REZOLUCIJU 1244 USVOJILI, DA JE NIKAD NE POŠTUJU: Bombardovanje Srbije stalo je 10. juna 1999, ali je rat nastavljen drugim sredstvima

USVAJANjEM Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti UN, na današnji dan, 10. juna 1999, zaustavljena je otvorena agresija NATO na tadašnju SRJ.

Foto D. Milovanović

 Rat je međutim, nastavljen drugim sredstvima sve do danas, 26 godina kasnije. To pokazuju i aktuelni progoni, maltretiranje i šikaniranje Srba na Kosovu i Metohiji i ponovni pokušaji Evrope da "pregovara o statusu" juga centralne Srbije.

Da je Zapad 10. juna te 1999. bio jednako "iskren kao i danas", pokazuju uputstva tadašnje administracije SAD generalu Vesliju Klarku koji je komandovao Alijansinim trupama u besomučnom bombardovanju naše zemlju da nastavi napade sve dok se ne donese rezolucija u Savetu bezbednosti, iako je potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu dan ranije trebalo da budu okončana neprijateljstva.

Foto EPA, Profimedija, Tanjug, RTS print scrin ( video) , Privatna arhiva Živadina Jovanovića, Dokumentacija „Borbe“ i „Novosti“, Vikipedija

Tek posle usvajanja Rezolucije 1244, zapisaće kasnije Klark u memoarima, počelo je "zaustavljanje bombardovanja" najtežim bombarderima koje je potrajalo ceo dan. Beograd je i posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma, kao i docnije, držao reč, uzaludno i naivno se nadajući da će to učiniti i druga strana.

U Vojno-tehničkom sporazumu, koji je u stvari isti dokument koji je SB UN usvojio pod imenom Rezolucija 1244, podlo je izbegnuta obaveza NATO da odmah uđe na teritorije sa kojih se VJ povlači, navodi Klark u knjizi "Moderno ratovanje". Tako je smišljeno ostavljen vakuum u kome su albanski teroristi počeli sa napadima na srpske civile i vojne jedinice u povlačenju. Iako je nedvosmisleno bila reč o zločinima, ni za njih, kao ni za prethodne, a ni one docnije, nije bilo kazne.

foto: Zoran Jovanović Mačak

Jer, da se sudilo sitnim zločincima, stiglo bi se i do njihovih naredbodavaca u Klintonovoj administraciji, komandi NATO i Evropskoj uniji, koji su osmislili i naredili agresiju na suverenu državu koja je počinila "nedelo" braneći svoju teritorijalnu celovitost i ustavni poredak.

SAD, tada apsolutni svetski hegemon, umesto pravnih normi uvele su u međunarodne odnose pravo sile, u kome najjači pravdu kroji po meri svojih interesa. Strateški interes atlantističkog Zapada bio je proširenje i učvršćivanje Južnog krila NATO, kome je SR Jugoslavija bila na putu. Prema Klarkovom svedočenju, pre agresije je uspostavljena veza sa Milom Đukanovićem koji je, kako je zapisao, "bio kooperativan, tako da Crna Gora nije napadana izuzev nekoliko vojnih ciljeva na njenoj teritoriji". Srbija je pak proglašena za arhineprijatelja, a svaka osoba i objekat u njoj za legitiman cilj.

General Spasoje Smiljanić, ratni komandanat RV i PVO tadašnje Vojske SRJ, u knjizi "Agresija NATO - Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine" daje statististiku: tokom 78 dana bombardovanja, avijacija Alijanse je izvršila 26.095 borbenih naleta, sa prosečno 334 leta dnevno. Procenjuje se da je NATO lansirao 415.000 projektila različitih tipova na teritoriju Jugoslavije, uključujući 350.000 kasetnih bombi i između 30.000 i 50.000 metaka municije sa osiromašenim uranijumom.

Foto N. Fifić

U javnosti se operiše sa procenama neposrednih žrtava u širokim granicama - od 1.200 do 4.000 civilnih žrtava, a najčešće se navodi broj od 2.500 stradalih i oko 6.000 ranjenih. Savezno ministarstvo inostranih poslova SRJ je u julu 1999. objavilo višetomnu "Belu knjigu" pod zvaničnim imenom "NATO zločini u Jugoslaviji - dokumenta i dokazi" sa zapisnicima istražnih sudija sa lica mesta praćenim mnoštvom potresnih fotografija sa uviđaja. Taj dragoceni dokument je neobjašnjivo nestao iz javnosti.

- Ta knjiga je nastajala od početka agresije i najprecizniji je i neoboriv dokument o zločinima i žrtvama NATO. Štampana je na više svetskih jezika, slali smo je svim našim ambasadama, a nju poseduje i arhiv Haškog tribunala i Kongresna biblioteka u Vašingtonu. Međutim, pošto je njen sadržaj neoboriv dokaz o zločinima koje je počinio NATO, ona je posle prevrata 2000. sklonjena iz javnosti - kaže Živorad Jovanović, nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ.

Foto S. Pikula

Pre 26 godina usvojena je Rezolucija 1244, koja je predviđala potpunu demilitarizaciju tzv. OVK i postizanje standarda ljudskih prava na KiM pre bilo kakve rasprave o statusu pokrajine. U praksi se dešavalo sve suprotno, baš kako su planeri agresije i nameravali.

General Klark svedoči da Pentagon i Bela kuća nisu uvažili čak ni sugestiju evropskih saveznika da se tokom dolaska tadašnjih pregovarača Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina u Beograd na razgovore sa predsednikom Slobodanom Miloševićem o Vojno-tehničkom sporazumu smanji intenzitet napada na gradove u centralnoj Srbiji.

- Kada je nekoliko minuta kasnije pozvao Hju Šelton (predsednik Združenog generalštaba SAD) obavestio sam ga o Solaninom zahtevu da se ne bombarduju gradovi ni njihova okolina. Morao sam da pazim da Vašington bude upoznat sa evropskim gledištima. "Samo nastavi da bombarduješ", odgovorio je. "Mani se ciljeva na Kosovu i okreni se ciljevima u severnoj Srbiji"... Džo Ralston me je obavestio šta Pentagon brine povodom Vojno-tehničkog sporazuma: "Ovo je jedina šansa da prestanemo sa ovom vazdušnom kampanjom". Odlično sam shvatao njegovu logiku, ali posledica je bila da mi sada razmišljamo o tome kako da razvodnimo sporazum kako bi ga Srbi lakše progutali... Nekoliko minuta kasnije pozvao je Hju Šelton: "Samo se ti dočepaj terena, ne brini za parče papira... Kad jednom budemo unutra biće to svršen čin" - zapisao je Klark.

G.Šljivić

On svedoči i da se ministar odbrane SAD Vilijam Koen iznenadio zbog pritisaka Evropljana da se smanji kolateralna šteta i lakonski rekao: "Samo vi nastavite sa bombardovanjem" na video-telekonferencijskoj vezi, u kojoj su učestvovali svi načelnici generalštabova država NATO.

Planeri agresije koji su u martu 1999. obećavali vojničku pobedu nad Srbijom za sedam do 10 dana, u junu 1999. bili su nervozni jer je nisu postigli ni posle više od dva meseca besomučnog bombardovanja. Hvatala ih je narvoza od mogućnosti da se javnost probudi iz propagandne anestezije, utoliko pre što se komanda kopnene vojske SAD izričito protivila invaziji, predviđajući teške gubitke na planinskom terenu.

Ruska istoričarka, akademik Jelena Guskova kaže da se u toj nezavodnoj situaciji Amerikancima javila ideja da privuku predstavnika Rusije u grupu za rešavanje "balkanskog problema".

Naša delegacija dolazi u francusku bazu na početak dogovora, Foto EPA, Profimedija, Tanjug, RTS print scrin ( video) , Privatna arhiva Živadina Jovanovića, Dokumentacija „Borbe“ i „Novosti“, Vikipedija

- U timu im je obavezno bio potreban Rus, pošto bi preko njega razgovori sa Miloševićem mogli da budu efikasniji. Ali ne bilo kakav Rus, već onaj koji će da povlađuje kolegama i bude čvrst sa Srbima. Izbor je pao na Viktora Černomirdina, koji je postao lični prestavnik predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina - napisala je Guskova u autorskom tekstu.

Ona navodi da su Černomirdina procenjivali stručnjaci Instituta za psihoanalizu i mentalna istraživanja SAD i došli do zaključka da je dobar kandidat za ruskog pregovarčaa u intersu Amerike, jer je natprosečno intiligentan, vlastoljubiv, može biti strpljiv pregovarač i diplomata, poštuje naredbe i po potrebi ume da bude grub.

- Kako su pokazali kasniji događaji, psiholozi nisu pogrešili: Černomirdin je bio potpuno solidaran sa stavom Bele kuće, prema kome će se Milošević odazvati samo ako se sa njim govori jezikom sile... Milošević je nekoliko puta pitao šta će biti ako Jugoslavija odbije da potpiše kapitulantski sporazum. Tražio je savet kako da postupi u takvom slučaju. Černomirdin ga je samo plašio: vas će dokrajčiti, bombardovati, zauvek ćete izgubiti Kosovo i neće biti nikakve celovitosti. Srpska vojska je pitala Ruse: da li ćete nam pomoći ako ne potpišemo ultimatum i počnemo da ratujemo sa NATO? Naši generali su spuštali glave i ćuteći odmahivali glavama: "Ne!" - kaže Guskova.

Ona navodi da je Milošević 3. juna 1999. godine saopštio da se konsultovao sa svim političkim strankama i objavio da su, pošto su Srbi ostali sami, bez podrške, doneli odluku da prihvate dokument: "Prihvatamo predlog kao ponudu za mir. Mi ne smemo da odbacimo mirovni predlog iza kojeg stoji predsednik Rusije". On nije znao da se Černomirdin oglušio o Jeljcinov nalog.

- Narodna skupština Republike Srbije 3. juna je odobrila dokument za postizanje mira, koji između ostalog niko nije video. NATO je proslavljao pobedu i nastavljao da bombarduje Jugoslaviju. Černomirdin nije mogao da postigne glavni uslov koji je odredio predsednik Rusije: prekidanje bombardovanja kao uslov za početak pregovora. Evropa se opraštala od sistema međunarodnog prava - zaključuje Guskova.

Šta je Černomirdin obećao Amerikancima

PRIHVATANjEM Vojno-tehničkog sporazuma, koji je Savet bezbednosti UN usvojio pod imenom Rezulucija 1244, pod pritiskom Viktora Černomirdina SR Jugoslavija je proglašena krivom za krizu na Kosovu, a NATO i njegova politika su ojačali pozicije, dokazavši efikasnost ultimatuma i kazni, smatra akademik Jelena Guskova:

- U Moskvi Černomirdina nije očekivao topao prijem. Da li je imao sastanak sa predsednikom u Kremlju, ne zna se, jer Jeljcin nije bio zadovoljan radom Černomirdina i sastanke sa svojim sad već bivšim specijalnim predstavnikom je izbegavao. A Al Gor (tadašnji potredsednik) je zvao da zahvali Černomirdinu za sve što je uradio. Černomirdin mu je obećao da posao neće propasti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije