SRBI BI BILI MANJINA U SVOJOJ ZEMLJI: Zašto nije stvorena "velika Srbija" već Kraljevina Jugoslavija

Иван Миладиновић

22. 11. 2020. u 17:00

ZNANjE o prošlosti nikada nije konačno, ono je uvek "selektivna rekonstrukcija" prošlih događaja ispunjena kontroverzama, napisao je u jednoj naučnoj raspravi profesor Ljubodrag Dimić, koja je posvećena istoriografskim tumačenjima istorije dvadesetog veka.

СРБИ БИ БИЛИ МАЊИНА У СВОЈОЈ ЗЕМЉИ: Зашто није створена велика Србија већ Краљевина Југославија

Foto Dokumentacija "Novosti

U vremenu u kome živimo dominiraju krize (ekonomska, moralna, kriza sistema vrednosti) i ono je samim tim, takođe, kontroverzno. Dodatno opterećenje ovako složenoj sadašnjici, predstavlja i suočenost sa nepreglednom masom kontroverznih pisaca istorijskih tekstova, koji se bave kontroverznim vremenima i pozivaju na razne izvore. Sve te protivrečnosti, same po sebi, stvaraju atmosferu koja otežava spremnost društva u celini da se suoči i prihvati istinu o sebi i "uđe u dijalog" sa epohom.

Popuštanje partijskih stega posle smrti Josipa Broza Tita, produbljivanje jugoslovenske krize i raspad države probudili su glad naroda za "istinama iz istorije". Tražile su senzacije, tajne zavere, špijunske aktivnosti pojedinaca, paralelni životi pojedinih ličnosti... Novinari, publicisti i pisci bili su brži od istoričara.

U periodu porađanja višestranačja, na jednom okruglom stolu, na kome su se lomila koplja između vlasti i opozicije, najpopularniji lider među onima koji su "rušili režim", nazvan "kraljem srpskih trgova", Vuk Drašković, izneo je svoju istinu "da opozicija nikada nije pobedila u Srbiji". I te njegove reči, poput mantre, biće ponavljane narednih nekoliko godina. Da nesreća bude veća na njih će se pozivati i poneki akademik. Proteći će mnogo vode Savom i Dunavom dok na videlo nisu isplivale istorijske činjenice koje govore nešto sasvim drugo.

TAKO se poslednjih godina, po istom principu utiska, na stub srama izlažu kralj Aleksandar i Nikola Pašić, zbog njihove odluke da ne "prihvate" Londonski ugovor, optužujući ih da su stvaranjem Jugoslavije stvorili preduslove za nečuveni genocid nad srpskim narodom u zločinačkoj tvorevini Ante Pavelića - NDH. Pojedinci idu čak i do tvrdnji da u tim uslovima ne bi došlo do "partizanske revolucije" i komunističke vlasti na ovom prostoru. Međutim, ovaj njihov protivrečan istorijski potez, po svemu sudeći, nije bio posledica zadojenosti jugoslovenstvom i državničkom megalomanijom, već spletom kontroverznih okolnosti.

Foto Dokumentacija "Novosti

U aprilu ove godine navršilo se 105 godina od kada su se daleke 1915. predstavnici tri sile Antante (Velika Britanija, Francuska i Rusija) sastale u Londonu da sa Italijom dogovore uslove za njeno stupanje u rat na strani saveznika. I taj događaj, poput mnogih iz naše prošlosti, kod nas će, u zavisnosti od političkih i ideoloških okolnosti, biti raznoliko tumačen i objašnjavan.

Ovaj dogovor, koji će ostati zabeležen u istoriji kao Londonski ugovor, potpisali su markiz Marčeze Imperijali, ambasador Njegovog veličanstva kralja Italije, ser Edvard Grej, glavni državni sekretar Njegovog britanskog veličanstva za inostrane poslove, Pavle Camboni, ambasador Francuske republike, i grof De Benckendorf, ambasador Njegovog veličanstva cara svih Rusa.

TERITORIJALNA TRANSAKCIJA

KAKO bi od Beograda dobili pristanak za "određenu teritorijalnu transakciju", Englezi su bili voljni ne samo da obnove ratom opustošenu Srbiju, nego da joj daju status i značaj "velike Srbije". To najbolje pokazuje sadržaj memoranduma koji je polovinom januara 1915. engleski ministar inostranih poslova Edvard Grej (na slici) uputio ruskoj vladi i u kojem se kaže: "Ako srpska vlada garantuje Bugarskoj delove Makedonije, srpske aspiracije za velikom Srbijom, uključujući deo jadranske obale, biće zadovoljene."

Ovaj memorandum na najbolji način demantuje tvrdnje pojedinih zlonamernih zapadnih političara, istoričara i novinara, da je pojam i izraz "velika Srbija" bio odomaćen u Beogradu.

Početkom Prvog svetskog rata većina zemalja Starog kontinenta odabrala je stranu, ali ne sve. Antanta i Centralne sile borile su se za naklonost Bugarske, Rumunije, Osmanskog carstva, a najviše za - Italiju. Za zemlju koja je imala oko 36 miliona ljudi, gotovo koliko i Francuska i izuzetan strateški značaj. Zato Britanija, Francuska i Rusija sredozemnu kraljevinu uvode u "prvu postavu" Antante. Svesna svoje važnosti, Italija je tražila mnogo, i to je i dobila. Saveznici su jedva uspeli da se iz dokumenta izbaci klauzula o zabrani budućeg ujedinjenja Srbije i Crne Gore.

ZA ULAZAK u rat na strani Antante, Italija je trebalo da dobije Trentino i južni Tirol do Brenera, zatim Trst, Goricu i Gradišku, deo Julijskih Alpa, čitavu Istru do Kvarnera, uključujući Volosko, Matulje i Kastav, Cres i Lošinj s nizom manjih okolnih ostrva, deo severne i srednje Dalmacije, ostrva u severnoj i srednjoj Dalmaciji, od Paga do Mljeta... Obećani su još albanska obala oko Valone, Andalija i Dodekaneska ostrva u Maloj Aziji i proširenje kolonija u Africi.

Iako su saveznici ceo posao oko zaključenja Londonskog ugovora obavili iza leđa Srbije, ne obaveštavajući je uopšte o nameri da se dogovaraju sa Italijom, u članu pet ovog dokumenta bilo je zapisano da Srbiji i Crnoj Gori pripada "cela obala od Kap Planke (odnosno od rta Ploče u blizini Trogira), do reke Drima (Albanija) sa lukama Splitom, Dubrovnikom, Kotorom, Barom, Ulcinjem, kao i San Đovani di Medua (u Albaniji), poluostrvo Pelješac, ostrva Veliki i Mali Drevnik, Čijovo, Šolta, Brač, Jakljan i Koločep. Ako bi saveznicima pripala Slavonija, ona bi bila ustupljena Srbiji.

"Velikodušnost" saveznika u Londonu je zapravo bio pokušaj kompenzacije kako bi Srbija ustupila Bugarskoj deo Makedonije. Da bi privoleli zvaničnu Sofiju da priđe njihovom taboru, najviši predstavnici Antante, vršili su stalan pritisak na kralja Aleksandra i Pašića da ustupe teritorije koje su joj i međunarodnim ugovorom priznate. Istovremeno, saveznici su pregovarali sa Rumunijom i za njeno učešće u ratu nudili su Banat.

Foto Dokumentacija "Novosti

VOJNA konvencija Antante sa Italijom, međutim, predvidela je i mogućnost stvaranja samostalne države Hrvatske. To je posebno uznemirilo regenta Aleksandra, koji je odmah shvatio da bi u tom slučaju Hrvatska i Srbija imale pretenzija na iste oblasti. I odmah se krenulo u diplomatsku inicijativu - Pašić preko poslanika u Petrogradu, Parizu, Londonu i Rimu, a Aleksandar u ličnim kontaktima sa ključnim ljudima u Parizu i Londonu. U Rusiju se šalju naučnici Ljuba Stojanović i Aleksandar Belić, sa dokumentovanim memorandumom "Savremeno srpsko nacionalno pitanje". U njemu je objašnjeno da se srpsko pitanje ne rešava samo priključenjem Bosne i Hercegovine i izlaskom na more. Jer, ako se pitanje Hrvatske izdvojeno rešava, onda se time ne rešava celokupno srpsko pitanje, budući da su u Hrvatskoj Hrvati pomešani sa Srbima.

I tu stupa na scenu "državnički rezon" i odluka da se odbije predlog iz Londonskog ugovora. Kao prvo, saveznici nisu prihvatili zahteve srpske vlade da daju bar neku pisanu izjavu kao pravni osnov da će dobiti obećane teritorije. A drugo i da je, hipotetički rečeno, prihvaćena i ostvarena ova ponuda, to je podrazumevalo da bi bila formirana i hrvatska država. U toj proširenoj Srbiji živelo bi oko milion i po Hrvata, gotovo polovina ove nacije. Druga polovina bi živela u Hrvatskoj. Sa Hrvatima na severnoj granici, muslimanima u BiH i Sandžaku, Šiptarima na Kosovu i Metohiji, potom sa Nemcima i Mađarima u Vojvodini, Srbi bi bili gotovo manjina u takvoj državi, sa istim nacionalnim problemima.

DRUGIM rečima, vođstvu Srbije i nije preostajalo ništa drugo do da se opredeli za zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima jer je jedan od glavnih ratnih ciljeva bio da Srbi konačno budu okupljeni "pod istim krovom". U međuvremenu, promenile su se mnoge okolnosti na širem planu. Oktobarska revolucija isključila je ulogu Rusije u stvaranju nove političke karte Evrope. Velika Britanija i SAD su do leta 1918. podržavale ideju da se Austrougarska posle završetka rata obnovi. Predsednik Vilson je taj zvanični stav vlade SAD izneo u svojoj čuvenoj poruci američkom kongresu.

Međutim, gotovo preko noći, dolazi do naglog obrta u njihovim pogledima na budućnost Habzburške monarhije, kada je austrougarski car Karlo (koji je na prestolu zamenio Franju Josipa posle njegove smrti), 12. maja 1918. potpisao obavezu da će "neopozivo vezati sudbinu svoje monarhije za Nemačku, bez obzira na uspeh ili neuspeh nemačkog oružja". Ratni ciljevi Vašingtona i Londona su hitno bili izmenjeni i sada su glasili: Austrougarska se mora baciti na kolena i teritorijalno raskomadati.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (7)

KAD IZGUBI FINALE SKOČIO BIH SA 60. SPRATA: Trener Danila Medvedeva ipak optimista, cilja na novu veliku titulu