PERMAMENTNA AGRARNA REVOLUCIJA: "Velika istočna kriza" - Seljački ustanci u Hercegovini i Bosnskoj krajini

ISTORIJA borbe srpskog naroda za ujedinjenje u jedinstvenoj nacionalnoj državi zaostaje za istim procesom u Italiji i Nemačkoj.

Sultan je u Bosnu poslao najpoletnijeg vojskovođu Omer-pašu Latasa, Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Nakon rata ujedinjenog Severnonemačkog saveza i Francuske 1870, srušeno je Drugo carstvo u Francuskoj, Nemačka ujedinjena 1871, a u isto vreme je i papski Rim uključen u Kraljevinu Italiju kao njena prestonica. Agrarne pobune u Turskom carstvu su vodile ka oslobođenju srpskog i drugih balkanskih naroda. Na dnevnom redu evropske istorije je bio na pomolu veliki istorijski prevrat. Pretila je opasnost da ujedinjenje srpskog naroda spajanjem Bosne i Hercegovine sa dve srpske kneževins, Srbijom i Crnom Gorom, proizvede rasulo tek stvorene Austrougarske. Umesto toga, konzervativne snage su uspele da takvu krizu odgode do 1918, da onemoguće stvaranjs nezavisne srpske države i da nakon Berlinskog kongresa 1878. pokušaju da stvore "Novi poredak" (Novus ordo) savezom katoličkih zemalja Austrougarske, Nemačke i Italije. [...]

Srpski agrarni ustanci u Bosni i Hercegovini, otvorili su od 1875. do 1878. aktivnu krizu Osmanlijskog carstva. Najpre je u istoriji diplomatije, a zatim celoj istoriji, taj period 1875-1878. nazvan "Velikom istočnom krizom". To u istoriji Srba ima karakter velikih prelomnih revolucija kakve su pre toga bile 1804-1815, zatim 1848-1849.

Rezultat nerešenog agrarnog pitanja je davao povoda opštoj nestabilnosti svih socijalnih staleža u Osmanlijskom carstvu. Na prvom mestu transformacija vlastele, od državnog činovnika na timarskom posedu, u privatnog feudalca nakon 1858, dovodi na svetlost dana njenu nestabilnost. Čak i ozakonjenje tog prava na otetu zemlju posle habzburške okupacije 1878. ne smiruje te tektonske drhtaje vladajuće agrarne elite. [...]

OVA NESTABILNOST posedovanja zemlje je pretvorilo agrarno pitanje u bure baruta, gde se stalno rađaju nove socijalne pobune seljaka. One su uglavnom srpske, jer od 85.000 kmetovskih porodica, samo 25.000 su katoličke, a muslimanskih neslobodnih seljaka nema. To je bio razlog da sami muslimanski feudalci čuvaju broj svojih srpskih kmetova, kako ne bi uzgubili jednu kmetovsku porodicu. Druga je posledica da većinu plodnih područja u Bosni i Hercegovini drže srpski seljaci, kada js agrarno pitanje iza oslobođenja 1918. bilo rešeno.

Ako se izostave male pobune, odveć ograničsnog prostora gde izbijaju, onda se može računati da je u Bosni i Hercegovini od 1804. do 1918. bilo najmanje 14 srpskih seljačkih ustanaka: 1804-1805, 1807, 1809, 1834, 1842, 1848, od 1852. do 1862. tri faze ustanka koji se nazivaju imenom vođe Vukalovića. To je u isto vreme bio i drugi po značaju od ovih agrarnih revolucija. Najznačajniji je 1875. do 1878, koji je po vođstvu, teritoriji i vremenu, takođe podeljen na ustanke u Hercegovini, Bosanskoj Krajini sa Posavinom i Istočnoj Bosni. [...]

Prvi od dva najveća ustanka je bio pobuna Luke Vukalovića u Istočnoj Hercegovini 1852. do 1862. Vukalović je bio jedan član ugledne glavarske porodice iz Zubaca, na granici prema habzburškoj teritoriji. Više od ugleda porodice i puškarskog zanata kojim se bavio u Trebinju, bogatstvo ga je predodredilo za seljačkog stegonošu. U literaturi se pogrešno navodi da je trgovačku radnju imao u Herceg Novom. Ona je bila na ulazu u Dubrovnik. Koliko je tu udeo od krijumčarenja u svetu cenjenog hercegovačkog duvana nikada nije izračunato...

* * * * * * * * * * * 

Crnogorski Knez Nikola zabija nož u srce Ustanku

VUKALOVIĆEV USTANAK je bio balkanski gerilski gušter. Kako bi mu god Turci odsekli rep, on bi opet porastao i počeo iznova. To dolazi od raznorodnosti motiva pobune...

U prvoj godini je bilo društveno rasulo, izazvano sultanovom odlukom da se ukine državni posed obradive zemlje i posedi privatizuju. To je bila posledica pritiska francuske vlade 1849, da se reši srpsko pitanje vezivanjem Bosne i Bugarske za Srbiju.

Sultan je to odbio, ali je priznao francuskoj vladi da je agrarno pitanje u Bosni i opšti položaj hrišćanske raje pod tamošnjom agrarnom vlastelom bio nesnošljiv.

Zbog toga je i poslao, tada najpoletnijeg svoga vojskovođu Omer-pašu Latasa da slomi muslimanski otpor u Bosni. Paša, koji je u tim vrletnim brdskim prolazima sticao slavu jednog od najvećih ratnika svoga doba, uradio je to surovo i bez samilosti... Drugi datum je godina konačnog rešenja agrarnog pitanja, proglašenja "Agrarnog zakona".[...] Donošenje toga zakona je jedna od ključnih datuma u socijalnoj istoriji Osmanlijskog carstva.

Zajedničko za sve pokrajine u carstvu je bila briga vlade da nepokretna imovina, obradiva zemlja na prvom mestu, ostane  u rukama muslimanskih posednika. [...] Seljaci u Hercegovini, gde se razvila matica Vukalovićevog ustanka nakon 1852, uspeli su da im sultan prizna četvrtinu, ili petinu, umesto trećine davanja. To se pravdalo siromaštvom teritorija, sa više kamenja nego zemlje. [...]

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Druga faza ustanka je počela 1857. Luka Vukalović ga je pripremio dogovorom sa glavarima u septembru, pa je vrlo brzo ceo prostor od crnogorske granice do Gacka, uključujući tu i katolička sela Popovog polja, bio zapaljen. Vukalović se uspešno nosio sa turskom vojskom, u kojoj domaći muslimani dodaju naglašeni verski fanatizam. Bitke na Orahovcu a posebno na Grahovu 1. maja 1858, kada je na poprištu ostalo četiri hiljade turskih vojnika sa zapovednikom Kadri-pašom, učinile su da je Luka Vukalović u evropskoj štampi dobio naziv srpskog Garibaldija. Pregovori o miru su se rastakali u večne kavge čija je zemlja, da li da se daje trećina, ili četvrtina, da li da se oblast pripoji Crnoj Gori, kako je narod želeo, ili da joj se dade status autonomije.

NOVI ZAMAH je ustanak dobio 1857, kada se bune i seljaci obe vere u Posavini i Bosanskoj Krajini. Jedna delegacija od 150 ljudi je poslata u Beč iz Zvorničke, Bijeljinske, Brčanske i Gradačke nahije. Zbog puno obećanja i malo stvarnog učinka, te seljačke diplomate su videli mnogo slame a malo zrna, opet nešto slično svojim nevoljama na mršavom porodičnom gumnu. [...]

Ustanak Luke Vukalovića u Hercegovini se obnovio 1860. i trajao je do 1862, sa toliko malih nastavaka da se stvarno ne zna kada je taj žilavi starac iz kamenjara konačno izdahnuo. ..Jedna međunarodna komisija je nastojala da okonča ove nemire. Na pregovorima u Mostaru su ustanici tražili da im se zemlja prizna kao njihovo vlasništvo, što su zbog vekovnog posedovanja baština, imali po istorijskom pravu.

Država je trebalo da obnovi porušene crkve i prizna jednog vladiku kao njihovog starešinu. Tražili su dakle, autonomiju, kakvu je Crna Gora imala do 1851.

Slomu ustanka je doprinelo i popuštanje Omer-paše Latasa  koji je pristajao na autonomiju sa lokalnim vojvodom. Nož u srce je ipak došao nakon nesloge Luke Vukalovića sa crnogorskim knezom Nikolom. Vukalović je bio smenjen i na njegovo mesto postavljen Petar Matanović, knežev čovek... Poraz je došao posle pohoda Omer-paše na Crnu Goru, u kojoj je stradalo polovica crnogorske vojske, a 52 sela bila porušena. Luka Vukalović je izjavio pokornost turskom sultanu, koji ga je postavio za bimbašu dela Istočne Hercegovine sa godišnjom platom od 1.800 forinti. Smanjeni su porezi, koji su se morali plaćati po svakoj kući... Vukalović je i 1864. pokušao da oživi ustanak, ali je nakon poraza napustio Hercegovinu i u Rusiji se nastanio na posedu koji mu js poklonio car u Poltavskoj guberniji.

* * * * * * * * * * * 

Prvi bečki plan o okupaciji Bosne i Hercegovine

CELA 1874. GODINA je bila ispunjena seljačkim nemirima u Bosni i Hercegovini.

Prikupljanje desetine je dobilo opasne razmere, jer je taj glavni porez od koga sultan jedino može da vraća zajmove stranim bankama, toliko narastao da su zakupci poreza oduzimali sve što je seljak bio sačuvao od prošle letine. Počele su male pobune oko Nevesinja, prebegavanje u Crnu Goru, pa sukobi na trgovima susednih turskih gradova.

Milo Vukčević je 1933. objavio zapisnik habzburškog Krunskog veća u Beču 29. januara 1875. o neophodnosti da Austrougarska okupira Bosnu i Hercsgovinu. Uprotivnom, bila bi izložena opasnosti ujedinjenja Srba u jednu veliku državu. Vlada nije davala inicijativu za okupaciju, nego odlučila da čeka razvoj okolnosti, da gnjila kruška sama otpadne.

Prilikom posete austrijskog cara Dalmaciji, na proleće 1875, došlo je do njegovog susreta sa Nikolom crnogorskim knezom. Odmah nakon tog sastanka, vlade Austrugarske, Nemačke i Rusije su dobile crnogorski memorandum od 22. maja, u kome knez obrazlaže da je odlučio da konačno reši crnogorske muke, koje nastaju zbog nedostatka obradivog zemljišta. Zahtevao je proširenje granice u Hercegovini i severnoj Albaniji.

Ustanak u Hercegovini je izbio oko Nevesinja ("Ćetna poljana") 9. jula 1875. U Bosni je planuo na Knežopolju 18. avgusta, a nešto kasnije su se javili nemiri u Istočnoj Bosni i na Kosovu. Prva posledica ove masovne pobune je bila seoba srpskog seljaštva preko reke Save na austrijsku stranu. Pogranične vlasti su organizovale anketu da ispitaju koji je glavni uzrok pokretanja velike gomile naroda. Po službenim ocenama grofa Andrašija, ministra spoljnih poslova Austriugarske,  broj begunaca narastao na 220.000 ljudi. U Srbiju i Crnu Goru je kasnije prebeglo 70.000 ljudi. Seljaci su davali gotovo identičan odgovor da ih je na bežanje pokrenula glad, izazvana preterano visokim narastanjem glavnog poreza. Zakupnici sa policijom su oduzimali gotovo celu letinu... Bilo je to klasično etničko čišćenje celog područja severne Bosne i Bosanske Krajine. Muškarci su prevodili svoje porodice, a sami se vraćali u bosanske šume u ustaničke čete.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

IZBIJANjE ovako velikog ustanka u Bosni i Hercegovini je predstavljalo izuzetan događaj na koji je srpski nacionalni pokret decenijama čekao. Nije postojalo jedno središte iz kojeg bi se tako masovna revolucija mogla voditi. Umesto jednog središta, bilo ih je više. U Hercegovini je knez Nikola smatrao da je to politički zabran Crne Gore, pa je proterao ljude iz ranijih srpskih konspiracija, okupljenih oko vojvode Miće Ljubibratića. On je ranije bio sekretar Luke Vukalovića. Bio je izuzetno obrazovan, govorio italijanski. U ovom ustanku će ostvariti prijateljstvo sa Garibaldijem. Nastojao je da u Hercegovini stvori jednu dobrovoljačku legiju stranih prijatelja, ali js rezultat bio da je formirana jedna formacija italijanskih garibaldinaca. Ljubibratić je nastojao da sazove jednu srpsku Narodnu skupštinu, na koju je pozvao i neke predstavnike muslimana. Cilj je bio da takva skupština izabere vladu, čiji bi predsednik bio Svetozar Miletić.Jedino bi ona bila u stanju da svetu obznani srpske nacionalne ciljeve i da legitimno predstavlja pobunjeni narod.

U Bosni nije bilo ovako jake ličnosti kao što je Ljubibratić u Hercegovini. Bio je izabran jedan "Glavni odbor" na čelu sa Golubom Babićem. Vođstvo u Bosni nije bilo ni ideološki jedinstveno, jer se od početka izdvaja socijalista Vaso Pelagić. Rođen u Bosni, školovao se za sveštenika u Rusiji, vodio Bogosloviju u Banjaluci, koju je sam osnovao, kažnjavan od turskih vlasti na 101 godinu izgnanstva u severnu Afriku, odbacio hrišćansku veru i postao prvi ideolog socijalizmau istoriji Bosne i Hercegovine. U isto vreme, Pelagić je bio i prvi istoričar u obimnoj literaturi koja se odnosi na ovaj ustanak. U severnu Bosnu je došao i princ Petar Karađorđević, u severnoj Bosni je stvorio jednu gerilsku bazu sa odredom dobrovoljaca. 

* * * * * * * * * * * 

Najmasovnija pobuna u istoriji srpskog naroda

U OVOM USTANKU je učestvovalo i katoličko stanovništvo, iako ne u masovnom obimu. U Hercegovini je jedan od vojvoda bio katolički paroh u selu Ravno (Popovo polje) Don Ivan Musić. Vodio je celi odred svojih vernika. I u Bosni je postojala saradnja sa seljacima katoličke vere, iako se većina držala suzdržano. Razlog za to je prethodna briga austrougarske vlade da takvu saradnju ne dozvoli...Postojala je nada da bi se ustanku mogli priključiti i muslimani. Ljubibratić u Hercegovini, kao i vođe ustanka u Bosni,  su slali pozive muslimanskoj braći da se priključe. U svim tim javnim proklamacijamaje obećavano im je da se zemljišni posedi neće oduzimati, da agrarno pitanje neće biti radikalno rešeno na njihovu štetu. Nije postojao ni simboličan odziv. Ustanak se pretvorio u nemilosrdan religiozni rat između hrišćanstva i islama.[…]

Crnogorski knez nije dozvolio Ljubibratiću da stvori neko legalno vođstvo ustanka, da se sazove srpska Narodna skupština i javno obznane ciljevi ujedinjenja srpskog naroda.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Kneževi ljudi su iz busije sačekali Ljubibratića i pretukli ga. Postojali su prigovori da je Ljubibratić odveć civilizovan da bi mogao da rukovodi ovako divljom erupcijom religiozne netolerancije. Smatrali su ga kulturnim mezimčetom ("mezo obrazovani").

Iako nije bio jedini koji se zalagao za jedinstvo sa muslimanima, bio je najpoznatiji.

Skupštine ustaničkih starešina, u jednoj proklamaciji "Na muhamedance u Bosni i Hercegovini i Vasojevićima", pozivaju u pobunu, uz uslov očuvanja njihovih poseda: "Ustajte age i begovi, da gonimo Osmanlije, ustajte braćo u bratsko kolo i zajedničku saradnju".

Bio je to redak seljački ustanak u istoriji sveta, gde su kmetovi pozivali grofove da im se pridruže.

NAKON OBRAČUNA sa Ljubibratićem, crnogorski ga je knez proterao iz Hercegovine. Na putu ga je uhvatila austrijska policija i nekoliko godina držala u zatočeništvu u Lincu.

Crnogorski knez se smatrao jedinim vođom pobune u Hercegovini, dok je "Glavni odvor" u Bosni držao vezu sa jednim nadređenim odborom u Beogradu i srpskom vladom.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Na ovaj način politički obezglavljen, ustanak je vođen od ljudi koji su bili poverenici srpske vlade i crnogorskog kneza. Sa obe strane su postojali kontakti sa ruskim slavjanofilima.

Ustanak 1875-1878. je bio najmasovniji ustanak srpskog naroda u celom XIX i delu XX veka.

Imao je jednak istorijski značaj kao srpska revolucija 1804-1815, ili revolucija u Vojvodini 1848-1849. Već u prvoj godini pobune, bosansku teritoriju je napustila većina srpskog naroda. U svim evropskim zemljama, sem Britanije javio se prvi put u celoj srpskoj istoriji odziv za pomoć. Ona je najviše dolazila iz Rusije i habzburških pokrajina, pograničnih sa Bosnom i Hercegovinom. U Britaniji je javno mnjenje bilo podeljeno. Gledstonovi liberali su podržali ustanak. Slavni arheolog Artur Evans je napisao knjigu o ustanku, a zatim seriju "Ilirskih pisama" u mančesterskim novinama.

Izgledalo je kao da su i Srbi konačno, u Zapadnoj Evropi, dobili svoju varijantu Filhelenskog pokreta 1821. Britanska diplomatija i deo javnog mnjenja su bili na turskoj strani i slali dobrovoljce u pomoć sultanu.

Posebno je britanski konzul u Sarajevu bio neosetljiv za bilo kakve izjave, ili dela, u srpsku korist. Ovo je vreme kada je evropska štampa po prvi put slala svoje dopisnike u Hercegovinu ređe i u Bosnu. Dopisnik londonskog "Tajmsa" Stilman ostavio lepo književno i moralno svedočanstvo o ovoj trogodišnjoj pobuni. Ti strani pisci, prvi put u balkanske vrleti donose konzervisanu hranu (sardine).

* * * * * * * * * * * 

ODJECI USTANKA U SRBIJI,  CRNOJ GORI I ZEMLjAMA TROJNOG CARSTVA

RAT ZA UJEDINjENjE SRPSKOG NARODA

U POLITIČKOM pogledu su ustanci 1875-1878. postali jedna stvarna srpska nacionalna revolucija za ujedinjenje celog srpskog naroda. Smatralo se da je duh oslobođenja bio zahvatio "Banat, Vojvodinu, Hrvatsku i Slavoniju".U jednoj noti od 6. decembra 1875. je srpska vlada žalila što je pobuna "umesto da ostane jedan lokalni događaj dobio značaj jedne jugoslovenske konflagrancije... Politika srpske vlade, a iza nje svih srpskih ustanova nacionalnog ustanka u Bosni, zavisila je od ruskog slavjanofilstva. Teško je dati jasnu definiciju slavjanofilstva... Fjodor Dostojevski je definisao kao ideologiju koja "osim ujedinjenja Slovena pod vođstvom Rusije, označava i sadrži duhovni savez svih onih koji veruju da će Rusija na čelu ujedinjenih Slovena reći čitavom evropskom čovečanstvu i njegovoj civilizaciji, svoju novu zdravu reč, reč koju svet nije čuo"...

Nejasnoće ove ideologije su pogodovale onome što se nazivalo "srpska hipnoza" Rusima i sveslovenstvom. Zajedno sa ruskim slavjanofilima i deo srpske elite toga doba veruje da Rusija može odigrati jednu nezavisnu ulogu u oslobođenju Srbije, izvan ograničenja koja joj nameću velike sile, posebno Austrougarska i Nemačka. To naročito propoveda krug slavjanofila oko lista "Golos" Mihaila Grigorijeviča Černjajeva. Taj je krug verovao da bi angažovanjem rata Srbije protiv Turske, Rusija mogla da objavi rat sultanu. Čim je došao u Srbiju, Černjajev je dobio azil, srpsko građanstvo i službu u činu generala, sve za jedan dan. Kad je dobio komandu nad 40.000 srpskih vojnika, ruski car je izrazio nezadovoljstvo sa tim rešenjima. U Rusiji je postojala jedna "Partija dejstvija", grupa koja je verovala se da i bez odobrenja zvanične vlade, odašiljanjem dobrovoljaca u Srbiju i zaliha opreme, rusko društvo samo "može voditi rat bez odobrenja svoje vlade i bez ikakve državne organizacije u tuđoj zemlji".

SRPSKA VLADA, pod pritiskom uzavrelog nacionalnog javnog mnjenja i, posebno, srpske omladine, potcenila je opasnost rizika da uđe u rat bez jasnih garancija. Njih nije bilo.

Ruski car je poručivao da neće ući u rat, a njegovi izaslanici, posebno jedan od najuglednijih evropskih diplomata, N. P. Ignjatijev, poručivao je da car ne može javno kazati šta će raditi, ali da Srbe neće ostaviti na cedilu.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Srbija nije imala oružanu silu za vođenje rata sa Turskom toga doba. Njena narodna milicija je na broju imala 220.000 ljudi, ali je mobilizacija okupila samo 124.000. Roj od 325 oficira je bio nedovoljan. Crna Gora je računala na 17.000 -20.000 vojnika. Oni su zaista prošli surovu školu stalnog ratovanja sa nadmoćnom turskom armijom i susednim muslimanima. Turska je mogla podići vojsku od 494.000 ljudi, od toga 186.000 u Bugarskoj i 107.000 u Bosni. Njena armija je bila bolje pripremljena. Od 1830. njihova vojna akademija obrazuje oficire po evropskim standardima. Srpska akademija godišnje proizvodi samo desetak starešina. Turci su imali savremenije naoružanje, nemačke topove "ostragane", američku brzometnu pušku "vinčester" sa 18 metaka ispaljenih u minuti. U truloj Turskoj jedino je deo vojske još nešto vredeo.

Jedini sastav velike ratne vrednosti u srpskoj vojsci su bili ruski dobrovoljci. Bilo je 2.884 dobrovoljaca i 644 oficira. Srpski opisi rata su ostavili brojna svedočanstva ruskih dobrovoljaca u belim bluzama i isukanim sabljama, u gomilama neiskusnih srpskih seljaka. Bili su vični gerilskom ratovanju iz busije, ali ne i modernom ratovanju...

Politički ciljevi ovih ratnih priprema su bili ujedinjenje srpskog naroda. Srpski diplomati, a posebno general Ranko Alimpić, dogovarali su uslove saveza na Cetinju, ali je konačno sklopljen u Veneciji 15. jula 1876. Iako je to stvarno bilo ujedinjenje srpskog naroda, još uvek je dinastičko pitanje bilo razlog da je ostalo samo na savezu i vojnoj konvenciji. Teritorija od Kačanika do Bara je podeljena između dve kneževine. Srbija je dobijala Istočnu Srbiju, Bosnu i deo Hercegovine do reke Neretve kod Konjica, a Crna Gora Istočnu Hercegovinu do Foče i reke Lima...

* * * * * * * * * * * 

Dilema u Berlinu: Da li će svetom vladati Germani ili Sloveni

NA DAN OBJAVE rata, Vidovdan 28. juna 1876, u Bosni i Hercegovini su ustanici na četiri mesta proglasili ujedinjenje Bosne sa Srbijom i Hercegovine sa Crnom Gorom... U svim službenim proglasima rata i ujedinjavanja pozivani su katolici i muslimani da se pridruže pod uslovom poštovanja porodice, imanja i veroispovesti.

Za zapovednika ustaničke vojske u Bosni je bio poslat pukovnik Mileta Despotović, oficir Ruske carske garde. Uspeo je da uvede bolji vojni red, ali glavni zadatak, da politički pregovara sa muslimanima i privoli ih za zajedničko oslobođenje, nije obavio.

U julu 1876. u Sarajevu je donesen pokrov sa groba proroka Muhameda. Pazilo se da ne čupaju svete dlake, jer bi bosanski moljci pokrov brzo pojeli. Muslimansko stanovništvo je sa velikim poletom odgovorilo na mobilizaciju muškog stanovništva od 17 do 70 godina. U Livnu se za dobrovoljce javljaju dečaci od 12 godina. To nosi velike masovne zločine. Artur Evans je pisao u listu Mancesther Guardijan da je oko šest hiljada ljudi, žena i dece bilo hladnokrvno sasečeno, zapaljena 81 crkva i naterano na bežanje u habzburšku državu 250.000 ljudi.

Za potrebe konferencije diplomata velikih sila u Konstantinopolju, krajem 1876. i početkom 1877, namesnik Despotović je poslao listu masovnih zločina. Navođene su žrtve, ubice, mesto i vreme, kao i svedoci koji pred sudom mogu potvrditi. Navedeni su slučajevi najegzotičnijih ubistava koje je istorija svetskog kriminala poznavala: dvadeset ljudi na kućnom ognjištu "kao jarci zaklani". Među imenima žrtava su i dedovi i pradedovi četvorice kasnije uglednih intelektualaca, a među ubicama Ahmed-aga Pozderac, predak jednog kasnijeg slavnog vođe u ratu protiv nacizma. Biskup Štrosmajer je slao podatke o ovim zločinima Lordu Gledstonu. O islamu je imao krajnje negativno mišljenje: "Da vlada i tiraniše, da uživa u punoj lenosti i spokojstvu, da bude odano svim svojim neprirodnim porocima, uvek i uopšte... To je od boga samog unapred određena zadaća muslimanstva". To bi bio opšti presek stava evropske kulture onoga doba.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

AUSTROUGARSKA JE  nastojala da onemogući ovaj srpski rat za ujedinjenje. Dato je do znanja i vladama u Beogradu i Cetinju da se taj cilj neće prihvatiti. Iz reda ustaničkih vojvoda, u Beč je pozvan Don Ivan Musić, jedini katolički vojvoda u ustanku, gde mu je sam grof Andraši odredio zadatak da očekuje konačno rešenje od habzburškog dvora. Dao mu je veću sumu novaca da održava svoj katolički odred na okupu, da se drži prijateljstva sa crnogorskim knezom i smatra se njegovim čovekom. Posebni izaslanik je obilazio franjevačke kaluđere po Bosni i Hercegovini, ali je većina izražavala želju da Srbija oslobodi Bosnu. Austrijski ljudi su pridobili na svoju stranu i grupu muslimanskih begova, ali najistaknutijeg Firdus-bega nisu savili na svoju stranu. On ih je obedio da habzburška vlada meša prste u tuđe poslove.

Nemačka je podržavala savez Austrougarske i Rusije. Kancelar Bizmark je najpre mislio da će se to odnositi samo na aneksiju katoličkih delova, ali je kasnije prepustio sve koliko se sporazumeju. Kad je u jednom govoru pred Rahjstagom kancelar rekao da ga ne zanima Istočno pitanje i da sva ta mesta oko kojih se ratuje ne zavređuju dobrih kostiju jednog pomeranskog vojnika, odgovorio mu je šef katolika Vindhorst da to sve može biti istina, ali od toga ipak zavisi da li će Germani, ili Sloveni, vladati budućim svetom.

* * * * * * * * * * * 

Zajednički stav velikih sila: Srbija ne može da dobije Bosnu

SRPSKA ARMIJA na frontu protiv Turske je pridonela kasnijim udžbenicima vojne veštine kako ne bi trebalo raditi. Glavni udarni pravac je podeljen u četiri kolone i rastegnut sto kilometara. Preko reke Drine je napadala vojna formacija generala Alimpića, a na Ibarskom frontu prema Javoru jedinice arhimandrita Nićifora Dučića. Na Drini je bilo mnogo bosanskih, italijanskih i hrvatskih dobrovoljaca, jedno vreme 300 studenata zagrebačkog univerziteta. Pokušaj da se zauzme Bijeljina nije uspeo.

Turci su pobedama na Velikom Izvoru zauzeli Zaječar i Knjaževac, a nakon primirja od 15 dana opet prodrli do Aleksinca. Srpska pobeda kod Šumatovca nije dovela do promene ratne sreće. Kasnijim porazom na Đunisu naterana je Srbija da traži primirje, koje se oteglo do mira krajem fabruara 1877.

Crnogorska vojska je glavni pravac udara držala prema Nevesinju. Velikom pobedom nad Muktar-pašom na Vučjem Dolu 28. jula 1876. razbijena je turska armija. Kasnijim pobedama na Fundini, pored neuspeha da se oslobodi Nikšić, Crna Gora se predstavila kao značajan faktor evropske politike toga doba. Zarobljen je i sam paša, a u torbama tri hiljade zarobljenika nađeno je 500 primeraka muslimanske svete knjige.

Srpski porazi su olakšali sporazumevanje velikih sila. Glavno pitanje u tome je bila granica dokle će ruski car pristati da se ošteti srpski etnički prostor i prepusti habzburškoj okupaciji. Car Aleksandar II je povremeno davao izjave protiv "razbojnika u Hercegovini", formalno odobravao strah Austrougarske od stvaranja veće srpske države na Balkanu. Sam je Bizmark mislio da bi takva država postala žarište okupljanja svih Južnih Slovena i dovela u pitanje državni opstanak Habzburškog carstva. Moskovski slavjanofili su obustavili svaku pomoć Srbiji. A "Pismom iz Moskve u Beograd» 4. decembra 1876. okrenuli celu saradnju na Bugare...

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

PRVI TAJNI sporazum Austrougarske i Rusije je bio u Rajhštatu 8. jula 1876. Pojedinosti su najpre dogovarane u vozu na putu dva cara sa susreta u Berlinu. Usmeni sporazum je ostavio mogućnost da grof Andraši smatra da je obećana cela Bosna i Hercegovina. Njegov izaslanik na Cetinju je pokazivao liniju istočno od Bileće, na Foču i Drinom do ušća. To je granica koju je crnogorski knez tražio u memorandumu trojici careva iz maja 1875, koja je, verovatno, ugovorena na prethodnom sastanku sa austrijskim carem u Kotoru. Konačni tajni sporazum Rusije i Austrougarske su bile "Budimpeštanske konvencije" 15. januara (i marta) 1877. U Peterburgu je srpskom izaslaniku kancelar Gorčakov rekao da "Bosnu nećete dobiti, ma koliko prošli u nju. Austrija ne da jaku Srbiju. Ovde će se držati ovako: osvojimo li Novi Pazar polak smo svršili, a osvojimo li Niš ili Vidin, sve smo postigli".

Rusija je ušla u rat protiv Turske 24. aprila 1877. Do toga vremena je u Srbiji napušten sistem milicije i velikom brzinom stvarani temelji moderne stajaće vojske. Sa 82.000 vojnika brzo su, nakon ratne proklamacije 13.decembra 1877, oslobođeni Niš, Leskovac, Vranje, Pirot. Proglašenje primirja 31. januara 1878. je onemogućilo oslobođenje Skoplja i Prištine. Da je rat duže potrajao, Srbi bi oslobodili Kosovo i deo Makedonije.

Svetska diplomatija je najpre pokušala da nađe neko rešenje po kome bi Bosna i Hercegovina dobila autonomiju, pod sultanovim suverenitetom. Svi su se držali ubeđenja grofa Andrašija da Bosna nema svog sopstvenog bića, nije nacija kao Bugarska. "Ona nema posebno sopstveno biće (Dasein). Ako se te pokrajine prepuste same sebi, one će, s jedne strane, biti predmet požude, a s druge objekt pridobijanja i rivalstva onih koji imaju u vidu stvaranja jednog velikog južnoslovenskog carstva". Kad je sultan, grmljavinom topova proglasio ustav, svi su odustali od projekta autonomije...

* * * * * * * * * * * 

Brižljiva zaštita katoličkog dela stanovništva

TURSKI SULTAN, kao i ceo vladajući stratum, nisu mogli prihvatiti da se rasparča carstvo. Zbog toga su organizovali jedan panislamski pokret, sa središtem u Meki. Ona je bila autonomna oblast osmanlijske imperije ("šerifat"), a kao sveto mesto muslimana je bila zaštita da se takav pokret neće smatrati sultanovim delom, što bi se desilo kad bi središte bilo u Konstantinopolju. Vojno ministarstvo je vodilo te poslove u velikoj tajnosti. Jedan "bošnjačko-albanski komitet» ili "klika" kako ga ruski poverljivi izveštaji nazivaju organizovali su otpor ulasku srpske vojske na Kosovo ("Prizrenska liga"), i habzburške u Bosni i na Kosovu.

Ruski planovi da Sanstefanskim mirom 3. marta 1878. stvori veliku Bugarsku sa Makedonijom nisu uspeli. Po odredbama Pariskog mira 1856, Rusija nije mogla sa Turskom potpisati mir, nego samo "preliminarni mir". Zbog toga je ostavljeno da Berlinski kongres velikih sila (od 13. juna do 13. jula 1878) prepusti Bosnu i Hercegovinu Austrougarskoj. Srbija je dobila uvećanje 11.100 km2, a Crna Gora 3.900 km2. Jednim manevrom na kongresu, na koji nije imao pravo pristupa, srpski predstavnik Jovan Ristić je uspeo da sa dve konvencije o trgovini i železnicama, dobije austrougarsku naklonost sa komadom istočne Srbije, nešto većim nego su ruski predstavnici prvobitno mislili.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Berlinski kongres 1878. je bio prekretni datum u srpskoj, balkanskoj i evropskoj istoriji. Srbija, Crna Gora i Rumunija su priznate kao nezavisne države sa uvećanom teritorijom. Bugarska je dobila autonomiju. Makedonija i Kosovo, ostavljeni u okviru Osmanlijskog carstva. Raška oblast, "Novopazarski sandžak" službeno zvana, najpre je dobila habzburške garnizone, a kasnije pala pod sultanovu administraciju. Austrougarska je tim klinom nastojala da onemogući teritorijalno ujedinjenje Srbije i Crne Gore.

SULTANOVA VLADA, tajnom organizacijom panislamskog otpora, je inspirisala i u Bosni, slično kao na Kosovu, muslimanski otpor. Dostavljano je oružje i oprema. U Sarajevu i nekim drugim mestima je došlo do narodne pobune. To je, uglavnom, bila muslimanska objava rata austrijskoj vojsci, a 27. jula 1878. formirana i Privremena vlada. Pred jednim sprskim odredom je stajao bimbaša Risto Bujak. Odluke koje ta privremena vlada donosi su panislamskog karaktera. Zabranjuju se evropska odela i proglašava šerijatsko pravo. Pod komandom generala Filipovića, austrougarska ekspedicija je počela sa 72.000 vojnika, a završila sa 280.000. Žestoke su se bitke vodile oko velikih gradova, Sarajevo zauzeto 19. avgusta, iako je pohod počeo 29. jula. Tek 3. oktobra je car čestitao slamanje otpora, sa 5.020 izgubljenih vojnika i 178 oficira. Protiv velikih sila muslimani organizuju četiri "lige" - albanska, arapska, kurdska i bosanska...

U instrukcijama generalu Jozefu Filipoviću, koji komanduje okupacionim trupama 1878, još pre prelaska granice na područje Bosne, rečeno je da mu se "u religioznim pitanjima najtoplije preporučuje brižljiva zaštita katoličkog dela stanovništva, jer će se oni najviše opredeliti za održanje monarhije. Pored katolika isto tako ćete posebnu brigu posvećivati muslimanskim posednicima, koji imaju najveća imanja i po tradiciji su najnapredniji deo naroda. Trudićete se da muhamedance dovede u najuži savez sa katolicima. Najstrožije ćete nadzirati izdvojeno stvaranje veza muhamedanaca i pravoslavnih. Tako će biti onemogućene neprijateljske aspiracije pravoslavnih prema okupaciji..."

Ima neki dublji smisao u činjsnici da velike sile nisu dozvolile ujedinjenje srpskog naroda 1878, a pristale su da se to obavi 1918. u široj etničkoj zajednici, u kojoj bi se srpski ulog smanjio postizanjem ravnoteže sa katoličkim oblastima. Posebna srpska država u etničkim granicama, ili u bilo kakvom smanjenom obimu, u svetskoj diplomatiji je uvek procenjivana samo sa strateške tačke gledišta, kao prethodnica ruske ekspanzije na južne morske obale.

* * * * * * * * * * * 

SUDBINA MIHAJLA MIĆE LjUBIBRATIĆA, ORGANIZATORA HERCEGOVAČKE POBUNE 

PORAZ IDEJE DA USTANAK DOBIJE VIŠI SMISAO

INSPIRATOR narodnog ustanka 1875, sa njegove ideološke, podjednako kao i sa političke strane, bio je hercegovački revolucionar Mihajlo Mićo Ljubibratić. Rođen je u Ljubovu kod Trebinja 1939. Sa  šesnaest godina pristupio ustanicima Luke Vukalovića. Po rečima savremenika, ubrzo je vojvodi postao desna ruka "u svim poslovima gdje se pera ticalo a u nevolji je znao i sabljom mahnuti". Vremenom je postao jedan od ljudi koji su rukovodili  ustankom. Učestvovao je u pregovorima koji su vođeni u Dubrovniku 1862. godine i njegov potpis stoji na sklopljenom ugovoru. Kada je Vukalović 1863. preko Boka kotorske, Trsta i Beča otišao u Rusiju, Ljubibratić je bio jedan od pratilaca. Godinu dana kasnije se obratio srpskoj vladi za odobrenje da se naseli u Srbiji. Po dolasku u Beograd, Ljubibratić se angažovao kao nacionalni radnik i učestvovao je u pripremama  ustanaka u  jugoistočnoj Hercegovini koji je planiran za 1867. godinu. Ustanak je, međutim, odložen zbog diplomatske aktivnosti srpske vlade oko pitanja gradova i promenjenih političkih prilika...

Ljubibratić je tada počeo da samostalno radi na pokretnju novog ustanka...Osniva društvo "Mlado Srpstvo" i pokušava da za svoje ideje pridobije prvake balkanskih naroda, želeći da na taj način ustanak dobije širi panslavistički značaj. Svestan dugogodišnjeg otpora bosanskog begovata reformama koje je Porta provodila, a u duhu verske tolerancije, pregovarao je s "muhamedancima". Njegovo "svagdašnje ubjeđenje" bilo je da je za uspeh ustanka "cjelishodno i neophodno" izmirenje i sporazum sa "muhamedancima". Ova, kao i mnoge druge Ljubibratićeve ideje naišle su na nerazumevanje i odbijanje sredine u kojoj je religija bila vododelnica.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Plan Mihajla Ljubibratića bio je da formira skupštinu, privremenu vladu i vojsku.

Ustaničke vođe birao bi narod neposrednim glasanjem, a ne crnogorski knez Nikola Petrović. Narodna skupština, sastavljena od viđenijih glavara, trebalo je da objavi rat turskoj vladi, obezbedi moralnu i materijalnu pomoć evropskih vlada, uspostavi saradnju s bosanskim begovatom, propiše privremeni zakon i izabere nekoliko ljudi koji bi obrazovali privremenu vladu.

VLADA JE TREBALO da pred međunarodnom javnošću predstavi ustanak kao legitimnu i civilizacijsku tvorevinu. Postojanje hercegovačke vlade takođe bi onemogućilo ili bar smanjilo uticaj Crne Gore na hercegovački pokret, a to knez Nikola nije dozvolio.

Rukovođenje ustankom smatrao je svojim legitimnim pravom. Zato je naredio vojvodi Peku Pavloviću, da sa skupštine, koja je održana je  u selu Vranjska kod Bileće,  27. jula 1875, silom udalji Ljubibratića.

Još pre početka ustanka 1875. dopisivao se sa Garibaldijem, pokušao da od njegovih dobrovoljaca stvori jednu "Stranu legiju u Hercegovini. Garibaldinci su, zaista, posle 1876. ratovali protiv turske armije u istočnoj Bosni. On se i lično sastao sa Garibaldijem u Kapreri, a zatim boravio u Rimu, gde je na Vaskrs 1879. koncipirao platformu novog pokreta "Predloženje patriotima sveslovenstva". Na prvom mestu je predlagao da se u Srbiji, ako bi to bilo po volji ostalim slovenskim predstavnicima, formira jedan središnji komitet. Svaki slovenski narod, koje i on naziva plemenima, imao bi takvo svoje središte, sa podružnim nacionalnim organizacijama.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Što se tiče ideologije ovog novog slovenstva, ona je skicirana u četiri kratke rečenice:

"1) oslobođenje i samostalnost svakog slovenskog plemena; 2) čvrsti savez između slovenskih plemena; 3) povremeni sastanci; 4) vojevanje protivu tuđinaca". Predviđao je i mogućnost velikih ratnih kriza, koje on naziva "ozbiljnim ratovima".

Pored jednog "Sveslovenskog komiteta", on predviđa i jedno "Sveslovensko savezno veće".

Sve bi bilo postavljeno na demokratsku osnovu.

U slučaju spora slovenskih naroda oko određenih teritorija, a već tada su bile vidljive razlike između Srba i Bugara u ocenjivanju etničke prirode graničnih oblasti, mora se pitati dotično stanovništvo, koje bi, većinskim opredeljenjem na referendumu, to i presudilo. Ne postoji jednoobrazna forma slovenske države, kao što su klasični panslavizam i slavjanofilstvo delimično zastupali. Umesto toga "sveslovenski komitet, plemenski komiteti i potkomiteti, ne bi imali da se ni najmanje mešaju u državne forme i strojeve, u dinastička i socijalna pitanja".

* * * * * * * * * * * 

Kneževa pobeda trijumf lokalnog nad opštim pravom

TEŠKO JE RAZGRANIČITI šta je u ovim Ljubibratićevim koncepcijama bilo plod samostalnog razumevanja, a šta je uticaj kruga ljudi oko Garibaldija, jer ih je on poznavao i preko pisama, a delimično i lično. Govorio je italijanski jezik. Njegov stav o neophodnosti saradnje sa balkanskim muslimanima bio je jasno formulisan i pre prvih kontakata sa garibaldincima. Održavao je veze sa Muftijom od Taslice (pljevaljskim muftijom), ali je nejasno da li se lično s njim sastajao u turskoj prestonici, ili je muftijin sekretar Nedim-beg zbog toga došao k njemu. Sastanci sa prsdstavnicima bosanske vlastele (Vidaić, Janjarac, Ćemerlić) održavali su se na Drini ili, posredstvom izaslanika, u Sarajevu. Nakon ovih sastanaka je Ljubibratić putovao u Rusiju, a najviše veza je imao sa slavjanofilskim predstavnicima M. A. Hitrovim i Muravjovim.

U svakom slučaju, to je slavjanofilska struja oko generala Skobeljeva, koji se protivio poraznoj politici ruskog cara prilikom pregovora na Berlinskom kongresu i posle toga.

Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije "Novosti" i "Borbe", "Fejsbuk", "Vikipedija"...

Taj krug je radio na pripremanju velikog ustanka Srba i muslimana Bosne i Hercegovine, sa ciljem da se stvori "autonomna država pod sizirenstvom sultanovim", od Bosne, Hercegovine i Novopazarskog sandžaka. Posle neuspeha ustanka u Hercegovini 1882, u kome su sarađivali svesloveni i panislamisti, srpske konspiracije su pokušale da prave tajni ugovor sa onim italijanskim iredentistima, koji su mislili da je Austrougarska njihov zajednički neprijatelj. Habzburška obaveštajna služba je ušla u trag tim kontaktima, pratila dolazak italijanskih zaverenika preko Bara u Crnu Goru i sklapanje jednog "Il patto italo-slavo", 8. jula 1879, po kome bi italijanska strana pomagala ujedinjenje Srba sa Bosnom i Hercegovinom, dela jadranske obale sa Crnom Gorom, a srpska pripajanje italijanskih oblasti Istre, Trsta i Trentina italijanskoj državi.

Poraz Ljubibratića u ustanku nije bio samo poraz jednog ustaničkog vođe, već poraz ideje da se ustanku da jedan viši smisao. To je bila «katastrofa političke doktrine da se ustanak vodi kao samostalna srpska narodna revolucija po jedinstvenim planovima i sa zajedničkim ciljevima. Pobeda crnogorskog kneza bio je trijumf lokalnog prava nad opštim, prava da se na izdvojenoj osnovi sudbina velikog ustanka podredi pregovorima dva srpska kneza s Rusijom i Austrougarskom, o dobicima koje bi se mogle postići ispravljanjem nepravične turske granice nekoliko kilometara u nacionalnu korist.

Preporučujemo

Društvo

0 1

DUHOVNIK I NARODNI PROSVETITELj: Osamsto pedeset godina od rođenja Svetog Save

14. 05. 2025. u 06:15

Društvo

0 2

TITOVA TAJNA DIPLOMATIJA SA SVETOM STOLICOM: Reakcije na uspostavljanje odnosa između Jugoslavije i Katoličke crkve

07. 05. 2025. u 11:54

Društvo

0 2

VATIKANSKO-KOMUNISTIČKI "KONKORDAT": Antisrpsko Jugoslavenstvo i Katolička crkva 1965 - 1971

07. 05. 2025. u 11:54

Društvo

0 5

VATIKAN I RASPAD PRVE I DRUGE JUGOSLAVIJE: Uticaj Katoličke crkve na sudbinu srpskog naroda u dvadesetom veku

30. 04. 2025. u 17:33

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije