PRED KAMERE SAMO SA DOZVOLOM MATIČNOG TEATRA: Evropski pozorišni modeli i različita iskustva

U IŠČEKIVANjU donošenja Zakona o pozorištu, u Srbiji su teatri počeli da se organizuju po sopstvenim principima. Privatna pozorišta i nezavisne produkcije nemaju stalni ansambl, što im daje odrešene ruke u planiranju kao i angažovanju glumaca: po slobodnom izboru, i od predstave do predstave.

Foto: Tanjug

Sa druge strane, institucionalne kuće i dalje se oslanjaju na stalan ansambl i unapred utvrđen mesečni repertoar, mada se i među njima poneki već odlučuju da predstave izvode u "bloku" - što znači, iz večeri u veče, igranja istog naslova. Na taj način, u prilici su da lakše održe podelu na okupu, budući da zbog snimanja glumci sve češće prijavljuju "zauzeća" i po nekoliko meseci, odnosno odsustvovanja sa redovnog repertoara matičnog teatra. A kakva je situacija u drugim evropskim zemljama?

Turski pozorišni model sledi neka proverena pravila, pa je tako (kada je reč o državnim pozorištima) uspostavljena regionalizacija po ugledu na Nemačku. Takvih je tridesetak teatara u trinaest gradova i sva imaju isti tretman, mada se po značaju umetnika i kvalitetu repertoara, ipak, izdvajaju ona u Istanbulu i Ankari. Nad svima nadležnost ima Ministarstvo za turizam i kulturu, koje postavlja upravu pozorišta, potpisuje ugovore sa glumcima (angažovanim na otvorenim audicijama), a Ministarstvo i sto odsto finansira rad pozorišnih kuća.

Glumci koji prođu audiciju su na pripravničkom radu jednu godinu, potom se primaju u radni odnos koji se obnavlja svake godine - od 1. januara. Inače, ugovor se potpisuje sa Generalnom upravom u Ankari. Ukoliko ne polože audiciju, pruža im se naredna jednogodišnja šansa (produžava pripravnički rad), a ako ne polože ni iz "drugog puta", posao moraju da potraže na drugom mestu.

U ovoj zemlji glumac je u obavezi da prihvati sve uloge koje mu nalaže uprava, tako da ne postoji mogućnost opravdanog odbijanja, odnosno neslaganja sa "estetskim principom" ili "konceptom"... U slučaju da duže vreme nema ponudu u podeli svog teatra, može da radi na televiziji ili filmu, ali mu je za to nužna saglasnost uprave. Ni tu nije kraj: konačnu odluku donosi Generalna uprava, posle razmatranja da li je ponuđena uloga u drugim medijima adekvatna nivou koji ne kompromituje standarde državnog pozorišta u kojem je zaposlen.

U Turskoj ne postoji mogućnost da pozorište angažuje glumca iz drugih teatara ili redova slobodnih umetnika, što znači da svi izvođači moraju da budu iz ansambla kuće. Članovi ansambla nisu razvrstani po kategorijama, a nema ni stimulacije (za one koji igraju glavne uloge ili su više od drugih angažovani), mada postoji inicijativa da se takve nadoknade uvedu u pozorišnu praksu.

Konačno, mora se istaći i da su glumačke plate do pet puta veće od prosečnih primanja u Turskoj. Primera radi, glumac trabzonskog državnog pozorišta ima veću platu od univerzitetskog profesora. Zanimljivo je i da svi glumci dobijaju tekst bez podele uloga, sedam dana pre prve čitaće probe na kojoj se odlučuje ko će šta da igra u predstavi. Posle premijere, predstava se igra u kontinuitetu svake večeri dva meseca, potom se skida sa repertoara i samo zbog velikog interesovanja publike može da se vrati na repertoar u nekoj od narednih sezona.

Nemačka pozorišta koja su u državnoj nadležnosti dele se na gradska, regionalna i republička, a ova poslednja imaju najviši oblik organizovanja u zemlji. Od ukupnog broja teatara, četvrtina je u nadležnosti republike. Finansiranje je obaveza osnivača, ali nemački teatri sve više svoj budžet popunjavaju sopstvenim prihodima kroz dobro organizovane marketinške akcije i pretplatu. Takođe, pozorišta finansiraju i sponzori i donatori.

Većina kuća ima stalno zaposlene u administraciji i tehnici, dok umetnici obnavljaju ugovore, najčešće jednom godišnje. Sa umetnicima koji 15 godina, iz sezone u sezonu, obnavljaju angažman, sklapa se ugovor na neodređeno vreme. Postoji mogućnost i privremenog zaposlenja: po ugovoru na određeno vreme, autorskom ugovoru, ili ugovoru po projektu. Prema načinu prikazivanja predstava, pozorišta se dele na tradicionalna repertoarska (koja iz večeri u veče ili u malom bloku prikazuju različite predstave), semi stagione pozorišta koja na repertoaru imaju manji broj predstava i igraju ih u bloku (onda "prelaze" na drugi naslov), a postoji i treći princip, en suite odnosno stagione, kada se posle višenedeljnog prikazivanja predstava sasvim skida sa repertoara, a umesto nje izvodi nova.

Imaju i svoju "krovnu" instituciju: Savez nemačkih pozorišta, jednu od najstarijih i najvećih pozorišnih asocijacija u svetu (osnovanu 1846) koja okuplja sve vrste profesionalnih pozorišta u zemlji, preuzimajući na neki način i ulogu poslodavaca - zaključujući ugovore sa svim sindikatima zaposlenih u teatru.

Po pozorišnom modelu Velike Britanije, ako je reditelj i umetnički direktor teatra, po ugovoru je u obavezi da na matičnu scenu postavi određeni broj predstava u sezoni. Ostale naslove rade reditelji iz kuće, ali se neke predstave poveravaju i onim gostujućim. Kako bi se na vreme obezbedile finansije, budžet za predstave planira se nekoliko godina unapred, a oni su zasnovani na prethodnoj produkciji, prethodnoj sezoni, vrsti i veličini produkcije. Odluka o tome koji će se naslov igrati na sceni, najčešće, donosi se najmanje godinu dana ranije. Kada je reč o operskim predstavama i nekoliko sezona unapred.

Precizni Britanci "istražili" su i od čega zavisi prihod s blagajne - privlačnosti glumačke podele, renomea autora, činjenice da li komad pripada obaveznoj školskoj lektiri, je li već igrano neko delo istog pisca, pa i da li postoje posebne veze sa lokalnim stanovništvom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije