Kultura

LEGITIMACIJA KULTURE: Zašto država ne štiti ćirilicu

Boško Suvajdžić

08. 06. 2021. u 13:22

ŠTA čoveka presudno određuje kao društveno biće? Šta je ono što može pomeriti brda? Sojuziti elemente? Šta je istovremeno u posedu nauke, poezije i običnog života? Šta se ovaploćuje u jeziku?

ЛЕГИТИМАЦИЈА КУЛТУРЕ: Зашто држава не штити ћирилицу

Reč. Svedočenjem apostola Pavla iz Prve poslanice Korinćanima: "...ako nerazumljivu riječ rečete jezikom, kako će se razumjeti šta govorite? Jer ćete govoriti u vjetar" (Prva Kor. 14.9).

Čuvene su reči kojima je car Mihailo ispratio slovenske apostole: "Vi ste Solunjani, a svi Solunjani čisto slovenski govore." "Ima neke pravde", kaže profesorka Gordana Jovanović, "u tome što su ćirilometodijevsko nasleđe najbolje sačuvali oni Sloveni kojima primarno nije bilo namenjeno." Pismo predstavlja najvažniji preduslov za stvaranje i razvoj književnog jezika. Kao što se zna, ćirilica je oblikovana po ugledu na grčke uncijale (velika štampana slova svečanog grčkog pisma).

Prvim kodifikatorom srpskog književnog jezika valja smatrati Savu Mrkalja i njegovo neveliko delo "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" (Budim, 1810). Vuk je u Srpskom rječniku (1818) zaokružio srpski jezički standard na svim nivoima jezičkog sistema (ortografskom, gramatičkom, sintaksičkom, leksičkom i stilskom).

Ovi hrabri reformatori platili su nemalu cenu. Mrkalj je život okončao u duševnoj bolnici u Beču. Vuk je u pojedinim fazama svoje borbe imao do te mere uzbudljiv život da bi se mogao uporediti sa najuzbudljivijim političkim trilerom. "Nema niko pravo da se meša u način pisanja i u jezik, utoliko manje, što se ja već trideset godina bavim proučavanjem srpskog jezika i od svih sam stručnjaka priznat kao pozvani sudija", oštro će se izjasniti na policijskom saslušanju povodom zabrane štampanja svog prevoda Novog zavjeta veliki srpski reformator (Beč, 12. januara 1848).

Jezik nije samo lingvistički fenomen, on uvek pretpostavlja kompleksnu i uzajamnu korelaciju civilizacijskih i kulturnih vrednosti. Seizmološki nagoveštava mene društvenog razvoja, istorijske bure i potrese. Kao predsednik Skupštine Vukove zadužbine, istakao bih da negovanje srpskog jezika i ćirilice predstavlja jedan od osnovnih programskih zadataka Vukove zadužbine. Rad na popularisanju ćirilice kod učenika osnovnih i srednjih škola odvija se kroz takmičenja koja organizuju ogranci Vukove zadužbine: Dani ćirilice (Bavanište), Vukovo zvono (Loznica), tradicionalni literarni i likovni konkursi koje objavljuju ogranci (Niš, Čačak), Na izvoru Vukova jezika (Fondacija Žabljak, Šavnik, Plužine), Ćirilica - ogledalo srpske duše, pesnička manifestacija (Veliki Popovac) i dr.

Izmene zakona čame u fioci

Republički sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, kojima se štiti ćirilica.

Predlog izmena uradilo je 2017. godine Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.

Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.

Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.

"Jezik ide kud hoće, ali sluša šta će mu književnost prišapnuti. Bez Dantea ne bi bilo ujednačenog italijanskog jezika", veli Umberto Eko. Ovim izražavam, ne prvi put, svoje nepokolebljivo uverenje u suštinsku i funkcionalnu povezanost jezika i književnosti i potrebu da Srpski jezik i književnost dobije status "natpredmeta" u našem obrazovnom sistemu.

S druge strane, ako pogledamo medijski javni prostor u našem društvu suočićemo se sa poraznom slikom. U prvom planu je govor mržnje i trivijalnosti. U agresivnim "rijaliti" programima koji nas opsedaju trijumfuju banalnost i kič kao nosioci kvaziumetničkih kulturnih sadržaja. Ovakvim šou-programima devastiraju se i čovek i medij. Medij u pokušaju da dosegne ljudsku životnost i neposrednost, čovek u pokušaju da se medijski prepakuje i "proda" kao komercijalno prihvatljiv proizvod.

Da li će Beograd biti manje metropola ako u njemu natpisi na firmama i reklamama budu na ćirilici? Da li će Beograđani biti manje građani sveta ako budu promišljeno negovali svoje izvorno, precizno, savršeno pismo? Hoćemo li biti prevaziđeni konzervativci ako se postaramo da nove generacije upoznamo sa istorijom srpskog književnog jezika? Smemo li dopustiti, kako se to pribojavao akademik Ivan Klajn, da ćirilica postane "arhaično pismo"?

Neće nas ćirilica udaljiti od naroda sa kojima smo delili prošlost, a izvesno je, u određenom vidu, i zajedničku budućnost na Balkanu. Ćirilica će nas udaljiti samo i isključivo od nas samih ako dopustimo da se pretvori u relikt prošlosti.

Negovanje ćirilice, po mom najdubljem uverenju, ne označava, istovremeno, progon latinice. Živimo u 21. veku, vremenu interneta i digitalnih tehnologija, intermedijalnih sadržaja. Prirodno je da postoje izdavačke kuće koje štampaju knjige i ćirilicom i latinicom, kao i srodni štampani, vizuelni i digitalni mediji. Ali se smišljenom jezičkom politikom i afirmativnom zakonskom regulativom na državnom nivou moraju podsticati mediji i izdavači da neguju ćirilicu u javnoj upotrebi. S druge strane, ne sme se dopustiti da se knjige srpskih pisaca publikovane latiničnim pismom tretiraju u bibliotečkim katalozima kao hrvatska izdanja.

Pisci, izdavači i mediji u Srbiji imaju misiju da neguju ćirilicu kao identitetsko pismo, kao legitimaciju svoje kulture, istorijsko i kulturološko "bitije i ime". Jakob Grim je učio srpski jezik kako bi čitao srpske narodne pesme u originalu i tako ih bolje razumeo. Izgleda da je došlo vreme da svi iznova počnemo da učimo srpski jezik kako bismo bolje razumeli sebe.