POSTAO JE DRAGOCENOST SRPSKOG JEZIKA: IN MEMORIAM - LJubomir Simović, pesnik, dramski pisac i akademik SANU

VELIKI pesnik, dramski pisac, esejista, akademik Ljubomir Simović, već decenijama klasik, koji je preminuo u devedesetoj godini, na poslednjoj knjizi pesama "Riba sa dva repa" radio je pet, šest godina, i stalno odlagao objavljivanje jer je, kako je otvoreno govorio prijateljima, bio uveren da će umreti - odmah po objavljivanju knjige. Nažalost, taj se njegov predosećaj pokazao kao proročki - zbirka će se uskoro pojaviti u izdanju "Arhipelaga".

Arhiva

Rukopis ove knjige Simović je dao svom dugogodišnjem prijatelju Milanu Tasiću, direktoru "Beogradske knjige", koji je objavio i njegova sabrana dela u dvanaest tomova.

- Posećivao sam ga u bolnici nekoliko puta, gotovo do samog poslednjeg trenutka - kaže, za "Novosti", Tasić. - Izuzetno mu je bilo stalo do ove knjige, čiji me je rukopis zamolio da priredim i predam "Arhipelagu", dok je knjigu izabranih pesama pesnik sam uredio za CANU. Svakim danom bio je sve slabiji ali je i u takvim okolnostima pokazivao lepotu i snagu svog karaktera. I lekari i medicinske sestre stalno su mi govorili kako, koliko god da su oni brinuli o njemu - toliko je i Ljuba brinuo o njima.

U Užicu, gde je rođen 2. decembra 1935, završio je osnovnu i srednju školu, a na Filološkom fakultetu u Beogradu studije jugoslovenske književnosti i srpskog jezika. Bio je urednik, a zatim i odgovorni urednik studentskog književnog časopisa "Vidici" a radni vek proveo kao urednik u Redakciji za kulturu Radio Beograda.

U pola veka, koliko je proteklo od knjige "Slovenske elegije" iz 1958. do "Planete Dunav" iz 2009, objavio je petnaest pesničkih zbirki, među kojima su i "Vidik na dve vode", "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj", "Istočnice", "Ljuska od jajeta". Napisao je i roman-hroniku "Užice sa vranama", dnevnik snova "Snevnik", knjigu eseja o srpskim književnicima "Duplo dno", knjigu eseja o slikarima i vajarima "Čitanje slika". 

Posebno mesto u Simovićevom stvaralaštvu zauzima sedam knjiga razgovora, članaka, dnevnika, analiza i komentara onoga što se događalo na teritoriji Jugoslavije i Srbije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog vek, a knjigu putopisa "Do Oba i Huangpua".

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1988, a za redovnog 1994. godine. Priredio je izdanja izabranih pesama Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića, Momčila Nastasijevića, Dušana Vasiljeva, Miodraga Pavlovića, Milovana Danojlića i Branislava Petrovića, kao i knjige izabranih komedija Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića... Primio je mnogo nagrada, među kojima su Zmajeva nagrada, "Branko Miljković", "Milan Rakić", Disova nagrada, "Desanka Maksimović", "Vasko Popa"...

Kao virtuoz pesničkog i dramskog izraza, izvanredan esejista i tumač umetnosti, svojim stvaralaštvom ostavio je jedan od najdubljih tragova u istoriji srpske i jugoslovenske književnosti, navodi SANU o svom dugogodišnjem članu.

- Pesnik, dramski pisac, esejista, Ljubomir Simović je u svakom rodu ovog trojstva dostigao vrhunce književnog majstorstva - rekao je za "Novosti" akademik, pesnik Matija Bećković. - Od 1958. godine, kada se oglasio "Slovenskim elegijama" u izdanju Kluba studenata Užica, do Sabranih dela, Simović je sinonim književnog uspona, koji je postao dragocenost srpskog jezika. Ako postoji ono što se zove materija koja napreduje, njeno oličenje je bio Ljubomir Simović. Veliki pesnik je postao sa svojim dramama koje su poeme koliko i drame. U njegovoj radionici sretali su se različiti tipovi govora i raznobojna jezička pređa. Bio je imenjak mog brata, pa je i to bilo dovoljno da bude moj rod. Umro je u vaskršnje dane, kada se pevaju radosne pesme.

Po prvoj verziji drame "Boj na Kosovu" snimljen je film, u režiji Zdravka Šotre. Reditelj se, govore za "Novosti", setio kako mu je upravo Filip David, na čijoj je sahrani juče bio, te davne 1989. preporučio kako bi trebalo da snimi Ljubin tekst "Boj na Kosovu". Ostalo u vezi sa tim istorijskim spektaklom (p)ostalo je - istorija.

- Radio sam tad "Gospođu ministarku" a David mi je rekao kako bi bilo sjajno da snimim Simovićev tekst o događajima iz 1389, ali - u studiju, jer nije bilo vremena ni za šta ozbiljnije, bližio se jubilej Kosovskog boja. Pročitavši taj sjajni tekst shvatio sam da to apsolutno nikako ne bi smelo da se svede na snimanje u studiju, ali sam teško u to ubedio ljude na televiziji. Shvatio sam i da sam se uvalio u poprilične probleme, prihvativši se snimanja takvog istorijskog spektakla u to vreme i za toliko malo vremena. Ipak smo uspeli da snimimo film i prikažemo ga u Centru Sava na Vidovdan, šest stotina godina posle Kosovskog boja. Ljuba se nije mešao u snimanje, taj mi je tekst dao sa puno poverenja, a mi smo ga pozvali da se na premijeri zajedno sa nama pokloni pred publikom, što je on i učinio. Sve to pamtim kao dramatičan događaj i u mojoj karijeri, srećan što sam radio jedan odličan tekst, jednog sjajnog pesnika. Simović je bio od autentičnih umetnika i kreativnih ličnosti, ne zna se šta je od onoga što je napisao lepše, pesme ili drame. Njegov odlazak, i kao čoveka i kao stvaraoca, osećam kao veliki gubitak. Voleo sam ga kao prijatelja, a veoma poštovao kao pisca, pesnika, evropskog dramatičara, cenio podjednako kao umetnika i kao ljudsku pojavu.

Miro Vuksanović: Jedinac u srpskoj kulturi

- NEMA drugog pisca u savremenoj srpskoj književnosti osim Ljubomira Simovića koji je podjednako i naporedo srećnom rukom dotakao visoke umetničke kote, i kao pesnik koji prosejava svako slovo u svom stihu, i kao dramski pisac koji je redovan na scenama evropskih, japanskih i drugih pozorišta, i kao esejist koji je znanjem "čitao" likovnu i književnu umetnost, i kao hroničar svojih "Užica pod vranama" i Srbije sa njenim zabludama, i kao uvek opozicioni kritičar svake neumerenosti u društvu, i kao oštroreki besednik koji je negovao kulturu govora, i kao sledbenik Sterije i Laze Kostića, i kao akademik koji je uticao šta će SANU uraditi i reći, i kao čovek koji se najradije kretao između naslova svojih knjiga od Balade o običnom čoveku do Vidika na dve vode, sve do stihova "Daj mi, Bože, put ko svilen končić", i "valja meni kroz iglene uši", do dana kada je otišao onamo da još bolje vidimo da će ostati ovamo istinita rečenica: Ljubomir Simović je jedinac u srpskoj kulturi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije