji će osigurati uredno izvršavanje obaveza u budućnosti. Uslove koje su strani poverioci ispostavili Jugoslaviji nazvala je „oštrim i teškim“, ali i dodala da su to „važeći uvjeti u današnjem poslovnom svijetu, važeći naročito prema neurednim dužnicima“. Upozorila je da će država narednih godina morati da poveća izvoz na konvertibilno područje za oko 20% da bi se izvukla iz krize, jer „slika koju je Savezno izvršno vijeće sagledalo do 1989. godine nije nimalo ružičasta“. Skupština je zasedanje okončala oko šest sati ujutru...

* * * * * * * * * * * * *

VODA DOŠLA DO GRLA DRŽAVA MORA DA ZALAŽE SVOJU IMOVINU: Epilog - sporazumi Jugoslavije i Međunarodnih finansijskih institucija

USVAJANjE zakona u Skupštini omogućilo je da se dugotrajna akcija za formiranje stranog finansijskog aranžmana za Jugoslaviju lakše okonča. Ugovor sa Međunarodnim koordinacionim komitetom je potpisan 9. septembra 1983. u Njujorku, sa MMF je po stand by aranžmanu za 1983. zaključeno oko 600 miliona, sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj kredit za strukturno prilagođavanje (SAL) od 275 miliona, sa Bankom za međunarodno poravnanje (BIS) kratkoročni kredit od 500 miliona dolara sa obavezom vraćanja u 1983, sa vladama 15 zapadnih zemalja 900 miliona dolara robnih kredita za uvoz reprodukcionog materijala za proizvodnju namenjenu izvozu na konvertibilno područje, 300 miliona dolara finansijskih kredita za refinansiranje glavnice duga koja je dospevala u 1983. i 220 miliona dolara novih finansijskih gotovinskih kredita.

Ukupno je, bez kredita BIS koji je vraćan u istoj godini, cena jugoslovenskog finansijskog preživljavanja u 1983. godini iznosila više od četiri milijarde dolara.

POSLE JANUARSKIH sporazuma u Bernu i Cirihu počelo je realizovanje zapadnog paketa, da bi bilo okončano nakon usvajanja julskih zakona u Skupštini SFRJ.

**Međunarodni monetarni fond nije bio zadovoljan stopom inflacije**

Do kraja juna su od MMF već bile povučene dve rate od predviđene godišnje tranše od oko 600 miliona dolara koja je verifikovana u martu. Junski pregovori, tokom kojih je MMF isticao nezadovoljstvo rastom inflacije iznad očekivanja i nedovoljnim smanjenjem domaće potrošnje i insistirao na pooštravanju restriktivnosti mera ekonomske politike u drugom polugođu godine, rezultirali su Dodatkom pismu o namerama od 30. decembra, koji je datiran 6. julom. U njemu se Jugoslavija obavezala da preduzme mere u oblasti kursa dinara, kamatnih stopa, kreditne politike, fiskalne politike, cena i ličnih dohodaka. Upravni odbor MMF je potom treći deo treće tranše odobrio 29. jula 1983. Vitom je pozitivno ocenio jugoslovenske ekonomske napore. Predstavnik SAD je nagovestio potrebu sklapanja novog aranžmana u 1984, ali su njegove zapadne kolege verovale da će biti potrebno zaoštriti ispunjavanje obaveza iz Pisma o namerama, smatrajući da je u jugoslovenskom izvršavanju preuzetih obaveza do tada bilo većih odstupanja nego što se smelo tolerisati. Međunarodi monetarni fond je odlučio da povlačenje sredstava ne bude uslovljeno dobijanjem preostalih 200 miliona dolara od BIS, koji su i dalje čekali na saglasnost Kuvajta.

Sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj je već bio postignut dogovor o kreditu za strukturno prilagođavanje od 275 miliona dolara, ali je i on bio uslovljen dogovorom sa ostalim kreditorima. Savezno izvršno veće je saglasnost dalo 31. maja, posle čega je banci upućeno pismo o razvojnoj politici Jugoslavije. Upravni odbor banke je verifikovao ugovor 28. juna. Predstavnik SAD je ukazao na potrebu bržeg prilagođavanja kamatnih stopa u skladu sa zahtevima MMF, dok predstavnik Kine nije imao primedbe.

Ugovor je potpisan 7. jula 1983. u Vašingtonu. Skupština SFRJ ga je ratifikovala 29. jula.

Za zajmoprimaoca je Udruženje banaka Jugoslavije izabralo Udruženu beogradsku banku.

* * * * * * * * * * * * *

Novi i dugi pregovori sa petnaest zemalja iz celog sveta

BERNSKI ARANŽMAN, sklopljen sa zapadnim vladama januara 1983, predvideo je učešće svake zemlje u kreditiranju Jugoslavije, ali su konkretni uslovi ugovarani bilateralnim sporazumima narednih meseci. To je u najvećem broju slučajeva značilo nove i duge pregovore.

Od 15 zapadnih zemalja sa kojima je postignut dogovor o kreditu, do kraja juna su potpisani bilateralni sporazumi sa 11 država, ali se, zbog kašnjenja u realizaciji tog dogovora, očekivalo da te godine Jugoslavija koristi maksimalno oko 800 miliona dolara.

Danska je preko svoje ambasade 10. febraura 1983, kao prva od svih učesnica Bernskog sastanka, obavestila Jugoslaviju da je danski Export Credit Council spreman da pruži garancije za srednjoročni izvozni kredit od 125 miliona danskih kruna za ugovore zaključene od 2. decembra 1982. do 31. decembra 1983.

Francuska je u martu 1983. prihvatila da Jugoslaviji odobri milijardu francuskih franaka kredita za 1983. na bazi Bernskog memoranduma, od toga samo 100 miliona finansijskih kredita. Dve zemlje su ugovor o finansijskom kreditu potpisale 5. avgusta 1983.

**Švajcarska nacionalna banka je odobrila srednjoročni kredit**

Sa Belgijom je 21. aprila 1983. potpisan memorandum o kreditu od oko 25 miliona dolara u skladu sa obavezama koje je Belgija preuzela u Bernu. U ime SFRJ memorandum je potpisala NBJ. Nešto više od polovine tog iznosa bilo je predviđeno za refinansiranje obaveza jugoslovenskih banaka i radnih organizacija, a ostatak za uvoz repromaterijala.

NA BAZI BERNSKOG memoranduma Jugoslavija i Italija su 12. oktobra 1983, zaključile sporazum o kreditu od 135 miliona dolara. Dve konvencije o robnim kreditima na 70 i 30 miliona trebalo je da zaključi Zagrebačka banka, a finansijsku konvenciju za 35 miliona NBJ u cilju refinansiranja obaveza koje su dospevale u 1983. godini.

Pregovori sa Švajcarskom o kreditu na osnovu Bernskog sporazuma su vođeni u u Beogradu od 28. do 31. marta i od 25. do 27. maja 1983. Parafirana je konstrukcija švajcarskog učešća u kreditu zapadnih vlada: Švajcarska nacionalna banka odobrava NBJ srednjoročni kredit od 80 miliona dolara (40 miliona finansijskog kredita za regulisanje obaveza kod BIS, 10 miliona slobodnog finansijskog kredita i 30 miliona izvoznog kredita), a konzorcijum švajcarskih banaka odobrava Vojvođanskoj banci izvozni kredit od 10 miliona dolara. Dodatnim poverljivim protokolom je dogovoreno još 10 miliona dolara od konzorcijuma švajcarskih banaka za uvoz repromaterijala. Sporazum o odobrenju srednjoročnog kredita i poverljivi protokol su potpisani 8. juna u Beogradu.

Japanska vlada je u januaru 1983, na podsticaj SAD, odlučila da poveća učešće u paketu zapadnih država na 60 miliona dolara, od čega bi 25 miliona bili kratkoročni krediti, 25 miliona za osiguranje izvoza u redovnoj robnoj razmeni, a 10 miliona za posebne projekte.

* * * * * * * * * * * * *

Amerika vrši pritisak na Zapad da se kreditira SFRJ

IAKO JE JUGOSLAVIJA uvek želela da izbegne raspravu o kreditima namenjenim njoj u parlamentima zapadnih država, u Velikoj Britaniji se Ministarstvo spoljnih poslova odlučilo da traži od nadležnih parlamentarnih komiteta i Donjeg doma Parlamenta izdvajanje sredstava koje je britanska delegacija najavila na sastanku u Bernu, ne želeći da sredstva odobri preko Engleske banke, plašeći se da bi to vladu izložilo kritikama.

Britanska ponuda je konkretizovana na sastanku održanom u odeljenju Export Credits Guarantee Department (ECGD) 22. februara 1983. Odlučeno je da britansko učešće bude iz tri dela: srednjoročni finansijski kredit od 38 miliona funti iz sredstava budžeta direktno preko MIP, za šta je Parlament bio dao načelnu saglasnost; srednjoročni kredit od 40 miliona funti preko ECGD za refinansiranje kredita koji su odobreni jugoslovenskim kupcima uz garanciju ovog odeljenja; kratkoročni kredit na šest meseci od 20 miliona funti za koji je ECGD dobio nalog vlade da ga stavi na raspolaganje za uvoz srovina i repromaterijala. Gotovinski zajam britanske vlade Jugoslaviji od 38 miliona funti postao je operativan razmenom nota dve strane u Londonu 29. marta 1983.

(Predviđeno je da polovina zajma bude uplaćena na račun NBJ kod Engleske banke (Bank of England), a polovina 15. avgusta na račun NBJ kod BIS radi prebijanja sa eventualnim obavezama po kratkoročnom kreditu za premošćavanje. Otplata je bila u četiri šestomesečne rate od 15. septembra 1986. do 15. marta 1988).

**Zgrada Međunarodne banke za obnovu i razvoj**

Od SAD se nisu mogli očekivati visoki finansijski krediti, jer su Amerikanci u prvi plan stavili kreditiranje svog izvoza u Jugoslaviju, vršeći pritisak na druge zemlje da one daju finansijske kredite i ubrzaju postizanje bilateralnih dogovora sa Jugoslavijom.

U januaru je Ministarstvo poljoprivrede odobrilo 151 milion dolara kredita na tri godine za uvoz poljoprivrednih proizvoda (biljna ulja, pšenica, soja, svinjska i goveđa sirova koža), da bi ambasador u Stejt departmentu Majsner, koji je predvodio američku delegaciju na sastancima vlada zapadnih zemalja, saopštio u februaru ambasadoru Lončaru da će američku podršku činiti 240 miliona dolara kredita za uvoz poljoprivrednih proizvoda i samo 60 miliona dolara finansijske podrške i to kroz odlaganje plaćanja obaveza koje dospevaju kod Eksim banke. Sjedinjene Države su nudile i da kreditiraju nabavku u okviru vojne saradnje.

SAVEZNA REPUBLIKA Nemačka je svoj stav zauzela „po uzoru na SAD“, pa je najavila da će od 530 miliona maraka svog učešća, finansijski deo biti samo 125 miliona maraka (oko 50 miliona dolara). Jugoslavija zapravo ne bi dobila ni ta sredstva, već bi postojeće srednjoročne kredite koji su dospevali u 1983. odložila na tri godine do tog iznosa.

Kanada je krajem juna obavestila Jugoslaviju da će 40 miliona dolara, koliko je bilo njeno učešće u Bernskom memorandumu, dati kao robni kredit za uvoz kanadskih sirovina i repromaterijala. Koordinator sa kanadske strane je trebalo da bude Royal Bank, a sa jugoslovenske strane Stopanska banka Skoplje.

U septembru 1983. okončani su i pregovori sa zapadnim komercijalnim bankama. Jugoslovenska grupa za koordinaciju je 15. jula 1983. usaglasila s Međunarodnim koordinacionim komitetom tekstove ugovora. Dokumentacija je poslata na adrese oko 630 banaka - kreditora Jugoslavije. Kako dogovor nije bio postignut do 27. juna, mirovanje plaćanja glavnice je pomereno na 27 avgust, s tim da je trajalo sve do formalnog stupanja na snagu aranžmana.

Sporazum sa Međunarodnim koordinacionim komitetom je konačno potpisan 9. septembra 1983. u Njujorku. To je bio završni korak u akciji obezbeđivanja zapadnog kreditnog paketa u 1983. godini. Kreditni ugovor na osnovu Ciriškog memoranduma je obuhvatao 600 miliona dolara gotovinskih sredstava sa rokom vraćanja od šest godina uz tri godine počeka, refinansiranje dela glavnice srednjoročnog i dugoročnog duga koja je dospevala u 1983. sa istim rokovima i obnavljanje kratkoročnog duga.

Kraj jedne akcije za održavanje spoljne likvidnosti Jugoslavije i izbegavanje reprograma bio je istovremeno i početak nove. Već tokom leta 1983. procenjeno je da će u 1984. godini Jugoslaviji biti potrebno tri do tri i po milijarde dolara iz inostranstva.

* * * * * * * * * * * * *

Svetski mediji o ograničenju samostalnosti republika i pokrajina

DOGAĐAJI U JUGOSLOVENSKOJ skupštini su pomno praćeni u svetskoj javnosti. Osnovni utisak stranih izveštača o usvojenim zakonima bio je da su učinjeni neophodni koraci u pravcu uvođenja reda u zemlji i jačanju funkcija federalnih institucija, pre svega Narodne banke Jugoslavije. Uočavane su i druge crte skupštinskog čina: dramatičnost koja je pratila usvajanje zakona i slamanje otpora zahtevima SIV, veliki politički značaj novih mera kojima je udarano na samostalnost republika i pokrajina i njihovo dotadašnje zaduživanje bez ikakve kontrole države i dr.

**Budimir Lončar je u vreme najveće ekonomske krize bio ambasador u SAD**

Die Welt je nove mere okarakterisao kao „jačanje centrale“. List je pisao da su novi zakoni predstavljali „minirevoluciju“ za jugoslovenski sistem i da su savezni političari želeli da „dovedu kuću u red“. Time se, davanjem većih ovlašćenja centralnim institucijama, prema oceni lista, „zaklala sveta krava jugoslovenske politike“. List je zaključio da je bez novih zakona bilo nemoguće okončati pregovore sa strancima kojima će jedini partner u novim okolnostima biti NBJ. Procenjeno je da je odluka o ograničenju samostalnosti republika bila mudra, jer je do tada „svaka republika, svaka lokalna banka, svako preduzeće, tako reći bez ikakve kontrole od strane savezne vlasti“ moglo da uzima strane kredite.

CIA NAJAVLjJE REPROGRAM DUGOVA

U ANALIZI CIA od 8. jula 1983. zaključeno je da će, u slučaju da se u 1984. nastave jugoslovenske finansijske teškoće, zapadnoevropske vlade i banke tražiti da Jugoslavija uđe i u zvaničan reprogram dugova - moritorijum. U Sekretarijatu za finansije SAD je 7. septembra 1983. održan sastanak predstavnika SAD, SR Nemačke, Francuske, Britanije, Japana i predstavnika MMF Vitoma. Francuska je već tada bila mišljenja da Jugoslavija treba da se obrati Pariskom klubu i zatraži reprogramiranje državnih i držvno garantovanih dugova. Vitom je upozorio da to Jugoslavija iz političkih razloga neće prihvatiti, ali je priznao da MMF u načelu nije bio protiv. Sjedinjene Države i Nemačka su imale razumevanje za jugoslovenski stav, a Britanija i Japan su naginjali Francuskoj.

INDIJSKA AGENCIJA PTI je izvestila da je posle „maratonske debate“ Skupština SFRJ usvojila zakone koji će omogućiti sklapanje sporazuma sa stranim kreditorima prema kome će NBJ biti ne samo jemac već i dužnik. Upozoreno je da „čak samo jedan dan zakašnjenja u otplaćivanju posle predviđenog datuma može da dovede do toga da kreditori primene sankcije, kao što je konfiskovanje jugoslovenske imovine u inostranstvu i hitno povlačenje datih kredita“.

**Sjedinjene Države su nudile i da kreditiraju nabavku u okviru vojne saradnje**

Frankfurter Allgemeine Zeitung je primetio da su zakonima ojačane pozicije NBJ, a Jugoslavija morala da popusti „kapitalistima“. Italijanska La Repubblica je sve rekla naslovom „Voda do grla Beograda, država zalaže svoju imovinu“. List je pisao o potrebi za zaokretom u politici kako bi republike i pokrajine počele da se ponašaju kao sastavni delovi Jugoslavije čime bi se korigovalo „izopačenje u duhu Ustava donetog 1974. koji je jugoslovenske republike podigao na nivo nezavisnih država“. Neue Zürcher Zeitung je za jedan od najtežih zahteva Jugoslaviji označio onaj da samo NBJ može da bude partner stranim kreditorima, jer je to značilo da se mora promeniti jugoslovenski bankovni i devizni sistem, u kome su do tada nadležnosti u pogledu zaduživanja bile u rukama republika i pokrajina.

* * * * * * * * * * * * *

KONFISKACIJA IMOVINE SRPSKIH BANAKA: Produženi eho nagomilanih dugova iz godina kada nije radilo devizno tržište

I POSLE usvajanja saveznih zakona 3. jula 1983. i sklapanja sporazuma sa zapadnim kreditorima u Jugoslaviji je ostalo nerešeno pitanje koje je predstavljalo jedan od najvažnijih unutrašnjih aspekata spoljnog duga - potraživanja onih banaka koje su godinama plaćale obaveze za druge banke ili radne organizacije koje nisu bile u njihovom sistemu. Bio je to produženi eho nagomilanih dugova iz ranijih godina, jer su od 1980, kada je prestalo sa radom devizno tržište u Jugoslaviji, Udružena beogradska banka, Investbanka, Jugobanka i Ljubljanska banka platile stotine miliona dolara obaveza za subjekte iz drugih delova zemlje, van svojih republika, ne uspevajući da ta sredstva naplate. Likvidne banke, posebno najjače, beogradske, uzimale su nepovoljne kratkoročne kredite u inostranstvu da bi održale svoju likvidnost i plaćale tuđe obaveze. To je značilo da su banke koje su bile likvidne plaćale obaveze drugih banaka i radnih organizacija van svog sistema koje su bile nelikvidne ili su namerno izbegavale izvršavanje svojih obaveza. Ta plaćanja su vršena na teret radnih organizacija osnivača ovih nekoliko likvidnih banaka. Time je zaživela tzv. „socijalizacija“ otplate stranog duga i neuspeha u privređivanju, jer su devize organizacija udruženog rada koje su ih ostvarivale korišćene za otplatu stranog duga onih organizacija koje nisu obezbeđivale devize.

**Investbanka je plaćala obaveza za strane kredite za preduzeća u drugim repubikama**

OD PRESTANKA RADA deviznog tržišta početkom 1980. pa do 30. juna 1984. Udružena beogradska banka, kao najveća banka u zemlji, bila je prinuđena da plaća fiksne i garantovane obaveze organizacija udruženog rada i drugih privrednih subjekata koji nisu bili osnivači osnovnih banaka njenih članica. Pokušaji, posebno osnovne banke Investabnke, da naplatu potraživanja reguliše ugovorima sa organizacijama udruženog rada dužnicima ili bankama čiji su oni bili osnivači ili bankama preko kojih su vršili devizno poslovanje, nisu urodili plodom iako je takva procedura bila predviđena zakonom usvojenim početkom jula 1983. Banka je sredinom 1984. po tom osnovu potraživala 361,4 miliona dolara. Najvećim delom se radilo o sredstvima plaćenim od 1980. do kraja 1982. Investbanka je od 17. aprila 1980. do 31. decembra 1982. platila skoro 177 miliona dolara obaveza za strane kredite za privredne organizacije iz drugih republika i srpskih pokrajina (iz SAP Vojvodine 134,6, Crne Gore 18,2, BiH 17,6, Hrvatske 5,5 miliona dolara itd.). U 1983. je dospevalo još 76,2 miliona dolara ovih obaveza (od toga za SAP Vojvodinu 47,7, Crnu Goru 12,5, BiH 9,4, Hrvatsku 3,9 miliona dolara). Plaćajući tuđe dugove Investbanka je do kraja leta 1983. gotovo potrošila deviznu aktivu svojih članica.

O ovom problemu je bilo reči na sastanku grupe jugoslovenskih bankara i saveznog sekretara za finansije Jože Florjančiča 6. septembra 1983. Tada je potpredsednik

Udružene beogradske banke Miodrag Zečević upozorio da je na taj način vršena svojevrsna trogodišnja „nedozvoljena konfiskacija imovine“ Udružene beogradske banke, čiji je član bila Investbanka. Na sastanku je saopšteno i da je polovina od 400 miliona dolara tadašnjeg kratkoročnog duga Srbije bila upotrebljena za vraćanje dugova drugih republika i da nije bilo nikakvih naznaka da su „nadležni spremni da ovo pitanje reše iako to stvara izuzetno velike teškoće privredi Srbije“.

* * * * * * * * * * * * *

Dužnici uporno izbegavaju da plate svoje obaveze

KORENI PROBLEMA Jugobanke udružene banke su sezali do 1977. kada se ta banka odazvala pozivu Izvršnog veća SAP Vojvodine da pomogne Vojvođanskoj udruženoj banci zaduživanjem u inostranstvu, pošto pokrajinska banka nije bila u mogućnosti da na stranom tržištu ostvari pravo na zaduživanje za koje je imala saglasnost SIV. Umesto nje je Jugobanka u decembru te godine zaključila kredit sa kompanijom Kuwait International Investment Co. od 19 miliona dolara sa rokom otplate od šest godina uz poček od tri godine i kredit od 28,9 miliona dolara sa bankom Crocker National iz Londona sa rokom otplate od šest godina i dvogodišnjim počekom. Tim kreditima su finansirani važni projekti u pokrajini: „Matroz“ Sremska Mitrovica (10 miliona), „Fabrika sintetičkog kaučuka“ Zrenjanin (9 miliona), Univerzitet Novi Sad (10 miliona), Rafinerija nafte „Novi Sad“ (6 miliona), PTT Novi Sad (5 miliona), „Lifam“ Stara Pazova (3,9 miliona), „Novokabel“ Novi Sad (4 miliona). Jugobanka je sa svakim od korisnika kredita kao deviznim dužnikom zaključila poseban ugovor posredstvom svoje osnovne banke u Novom Sadu. Za prva dva korisnika je garanciju dala Vojvođanska banka, a za ostale Novosadska banka. Problemi su nastali prestankom rada deviznog tržišta u zemlji. Jugobanka je ostala dužnik prema inostranstvu, bez mogućnosti da bude dolarski refundirana od krajnjih korisnika kredita u pokrajini, koji su tvrdili da na domaćem tržištu ne mogu da obezbede devize. Zbog toga je Jugobanka morala da obaveze prema stranim bankama izvršava nauštrb sredstava organizacija udruženog rada svojih članica.

Iznos potraživanja Ljubljanske banke je bio dosta manji, ukupno 19,7 miliona dolara krajem 1982. (13 miliona od drugih banaka, najviše od Zagrebačke banke – 10,5 miliona i 6,7 miliona od organizacija udruženog rada iz drugih delova zemlje, najviše iz Hrvatske – 4,7 miliona).

BANKE OVA SREDSTVA nisu uspevala da naplate uprkos saveznim propisima kojima je bio regulisan način plaćanja. Zakon o deviznom poslovanju je propisao da se obaveze izmire na osnovu samoupravnih sporazuma koje je trebalo zaključiti do 31. jula 1983, ali taj rok nije ispoštovan. Zato je SIV u decembru 1983. usvojio Odluku o regulisanju izvora i načina vraćanja deviza ovlašćenim bankama koje su iz svog ukupnog deviznog potencijala platile fiksne i garantovane obaveze za račun određenih društveno-pravnih lica.

**Beogradske banke su nepovoljnim kreditima u inostranstvu plaćale tuđe obaveze**

Međutim, dužnici su uporno izbegavali sprovođenje i ovog propisa. U tome su imali političku podršku svojih republika ili pokrajina. O tome svedoči i dopis predsednika Izvršnog veća Vojvodine Živana Marelja predsednici SIV Milki Planinc od 12. januara 1984. u kome saopštava da je pokrajinska vlast smatrala da način vraćanja deviza bankama koje su platile obaveze pokrajinskih subjekata predviđen u Odluci SIV „nije prihvatljiv“.

Problem je ostajao nerešen, trujući političke odnose među rukovodstvima različitih delova zemlje, posebno SR Srbije i njene severne pokrajine. Dug pokrajinske privrede bankama Srbije bio je jedan od važnijnih problema u odnosima ove republike i SAP Vojvodine što je potvrdio i sastanak republičkog i pokrajinskog rukovodstava u Novom Sadu 12. decembra 1983. Dug privrednih organizacija iz SAP Vojvodine bankama van pokrajine (Investiciona banka i Jugobanka) u avgustu te godine dostigao je oko 236 miliona dolara. Pokrajinsko rukovodstvo je predlagalo da se problem reši otpisom, otkupom duga od strane NBJ i podelom duga sa organizacijama iz centralne Srbije kojima su dužnici isporučivali robu. Taj predlog je za republički vrh bio neprihvatljiv, jednako kao i već preduzete mere u pokrajini kojima su pokrajinske organizacije smanjile isporuke robe ostatku Srbije, kako bi izvozom zaradile devize. Time su brojne organizacije u Srbiji ostajale bez sirovina.

Preporučujemo

ISKUŠENJA JUGOSLAVIJE I SRBIJE SA AUTONOMAŠTVOM: Mešanje velikih sila i suseda na političke tokove u zemlji

Društvo

0 0

ISKUŠENjA JUGOSLAVIJE I SRBIJE SA AUTONOMAŠTVOM: Mešanje velikih sila i suseda na političke tokove u zemlji

19. 05. 2025. u 10:32

DUHOVNIK I NARODNI PROSVETITELJ: Osamsto pedeset godina od rođenja Svetog Save

Društvo

0 1

DUHOVNIK I NARODNI PROSVETITELj: Osamsto pedeset godina od rođenja Svetog Save

14. 05. 2025. u 06:15

TITOVA TAJNA DIPLOMATIJA SA SVETOM STOLICOM: Reakcije na uspostavljanje odnosa između Jugoslavije i Katoličke crkve

Društvo

0 2

TITOVA TAJNA DIPLOMATIJA SA SVETOM STOLICOM: Reakcije na uspostavljanje odnosa između Jugoslavije i Katoličke crkve

07. 05. 2025. u 11:54

VATIKANSKO-KOMUNISTIČKI KONKORDAT: Antisrpsko Jugoslavenstvo i Katolička crkva 1965 - 1971

Društvo

0 2

VATIKANSKO-KOMUNISTIČKI "KONKORDAT": Antisrpsko Jugoslavenstvo i Katolička crkva 1965 - 1971

07. 05. 2025. u 11:54

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

VEŠTAK OTKRIO JEZIVE DETALJE O DEČAKU UBICI: Evo zašto je Kosta pucao na čuvara škole, nije ga potreslo saznanje koga je sve ubio

Suđenja

0 16

VEŠTAK OTKRIO JEZIVE DETALjE O DEČAKU UBICI: Evo zašto je Kosta pucao na čuvara škole, nije ga potreslo saznanje koga je sve ubio

ZAKLjUČILI smo da je Kosta bio sposoban da upravlja svojim postupcima u vreme izvršenja zločina i da ta sposobnost nije bila bitno smanjena. Postoji jedna kratkotrajna ometenost, za period u učionici za koji on kaže da nema sećanja, ali on je sve radio po planu. To ukazuje da je on upravljao svojim postupcima.

05. 06. 2025. u 17:05