FILMSKA KRITIKA: Prećutana drama

"KAKO je ovde tako zeleno", reditelj Nikola Ležaić, Srbija i drugi, 2025.

Novosti

"Jedan čovek koji je uspeo da prenese posmrtne ostatke svoje majke pomogao nam je u celom procesu. Kada su mi roditelji rekli da žele to da urade, odmah sam osetio da priča ima filmsku strukturu — kao road movie u kom se roditelji posle 25 godina vraćaju u Hrvatsku da “vrate” bakine kosti. Sve je vrištalo da postane film, ali isprva nisam želeo da ga snimim. Delovalo mi je kao film za oproštaj s ocem, koji je već tada imao preko sedamdeset i nije bio u najboljem zdravstvenom stanju". Otac je u stvarnosti umro od korone, pošto su iskopali bakine kosti i "vratili" ih u selo Đevrske kod Kistanja (Bukovica, Dalmacija), a Nikola je postao fiktivni lik u ovom filmu, koji je jednostavno, morao da snimi iako je u stvarnom vremenu bio posvećen nečem sasvim drugom. Filmski reditelj Nikola Ležaić  je glavni lik u ovom filmu, beogradski filmski autor čija je žena pred porođajem dok se on, u nedostatku boljeg, bavi snimanjem reklama za televiziju. Jedan naoko sasvim običan, "urbani" mikrokozam koji iznenada, sasvim hajdegerovski, biva "bačen u postojanje": sa ostacima u "Oluji" izbegle porodice vozi u dalmatinski kraj kosti svoje bake, čiji je amanet bio da je sahrane na njenoj zemlji. Nikola čuva samo kratke i nepovezane slike iz Đevrsaka (kad su traktorom bežali u Srbiju 1995. bio je samo devetogodišnji dečak), koje mu se sad vraćaju u obliku starog porodičnog filma, jedva razgovetnog i povezanog u neki vidniji trag. To su kratke ejdetske slike iz detinjstva jednog nestalog, izgubljenog sveta.

On sam odrastao je u Boru, što se vidi iz njegovog prethodnog filma ("Tilva Roš", 2010) i zatim se uključio u domaću filmsku produkciju; njegov habitus i govor opisuju jedan prosečan beogradski lik i sve to postaje već pomalo stereotipno kad se dogodi peripetija i počne neočekivana drama. Ali ona je sama prilično nerazgovetna: da, voze se svi u Dalmaciju odakle su  pre dve i po decenije proterani, ali to pominju nekako preko volje i jezika, kao živopisni događaj iz davne prošlosti, kao niz anegdota i prizora koji se više podrazumevaju nego izriču. Uopšte, ceo unutrašnji svet Ležajićev sastoji se od nemuštih, uzgrednih detalja, naoko nevažnih sitnica i poštapalica bez određenog značenja. Površni, nedramatični diskurs, a ne Logos, dok se kroz ponor duše probija stvarna drama.   Zanimljiv autorski postupak. Izgleda da to nije samo stvar karaktera nego i naročit dramaturški prosede izostavljanja i implikacije. "Volim scene u kojima ljudi pričaju jedan preko drugog, gde važne stvari nisu uvek u prvom planu" veli Ležaić. "To stvara tu haotičnu, stvarnu energiju. Ponekad dijalog izgleda potpuno nepovezano, ali na kraju razgovora shvatiš zašto je tu bio. To je ritam koji sam želeo. Cilj je bio da se dočara tekstura pravog razgovora — ne filmskog". Dakle, drama koja je više prećutkuje nego što se stvarno dešava. Ništa nije dorečeno, ništa se ne završava. Ceo film je na ivici da bude upušten, jer  nijedna linija radnje nema svoju punoću. Ipak, drama nijednog trenutka "ne beži od sebe" nego je tu, pod grlom, u stomaku, javlja se u svakom sledećem momentu i opet negde iščezava dok je autor drži u prostoru i vremenu neizrecivog. Mnogo stvari ostaje nerazjašnjeno i na previše mesta narativ nije jasan. Ova "haotična energija" često se pretvara u opasan izazov: radnja mora biti jasna i celovita, naučava Aristotel. Nije slučajno što je ovo mesto iz "Poetike" kroz vekove postalo aksiom.

Ali, ostavimo ovo autorskoj slobodi. Na kraju krajeva, presudiće gledalac. Naročito onaj koji baš i ne zna šta se dogodilo 1995. (nažalost, trauma tek danas dobija na težini) i napose strani gledalac, koji se nimalo neće truditi oko ovih mesta niti ga je briga za sudbinu jedne duboke ljudske drame. Neće je razumeti i samim tim će proći pored njega. Nisam bio ove godine ni u Karlovim Varima ni u Solunu, u Pulu već odavno ne idem i baš me zanima do koliko je mlađih ljudi doprla Ležajićeva poruka (u pravu su i on i Džon Ford: "poruke se šalju poštom", a filmovi bude emocije), čak ni u strašnom finalu ovog filma, na groblju u Đevrskama, gde počivaju vekovi naših predaka. Ovde je događa "obavezna scena" velike tragedije svih onih za koje Ležaić veruje da "su obrasci koje usvajamo i ne znajući da ih usvajamo", dakle vekovnog dejstva arhetipa davno uraslih u naš genetski kod. Nad tim svetom mrtvih umalo da se dogodi identitetska katarza, pročišćenje, smirenje, pomirenje, u pravom smislu "autoterapija" oko koje sve vreme okoliši Ležaić. Nešto čega želi da se oslobodi otkriva mu se u ovom momentu: jedno iščezlo "j" u njegovom prezimenu, koje je pronašao na izbledelom krstu. Identitet. Sudbina u naoko nevažnom detalju. U dnu kadra isti takav detalj. Nagdrobni spomenik jednom važnom pretku, Savi Bjelanoviću, novinaru i političaru. Sava je preminuo 1897. a spomenik na groblju u Đevrskama podigla je njegova supruga Danica "sa djecom".  Na spomen-ploči piše da je sahranjen na srpskoj zemlji. "Tada bejaše Austrougarska vladala Dalmacijom i nikome nije smetao takav natpis u srpskom mestu na srpskom pravoslavnom groblju". Pitanje je dana kada će sadašnja Republika Hrvatska pokrenuti postupak uklanjanja ovakvih spomen-ploča.

Ta ista zemlja je i koproducent ovog filma, a delo je nagrađeno na ovogodišnjem festivalu u Puli. Možda je sada jasnije otkud toliko nejasnih mesta u ovom filmu.  Uostalom, sam Ležaić, bez "j", dodaje: "Nije kraj sveta ako se sve ne kaže do kraja".

Preporučujemo

Kultura

0 0

REGE LEGENDA DžIMI KLIF PREMINUO U 81. GODINI: Bio je jedan od najzaslužnijih za proboj muzike sa Jamajke na svetsku scenu

25. 11. 2025. u 12:01

Kultura

0 0

BRIGA O SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI: Milivoj Srebro, profesor srbistike na Katerdri za slovenske studije na Univerzitetu Bordo Montenj

25. 11. 2025. u 06:00

Kultura

0 3

DEJVID KAMERON IMA RAK: Lekari mu otkrili strašnu dijagnozu

23. 11. 2025. u 22:40 >> 22:42

Kultura

0 0

OTVARANjE IZLOŽBE SLIKA MAKEDONSKIH AUTORA "OTKRIVANjA" IZ PRIVATNE KOLEKCIJE IGORA STANKOVIĆA

21. 11. 2025. u 14:27

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije